Sezona lova na veštice

1988. Januar-februar (nastavak iz prošlog broja) Ponovo izbija afera “Vojko i Savle”. Ponovno suđenje Dragiši Pavloviću, smenjenom na Osmoj sednici, koji biva proglašen za njenog inicijatora i delimičnog stvaraoca. Moj školski drug i prijatelj je smenjen, uklonjen iz javnog života. Evo ga na ulici, bez posla, novca i gotovo bez prijatelja, ako ne računamo one koji su smenjeni zajedno s njim. Nekom je potrebno da ga ponovo postavi na optuženičku klupu, pred ostrvljene članove Gradskog komiteta: najžešći su oni koji su mu se do juče javno udvarali. Proces dobija razmera pravog staljinističkog: svi su protiv jednog, jedino što taj neće da bude protiv sebe, neće da prizna ono što nije uradio i time kvari scenario. Optužbe pljušte. Niko ne ustaje u njegovu odbranu, niko i ne pokušava da smiri situaciju. Televizija prenosi tu mračnu predstavu u kojoj prepuna sala Gradskog komiteta laje na jednog jedinog protivnika, svog dojučerašnjeg omiljenog predsednika. Ali taj povratak prošlih vremena i običaja kao da nikom ne smeta. Qudi koji to gledaju i u tome uživaju pripadaju prošlim vremenima i u sadašnjem borave kao vampiri, traže kome će se napiti krvi, srećni su što imaju jednu žrtvu u rukama i što će ih sutra biti više. Deo tog procesa gledam na televiziji u sali Pres-centra, pošto sam umoran izašao s posla i nije mi se išlo kući. Prisutni predstavnici beogradske inteligencije uživaju i navijaju za mučitelje, ne za žrtvu. Većina se trudi da ja to primetim – i da valjda tako shvatim gde mi je mesto i šta treba da radim. Plaćam račun, izlazim: leđa su mi vrela od pogleda mržnje koji se sručuju na mene. Neke su emocije toliko intenzivne i guste da postaju gotovo materijalne. Neka se stanja i raspoloženja tako snažna da se gotovo mogu opipati rukama, osetiti na koži i na potiljku poput hladnog vetra. Šta se to dešava sa ljudima koji još koliko prekjuče behu ljubazni i učtivi? Ništa. Oni prosto prestaju biti ljubazni i učtivi i pokazuju svoju pravu prirodu. Razotkrivaju se kao na seansama pijanaca koji se grupno leče i svaki se trudi da pokaže kako je bio pijaniji od ostalih, braneći tako poslednji ostatak ponosa. Što su gori, to su sličniji jedni drugima: najzad će se svi izjednačiti na nultoj tački. Vest me pogađa poput pesnice. Ja sam među osumnjičenima, među pretpostavljenim piscima te humoreske. To svi pouzdano znaju osim mene. U stvari, ja sam pisac tog sočinjenija, ako je verovati glasinama koje kruže po gradu sa preciznošću pripremljenog scenarija, a raznose ih iskusni čaršijski čauši koji obilaze mesta gde ima najviše sveta i gde su svi spremni da slušaju bilo šta, naročito takve gadosti. Zapanjen sam, nemam reči. Besan sam i ponižen, mesto me ne drži, okrećem se oko sebe kao vetrokaz na krovu, ruke mi drhte, povremeno odlazim u kupatilo da povraćam i rigam gorku zelenkastu sluz, pijem vodu koja zaudara. Ne mogu da opišem stanje u kome se nalazim, gutam reči, ustajem na pola rečenice, polazim nekuda, vraćam se, sedam za sto i ponovo ustajem, započinjem pisma javnosti, novinama, kolegama, političarima – i bacam ih nedovršena. Posledica te glasine je ne samo politička već i moralna osuda, diskvalifikacija, oduzimanje prava na odbranu i osuda unapred. Da