Kome je namignulo

Novi glodur Politike trebalo bi da govori najmanje engleski, a u prednosti je, zbog stranog partnera WAZ-a, onaj ko govori nemački. Kandidat treba da ima diplomu nekog fakulteta i najmanje pet godina uredničkog staža, stoji u konkursu objavljenom u Politici na osmoj stranici (utorak, 7. oktobar). Pored svih onih, razume se, kreativnosti, svestranosti i “timskih duhova” bez kojih nijedan konkurs ne može. Qubodrag Stojadinović, otpušteni Politikin komentator, dan pre reče da on ispunjava uslove, ako se u konkursu ne bude tražilo “da bude mlađi od 56 godina, da ima plave oči i zelenu kosu” (Kurir, 7. oktobar). U stvari, zasad je jedino Qubodrag Stojadinović obelodanio da će konkurisati za mesto glavnog i odgovornog urednika lista. Iako je spisak onih koji su poslednjih meseci spominjani kao mogući kandidati na dosadašnje mesto Qiljane Smajlović – podugačak, uglavnom se još ne izjašnjavaju. Spekuliše se u poslednje vreme da su kandidati za glodura i Boško Jakšić i Milan Mišić i Momčilo Pantelić (sve nekadašnji glavni i odgovorni urednici Politike), ali i Petar Mićković, sadašnji urednik vikend izdanja Politike, o kojem se na uglu Makedonske i Cetinjske priča i da je školski drug Borisa Tadića. To je, zasad, spisak, što se kaže, iz kuće. Kao novi glavni urednici, po čaršiji i iz “najpouzdanijih izvora”, viđeni su i Dragoljub Žarković, glavni i odgovorni urednik Vremena, Dragan Bujošević, novinar NIN-a, Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik Blica. Spomenut je i novinar Miša Brkić. Za Gorana Svilanovića je, recimo i to, Miša Brkić “kada već licitiramo, mogući dobar kandidat za urednika” (Blog B92, 23. septembar). Dragoljub Žarković reče za NIN da neće da se kandiduje zato što mu još niko nije namignuo. “Blesav je onaj ko konkuriše, a nisu mu namignuli”, sasvim će sažeto Žarković, jer mu je utorak i prelama Vreme. Nadugačko je, šta misli o konkursu za novog urednika Politike, napisao u svojoj kolumni “Od petka do petka” u Politici: “Za neke je ključno pitanje čemu uopšte služi to zamajavanje s konkursom i puno kandidata, konkursnim komisijama i rokovima žalbe, i čija je potreba da se jednom vrstom lažne transparentnosti pokriva ono što je svima jasno, čim se o kandidatu dogovore Demokratska stranka i G17 plus.” Dragan Bujošević o svojoj eventualnoj kandidaturi reče: “Ne znam.” Miša Brkić, pak, još razmišlja da li će da konkuriše, a o konkursu i namigivanju kaže za NIN: “Ne pripadam krugu koji pada na namiguše. Znam ljude i iz naše profesije koji glume namiguše.” Znači, ako neko namigne Brkiću, on se neće kandidovati? “Ne znam, imam prilično malu dioptriju na svojim naočarima, tako da nikad ne gledam na namigivanja. Mislim da je mnogo ranije trebalo rešiti vlasničke odnose u tim novinama. O konkursu kao formi mislim najgore. U preduzeću koje ima vlasnike, konkurs je samo forma kojom se skriva neodgovornost i nemoć. Oduševljen sam pojmom zbora radnih ljudi koji treba da kažu svoje mišljenje o tri kandidata u najužem izboru. Oduševljen sam tim oživljavanjem samoupravnih tela u srpskim firmama. Mislio sam da smo socijalizam sahranili i da gradimo kapitalizam u kojem ne postoji zbor radnih ljudi kao institucija. To bih priznao da su vlasnici novina novinari, ali pošto u Politici to nije slučaj, onda izjašnjavanje redakcije na tu temu smatram vrstom nemoći vlasnika novina. I tu se potpuno pridružujem oceni bivšeg direktora Politike da je institucija konkursa u današnje vreme budalaština u Srbiji.” Jedan od starosedelaca Politike (od 1972), kolumnista Boško Jakšić, reče da je dva puta dosad glavnog urednika birala redakcija. Prvi put je to bio Aleksandar Prlja a drugi put Momčilo Pantelić: “I to je bila kratka epizoda najprimenljivije demokratije koja je postojala, da novinari sami odlučuju o svom glavnom uredniku. Ni pre ni posle toga nije bilo tako. Posle toga se sve vratilo na sistem imenovanja uz namigivanje. Sada je ova institucija konkursa nešto između, ali je u svakom slučaju bolje od imenovanja a lošije od direktnog izbora. Kvalitet je u tome da se čuje mišljenje redakcije a mana je što mišljenje redakcije nije odlučujuće.” Jakšić kaže da je pitanje i ko će sedeti u konkursnoj komisiji, a to