sam se priključio Slobodanu, to se ne bi desilo. Ali pošto nisam, ne mogu ga ni javno kritikovati, niko neće verovati oblaćenom čoveku. Ako se branim, ako poričem, biću još sumnjiviji. Čim se brani, ima tu nešto, reći će oni što telale vesti po gradu. Ako ćutim, eto dokaza da nešto nije u redu sa mnom. Da ima šta da kaže, rekao bi, brbljaće isti ljudi i na istim mestima. Bule, legendarni cicija, došao je da me izvede na ručak. Za svaki slučaj – on se uvek boji da će mu izmaći onaj koga traži – sačekao me je ispred “Prosvete”. Kažem: “Ne bih išao u Pres-centar. Tamo ne možemo biti sami, neko će stalno prilaziti našem stolu.” Bule se kikoće: “Danas ćemo biti sami, ne boj se.” U pravu je, taj psiholog na sitno koji greši u svemu krupnom: niko ne prilazi našem stolu, niko nas ne pozdravlja, sedimo usred pune sale kao na ostrvu. Kako čaršinlije saznaju svaku bljuvotinu? Prosto: sami ih smišljaju i šire i, što može začuditi samo neupućenog, veruju u ono što su izmislili iz duga vremena, pakosti ili da bi se nekom dodvorili. Bule me ispituje, navodno prijateljski (kako bi izgledalo da smo neprijatelji?), sevajući pacovskim očicama. “Svi misle da si ti napisao tu humoresku.” Kažem: “Dobro, zašto me onda niko ne optužuje u novinama, čak ni u četiri oka?” Bule se đavolski ceri: “Nemaju dokaza. Ako te javno optuže, možeš ih tužiti sudu, svejedno da li novine ili pojedinca.” “Ako nemaju dokaza, kako onda znaju da sam ja.” Bule se vrpolji od sreće. “Šta će im dokazi? Bitno je da se svi slažu među sobom i da se slažu s vlastima. No reci ti meni, kao prijatelju i poslednjem kolegi koji ti je ostao veran, da li si bar učestvovao? Da ti ne bude žao što si osuđen.” Kažem: “Da sam ja učestvovao, bilo bi bar dobro napisano.” Bule smesta odgovara: “Pretpostavlja se da si namerno kvario stil i pravio greške – da bi se prikrio.” Ne kaže ko pretpostavlja. Pretpostavlja većina, čitava čaršija, duh grada, nevidljivo veće staraca. Bule plaća – valjda je dobio dovoljno zabave da prevari svoj tvrdičluk i da se ne kaje zbog toga – i mi polazimo. Pošto sam sačekao kaput na garderobi i platio, slučajno se okrećem prema sali: naš sto je prazan. Niko još nije seo na mesto koje sam obesvetio i okužio. Pretpostavljaju i odlučuju oni koji mogu, koji su zaštićeni, koje moja osveta neće pogoditi. Nije bitno ko je kriv. Bitno je da masa uživa u predstavi. Umesto giljotine rade neumorna novinarska pera. I otrovni jezici mojih kolega i njihova gladna usta. Ali ne samo oni. “Radna grupa koja ispituje slučaj humoreske” sačekuje me u Gradskom komitetu, a pozvan sam “da raspravljamo o nekim kadrovskim rešenjima u tvom preduzeću”. Otišao sam pitajući se koju budalu hoće da zaposle. Sačekuju me doktorka Gruden i jedan od muškarčića drugarice Marković koji, gle čuda, nosi pantalone za jahanje i blistave čizme kao da se upravo vratio s hipodroma. Treća osoba vodi zapisnik, nisam joj zapamtio ni ime ni lice. Nisu u pitanju “kadrovska rešenja”, već čuvena humoreska. Ja sam ispitivani, onaj koji odgovara na pitanja i ne postavlja ih. Kod kuće obnavljam razgovor po sećanju i ukucavam ga u kompjuter. Reč po reč, rečenicu po rečenicu. Odštampavši ga i pročitavši, prosto ne mogu da verujem da sam ja taj ispitivani, taj uplašeni i oprezni čovek koji odgovara na besmislena pitanja. Kad sam to postao poslušan? “Jednostavna lingvostilistička analiza pokazala bi vam da nijedan meni poznat pisac nije napisao tu polupismenu budalaštinu. Ni ja niti bilo koji kolega koga poštujem. Čitavog života trudimo se da pišemo drukčije, da se naši izrazi razlikuju. Te razlike više ne možemo prikriti, i da hoćemo. Taj tekst – koji sam pročitao tek pre nekoliko dana – napisao je neki loš novinar. Ako tražite autora, naći ćete ga u tom krugu. Što se tiče mog prijatelja Pavlovića, njemu nije potrebna pomoć u pisanju, on je previše pismen za jednog političara. Možda je i to razlog njegovog političkog kraha?” Rekao sam bar toliko, bar nešto, ali se osećam nedostojno. Šta ću sa ovim naknadnim zapisnikom? Gavrilo (Gavrilo Grahovac, onda direktor sarajevske “Svjetlosti”, u kojoj sam dve godine kasnije bio savetnik. Danas ministar za kulturu u vladi Federacije BiH) je stigao iz Sarajeva, dolazi na večeru, smeje se našim strahovima od vlasti: u nekadašnjem tvrdom gradu je drukčije, vlast je sve slabija i sve bolja, komunisti su postali meki u ophođenju sa susedima, neki samo što ne trknu do pijace da obave kupovinu umesto vas. Slušam kao da podnosi izveštaj sa putovanja po Mesecu. Pratim ga do izlaza i tu mu, obazirući se, predajem tih nekoliko stranica. Da ih čuva kod sebe. Na licu mog druga vidim samo strpljivo razumevanje koje pokazujemo prema bolesnicima. Nešto kasnije sećam se šta mi je nedavno rekao. “Bosna je do sada bila tamni vilajet, karakazan. Od sada će Srbija biti taj tamni vilajet.” Podzemlje. A u podzemlju je sve moguće. Nekoliko noći gotovo ne spavam. U košmarima se neprekidno nalazim pred komisijom koja treba da me natera da prihvatim priznanje, da ga naučim napamet i javno ponovim. Načitao sam se previše knjiga o montiranim procesima, očigledno. Ali ne, ja sam se sam ponudio komisiji za svedoka protiv sebe i ona razmišlja hoće li me, možda ću biti previše pristrastan. Zašto sam otišao na onaj bedni razgovor? Zašto nisam ustao, rekao im da se gone u materinu i otišao? Samo pre nekoliko godina sigurno bih uradio tako nešto i za mnogo manju stvar. Da li sam time čuvao svoju porodicu ili prosto zadovoljio svoj strah? Nemam nijedno opravdanje, nijednu odstupnicu i osećam se sve gore. Ništa nisam rekao, nikoga nisam okrivio, to je tačno. Ali šta onim bednicima smeta da mi to prikače? Započeli su sezonu lova na veštice i neku vrstu neprekidnih javnih procesa, svejedno im je koga optužuju, svejedno im je šta pričaju. To nije počelo sa mnom i neće se završiti na meni. Ja sam uzgredni plen novih inkvizitora. Smirivši se, razmišljam šta sve to može značiti u psihološkim mehanizmima i zatvorenom svetu jedine partije koja je još jednom, ko zna koji put, promenila pravac. Nevoljni sam član bezmalo deset godina, nadam se da uskoro neću biti – ili će me izbaciti ili ću je sam napustiti – ali ne poznajem načine funkcionisanja te jednostavne i ubitačne paklenske mašine. Nisam prisustvovao sastancima, ne znam gde se i kako odlučuje, ne shvatam zašto su neke stvari previše javne, druge nepotrebno tajne, koji su ciljevi povremenih čistki. Racionalnog objašnjenja nema. Radi se o mistici tajne organizacije koja se