niko u ovom trenutku ne zna. Pretpostavlja da konkurs neće biti “na daljinski”. I da bi “posle neprijatnog iskustva sa Qiljanom Smajlović sedativnije na redakciju delovalo” da to bude neko iz Politike. Na pitanje hoće li konkurisati, kaže: “Sačekaću malo, nemam potrebe da žurim. Do zaključenja vašeg broja neću imati definitivan odgovor.” Nego, ko garantuje građanima Srbije, ili čitaocima Politike, kako hoćete, da konkurs neće biti na daljinski, kad je država (čitajte vlada) i dalje u Politici? Kako to deklarativna “demokratska procedura i konkurs” mogu da spreče državu da opet ne utiče na izbor glavnog urednika Politike? Sonja Liht, predsednica UO Politike a.d., nedavno u Poligrafu (B92) nije baš bila uverljiva. Reče da je izuzetno važno da procedura kojom će biti izabran glavni i odgovorni urednik bude “otvorena, demokratska, transparentna”. Važno je reče, da “Skupština akcionara i svi drugi organi čuvaju ono što je najznačajnije u takvim novinama, sloboda, otvorenost, objektivnost”. Na opasku Jugoslava Ćosića da “te organe” u Politici postavlja država, Sonja Liht reče da država hoće što pre da izađe iz Politike, da ima uveravanja predstavnika nove vlasti, ali da to ne može da se učini preko noći. Valjda će država noćima izlaziti iz Politike. Zasad, Qubodrag Stojadinović je jedini koji ne može u Politiku. Ali, valjda, samo delimično. Iako mu je, kako reče, zabranjen ulaz u zgradu Politike, u Makedonskoj ulici u Beogradu, od 2. oktobra kada mu je uručen otkaz, u ponedeljak, 6. oktobra, na osmoj stranici je objavljeno njegovo otvoreno pismo predsedniku Borisu Tadiću. Stojadinović u pismu obaveštava Tadića da je zabluda kako je Qiljana Smajlović žrtva političkog progona jer je zapravo “zloupotrebila profesiju za promociju jedne ksenofobične antievropske opcije”. A da je on, Stojadinović, sve vreme u svojim istupima, zbog kojih je, kaže, i dobio otkaz, samo to obrazlagao. U listu Danas su se, međutim, mogle pročitati izjave koje je kasnije Stojadinović demantovao, o visini plata prvih ljudi Politike, kao i nekih urednika i novinara, zbog čega je, kako su mediji preneli, Stojadinović i dobio otkaz. Saopštenje poslovodstva firme glasilo je, otprilike, da je Stojadinović prekršio ugovor po kojem ne može javno da govori o poslovanju preduzeća. A plate, dakako, ulaze u taj sektor. Kako bilo, visine plata su se pojavile i ovih dana u Kuriru, opet u obliku Stojadinovićeve izjave, a potom je objavljen i demanti Qiljane Smajlović u istom tabloidu. Kako bilo, po demantiju se čini da će pitanje visine plate bivše urednice Politike biti raspravljeno na sudu. Stojadinovićevo pismo Tadiću objavljeno je 6. oktobra, u ponedeljak, a za NIN-ovu priču o Politici je zanimljivo baš to što sadašnji v. d. glavnog i odgovornog urednika najstarijeg lista na Balkanu Radmilo Kljajić o tome ništa nije znao. Kljajić za NIN to i potvrđuje: “Nisam pustio ni pismo Borisu Tadiću, ni nedeljnu kolumnu Boška Jakšića o Qiljani Smajlović. Niti sam znao da će to biti objavljeno, niti me je neko o tome obavestio.” Ako nije Kljajić, onda je to po uredničkoj hijerarhiji mogao da bude Petar Mićković, urednik vikend izdanja Politike? Mićković, međutim, ne želi da govori za NIN o tome. Ali o svojoj eventualnoj kandidaturi za glodura Politike reče: “Ne znam hoću li konkurisati. Videću.” Nekadašnji, a možda i budući glavni urednik Politike Boško Jakšić, naime, obračunao se sa “Q. S.”, toliko ljutit na bivšu urednicu Smajlović da u svom malom kolumnističkom zabranu nije hteo ni punim imenom da je oslovi. Cinici iz Politikine redakcije kazali bi “da mu niko ni za Qiljinih vremena nije čitao tekstove”. Pa što bi ih čitao sad, kada mu je nedeljna “spoljnopolitička” tema u kolumni “Ovde i tamo” bio unutarredakcijski nokaut one koja je ionako pala? Uostalom, sama je tražila, mnogo se bunila. Za Stojadinovićevo pismo ti isti cinici koji se jako plaše da ne izgube posao ako nešto guknu za druge medije o Politici (“Vidite li šta se sa Stojadinovićem dogodilo?”) rekoše: “bolje da mi objavimo pismo Tadiću nego posle da prenosimo druge novine”. Zato, zbog strahovlade u Politici, najbolje je da čitate samo Politiku – tamo je sve lepo odštampano. Izgleda da starosedeoci zbijaju redove.