dokopala vlasti i održava je zaverama i borbom frakcija kao da je još u ilegali. Ako hoće da me skinu s mesta direktora, ništa im ne stoji na putu, ni zakon ni ja. Javna je tajna da napisana i nepotpisana ostavka stoji u mom stolu, treba samo neko da je zatraži. Ako hoće da saznaju istinu o toj humoreski, zašto prosto ne utvrde činjenice ovim redom: ko je objavio, ko je odobrio objavljivanje, postoji li ugovor, da li je nekom isplaćen honorar. Ali oni neće ni jedno ni drugo, “radna grupa” prosto fingira rad, razgovara sa onima koji treba da budu sumnjivi, širi krug oblaćenih, potvrđuje čaršijske glasine. Znaju li ili ne ko je to napisao, nije im stalo da utvrde činjenice. Obavljaju propagandni posao. Sa malo napora i sredstava skidaju sa javne scene širok krug ljudi, ne optužujući ih otvoreno. Proveravaju ko je s njima, ko nije. Neka se oni koji ćute uzmu u pamet, sutra im se može desiti isto ili slično. Cilj čitave komendije nije otkrivanje već prikrivanje. Jedan novinar mi je zakazao tajni sastanak da bi mi nešto ispričao. Sastajemo se kao zaverenici, obojica se osvrćemo i šapućemo. Moli me da ga ne citiram, da ne pominjem njegovo ime, hoće samo da me obavesti i da opere dušu. Ambiciozni P. došao je u redakciju “Politike” i rekao novinarima: “Odlučeno je da V. S. bude pisac dotične humoreske.” Godinu dana posle štampanja te koještarije odlučeno je da budem pisac nečeg što je objavljeno. Nije ni primetio šta je rekao, izmenu činjenica unatrag. Ili se prosto nije potrudio da prikrije grubost izvedbe, više nema potrebe za tim. Pobednici njegove vrste ne pate od suvišnih obzira i s pravom to očekuju od drugih. I zaista, moj sagovornik to potvrđuje, prisutni novinari su ćutali, nisu tražili dokaze. “Odlučeno je”. To je dovoljno ljudima koji su doskora sumnjali i postavljali nezgodna pitanja. Posle te odluke – ne znam gde je doneta ni ko je doneo – počinje deo afere koji se odnosi na mene. Nekoliko sati kasnije tout Belgrade priča da sam ja pisac te budalaštine. Niko ne sumnja da nisam. Sutradan sam se probudio kao polujavni krivac za stvar koju nisam učinio. Evo me kako to zapisujem. Ne sanjam već zapisujem. U tome čudi samo jedna stvar: niko nije na mojoj strani. Ni moje kolege, ni oni koji godinama pričaju o demokratiji i protiv komunizma (uvek u četiri oka), ni oni koji me dobro poznaju, ni većina mojih prijatelja, ni moji čitaoci. Kao da ja više nisam ja, pisac koji nije napisao nijednu pohvalu vlasti, koji nije napao niti izdao nijednog svog kolegu. Preko noći sam postao neko drugi: ne onaj koji je objavio tolike knjige i tekstove, već onaj koji objavljuje niskosti pod tuđim imenom. Neko obeležen, sumnjiv i, što je najgore, osuđen samim tim što je optužen. Moj proces je završen pre nego što bi moj Kafka stigao da uzme pero u ruke. Sudije nisam video. Na kraju svega Jozef K. je osetio samo stid. No ja osećam gađenje, strah i bes – i strasnu želju da se pobunim. Jednom sam sreo svog sudiju, ali u svojstvu naknadnog svedoka. Bio je to R. koji je vodio moj proces povodom “Refuza mrtvaka”. Pet godina smo se uredno viđali na suđenjima, posle toga je proces preuzeo drugi sudija. R. je bio strog prema meni, nije mi dao da govorim, prekidao me usred odbrane, dopuštao je plaćenim svedocima da me javno vređaju, nije prihvatio arbitražu Udruženja književnika, srdačno je primao novinare koji su me posle napadali po beogradskim novinama. Ponekad sam ga sanjao i na javi se posle pitao šta taj suvi i zvanični čovek ima protiv mene. Sedam-osam godina kasnije našao sam se u sudu povodom nekog izdavačkog posla. Otvoriše se jedna vrata i pojavi se sudija R., siv i ukrućen kao i ranije. Prepoznavši me, osmehnu se i ljubazno reče: “Uđite u moju kancelariju, ako imate vremena. Pozivam vas na kafu. Ja sam sada, znate, predsednik suda.” Uđoh, zbunjen i radoznao. Sat kasnije znao sam priču. “Još ste ozbiljan i pomalo nadmen čovek”, reče moj bivši sudija. “Držite glavu visoko. Takvi ste bili i na suđenju. Neko drugi bi vas osudio samo zbog toga. Verovatno loše mislite o meni, smatrate me krivim za onoliki proces i za onolika odlaganja. Činjenice, međutim, govore da mislite pogrešno. Nisam vas osudio. Prosto nisam mogao i potom nisam hteo. Bila je to građanska tužba sa političkom pozadinom. Partijske strukture Kragujevca su vas unapred osudile i, pošto nisu mogle zvaničnim putem, pokušavale su nezvaničnim. Neprestano su mi se javljali neki važni tipovi koji su usred neobaveznog razgovora iznosili mišljenje kako vas treba osuditi. Zato što ste antikomunista i što je vaša knjiga obična antikomunistička propaganda. Ja nisam mislio tako i nisam to hteo prihvatiti. Razvlačio sam proces koliko mi je zakon dopuštao i pazeći da ne razbesnim vaše protivnike. Uspeo sam u tome. Posle pet godina proces je prešao kod drugog sudije, mog kolege koji ga je odmah proglasio zastarelim.” “Tačno je da mi niste osudili.” rekoh. “Zahvalan sam vam na tome. Ali niste me oslobodili. I, što je najgore, niste me rehabilitovali”, Moj bivši sudija me pogleda iznenađeno i osmehnu se. “Najviše što je neko mogao dobiti to je da ne bude osuđen. Niko nije rehabilitovan. Niko. Ma kakva da je bila optužba, nijedan optuženi nije dobio priznanje da je bila lažna.” Rukovali smo se srdačno i rastali bezmalo prijateljski. Mora se odati izvesno poštovanje ljudima koji nisu učinili više zla nego što su morali i još više se bojati onih koji će učiniti svako zlo za koje im se ukaže prilika. Tout Belgrade je planuo od gneva zato što je Nikoliš oklevetan u humoreski. Ja takođe, uzbuđen gnevom drugih, mada sam upravo tih dana dobio “Nin-ovu” nagradu za “Testament” i pomalo se ljutio što mi ometaju proslavu. Ali niko nije ni prstom mrdnuo zato što sam ja godinu dana kasnije oklevetan humoreskom. U čemu je razlika između mene i Nikoliša? Zašto povodom iste stvari njega treba braniti, a mene napadati? Ne razumem. To samo pokazuje da ne umem misliti kao dobar beogradski inteligent, da zaostajem u prevrtljivosti. Ako ja, ovako sporomisleći, primećujem tu razliku, ostali su je sigurno odavno primetili. Osuđen sam unapred i ne mogu se braniti. Presuda nije sasvim partijska i politička, mada to stoji u pozadini. “Slobodanovci” su kvasac svega toga, stvar se prenosi na čaršiju i raspoređuje u njenim stostrukim udovima, licima i jezicima. To je proces koji se događa u čitavom gradu, među svim ljudima koje poznajem, među beogradskom inteligencijom. Proces okrivljavanja drugih za sve. Izuzetaka ima toliko malo da se mogu izbrojati na prste jedne ruke. To je ono što zastrašuje. Mada bi to zmijsko siktanje trebalo da bude ono što me čini gordim. Ali ja u sebi nemam ništa od fanatika i ništa od sveca. Na žalost ili na sreću. Ništa što bi mi bar za trenutak nadoknadilo opštu mržnju. Ja sam prosto čovek koji previše sumnja i previše pati zbog toga. Ovo nije moje vreme. Ali koje je to vreme koje mogu nazvati svojim? Prestar sam za otvorenu budućnost, premlad za prošlost koja služi isključivo sećanju. Upravo zbog toga mi ne pripada sadašnjost. Neka moji sugrađani pričaju šta hoće iza mojih leđa, nije im prvi put. Ako mi neko to kaže u lice ili preko novina, tužiću ga i dokazati da sam u pravu. Preko prijateljice nabavio sam primerak “Politike” u kome je objavljena ta glupost koju svi nazivaju humoreskom, nisam se usudio da se sam pojavim u arhivi. Evo ih na mom stolu, te novine koje su mi nekada toliko značile, u kojima sam kao mlad pisac objavljivao priče i smatrao se počašćenim. Otvaram ih sa gađenjem i strahom i drhteći od besa – i prelistavam. Srce mi tuče kao kad sam tražio prvu kritiku o mojoj prvoj knjizi. Humoreska je u takozvanoj kulturnoj rubrici. A onda odjednom više nisam besan, u meni se sve smiruje, mislim jasno i bistro. Na desnoj strani je humoreska, na levoj strani moj intervju povodom NIN-ove nagrade. Obe stvari su objavljene u istom broju. Datum je 18. januar 1987. godine. Neko je, držeći novine kao ja sada, prosto zaključio da se rešenje ko je famozni pisac samo nameće, eno ga na levoj strani. Slučaj je anonimnom tužitelju pružio priliku da pokrene čitavu priču, a vezu niko nije primetio. I dok se smejem, suze mi teku niz obraze... Septembar 1993. Pariz Posećujemo Gojka Nikoliša u bolnici, Marija i ja. To je njegova želja, zamolio je zajedničke prijatelje da nas pozovu. Kao general iz Drugog svetskog rata, borac protiv fašizma, smešten je u bolnici Valle de Grace: zemlja za koju se nekada borio nema nameru da ga leči ni da se na bilo koji način brine o njemu. Srećom, supruga mu je Francuskinja iz stare porodice, tako nije sasvim stranac u Francuskoj, francuski zakoni štite penzionere i ljude preko šezdeset pet godina. Dočekuje me ljubazno, drago mu je što sam došao. Nema nesporazuma među nama. Zna da nemam veze sa aferom “Vojko i Savle”, siguran je da nisam pisac te gluposti. Očigledno je to uradio neki bedni plaćenik bez dara. Pravni, ne pravi pisac je onaj iz “Politike”, Minović. Iza toga je sigurno bio Qubičić, imali su nesuglasica tokom rata, posle rata još više. Ali ništa neće da kaže javno. Čemu i kome? To je prošla stvar, smatra je beznačajnom, ne treba se vraćati na stare priče koje zaudaraju. Klevete protiv njega nisu uspele. Šta ga se tiču posledice kleveta koje su se sručile na mene? Podležući beogradskom sindromu – ja se uvek moram žrtvovati za nekog ili se ukloniti pred nekim, nikad ništa nisam zahtevao od drugih koji prema meni nemaju nikakvih obaveza – prećutkujem zahtev koji se sam nameće: “Ako mislite da nisam kriv, recite nešto u moju odbranu, gospodine. Makar da sumnjate u optužbu.” Umesto da se naljutim na starog i neurotičnog šarmera, koga su oni što ih je branio oterali u egzil, shvatam da je možda posredno u pravu. Zato što više nema mnogo vremena pred sobom, čuva sebe od suvišnih raspri i nezavršenih svađa. Angažovanje na mojoj strani koštalo bi ga bar nekoliko dana, nema ih previše, mora ih štedeti i koristiti za nešto važnije, za poslednje probleske života. Koliko bi mi godina bilo potrebno da dokažem neosnovanost laži koje režimska propaganda i beogradska čaršija šire oko mog imena? Ostatak života? Ili još dva-tri života preko toga? Bilo bi to traćenje živaca i pameti na stupidnost koja i ne pokušava da bude nešto više niti je namenjena inteligentnima: njeni konzumenti su ljutite i razdražene budale, kakvi su u ovom trenutku većina mojih tužnih sunarodnika. Na svaku laž koju bih demantovao, oni će izmisliti deset novih: njihove radionice bave se samo time. Zar nije bolje pustiti ih da gube vreme na mene i da, ne dobivši odgovor, ponekad pozelene od besa? Vest sam saznao sa zakašnjenjem, zapisujem je sa žaljenjem. Nikoliš je umro u bolnici nekoliko dana posle naše posete. Kao nevoljni emigrant, kao nekadašnji španski borac, kao učesnik pokreta otpora protiv fašizma koji kod nas postaje sve sumnjiviji, brane se i rehabilituju saradnici okupatora. To je tako, ništa se tu ne može učiniti, kola su krenula niza stranu, zaustaviće se posle mahnite jurnjave i loma u podnožju. Kažu da su beogradski mediji jedva zabeležili tu vest. Ćute svi oni koji su starog doktora i generala nekada vatreno branili posle “Vojka i Savle”: onda je bio sa njima, namerno, slučajno ili greškom, sada je izdajnik nacionalne politike, begunac, prezreni kosmopolit. Bio je neobično otvoren prema Mariji i meni, gotovo neverovatno za prvi susret, ali stvar je objašnjiva: mene je šarmirao, verovatno nema previše posetilaca, Mariji se otvoreno udvarao. Ispričao nam je kako je prognan. Wegovu priču zapisujem prema Marijinom i mom sećanju. Godine 1991, pre nego što su Srbi u Hrvatskoj počeli “balvan-revoluciju”, održavao se nekakav kongres u Centru “Sava”, sa akademicima, popovima, aktuelnim političarima i predstavnicima “ostatka zaklanog naroda”, vatreno se agitovalo za rat, obračun i osvetu. Nikoliš je, kad je došao red na njega, izašao za govornicu i pokušao smiriti strasti, rekao je da treba izbegavati krajnja rešenja, rat pre svega, da je Hrvatska njihova država. Prekinuli su ga zvižducima i vikom, obezbeđenje ga je izvelo kroz sporedni izlaz, kući je stigao polumrtav. Zapamtio sam izraz zbog neobičnosti: španski borac, revolucionar, čovek koji je stotinama puta gledao smrti u oči, poznat po ličnoj hrabrosti, polumrtav od dreke stotinak sumnjivih tipova i rodoljubivih inteligenata. Ali nije bio jedini ratni heroj koga su slobodanovci slomili, ponizili i odbacili. Niko mu se više nije javljao, svi su odjednom bili protiv njega, akademici su okretali glavu, njegovi su prijatelji, videvši ga, prelazili na drugu stranu ulice. Dogodilo mu se isto što i meni, gore nego meni: u njegovim godinama i sa njegovim zdravljem nema nade u povratak. Omiljeni junak beogradske čaršije postao je odabrani izdajnik i neprijatelj posle samo nekoliko izgovorenih rečenica koje nije usaglasio sa okolinom. Tajno je i upola cene prodao stan nekom rodoljupcu iz vlasti i sa suprugom pobegao u Francusku. Nikoliš je znatno gore prošao kao Gojko nego kao Vojko.