Srbija u potrazi za izgubljenim identitetom: Konkurs za nacionalnu instituciju

Ako se nejasne natuknice navijača i, kao, ljubitelja Fudbalskog kluba “Crvena zvezda” o nacionalnom značaju tako nazvane institucije za pikanje lopte mogu prečuti u buci polomljenih stolica i baklji-ubica, gospođi Sonji Liht su i oni koje je očas smenila priznali da je ozbiljna osoba. A ona je, sve poručujući liberalima da je njihovu ideologiju pregazilo vreme, a da će se na pitanje “koliko države?” tek odgovarati, gotovo ljutito obavestila javnost da je kuća “Politika” nacionalna institucija. I da država neće dozvoliti da ta nacionalna institucija propadne. Takvo obećanje od države takođe su očekivali, ali nisu dobili navijači i udruženi građani oko fudbalskog kluba koji je bio Srbija i kad je “Politika” bila Jugoslavija. Kako je to “Crvena zvezda” BILA u Jugoslaviji srpska institucija dok je “Politika” BILA više jugoslovenska nacionalna institucija, čitaocima će nešto kasnije objasniti kandidat za novog predsednika “Crvene zvezde” Zoran Bingulac, nekad član SPS-a, danas član Srpske napredne stranke. Više, kao što će se videti, za potrebe ove teme nego zbilja, u međuvremenu je postavljeno i pitanje ne samo može li nacionalna institucija da propadne nego može li i ličnost da bude nacionalna institucija, a ako može, može li se sa nacionalnom institucijom na ponižavajući način pravo u zatvor. Zapanjeni prizorima javnog i sve snimanog privođenja “Zvezdine” zvezde Dragana Yajića, ljubitelji fudbala svih boja zaključili su da se tako ne može sa institucijom, a onda je crnogorski ministar unutrašnjih poslova protest spustio na nivo legende, koja ne pripada samo Srbiji, da bi još jedan kandidat za predsednika “Crvene zvezde” (Dan Tana) konačno objasnio da Yajić, sa do Rusije prohodnim crnogorskim državljanstvom, pripada svetu. Dotičući se, povodom ove teme, i ove priče, gotovo svi NIN-ovi sagovornici su se ovde složili sa samo jednim detaljem: da nema nacionalne institucije ako neku vrstu potvrde nema i van granica Srbije ili srpskog naroda. Dakle, zašto se u Srbiji ovog trenutka tako olako i rado licitira titulom nacionalne institucije? Koje osobine čine naš nacionalni identitet? I koje ga sve institucije najbolje simbolizuju, predstavljaju i brane? Izgleda da ni na jedno od ovih pitanja nije dat opšteprihvaćen odgovor. Zato su odgovori gotovo svih NIN-ovih sagovornika bili više zbirka otvorenih pitanja na koja i sami traže odgovore, nego odgovor sam. Jer, gotovo je nemoguće definisati pojam nacionalne institucije, a pri tome pomiriti sva gledišta: i vernika i ateista, i tradicionalista i modernista, i građanski orijentisanih i nacionalista, i jugonostalgičara i evropejaca... A još teže povući jasnu razliku između nacionalnih institucija i državnih institucija, a u modernom društvu između nacionalne institucije i nacionalnog brenda, pošto recimo Žozef Lončar, stručnjak za marketing, smatra da razlike i nema. “Nacionalna institucija je nacionalni brend, nacionalni brend si samo dok postojiš, dok te ljudi troše, vole, uzimaju, kupuju.” Ovo bi gledište možda ogorčilo tradicionaliste. Tim pre što celo svoje gledanje na pojam nacionalne institucije Lončar temelji na činjenici da je Srbija višenacionalna država, a kad kaže nacionalna institucija on misli na instituciju države Srbije. “Neko bi morao da kaže šta su to nacionalne institucije u koje verujemo kao u Boga, ali vodeći računa o tome da su Srbija, a naročito Vojvodina, pa i Beograd višenacionalni”. Kao što je već pomenuto, neki će NIN-ovi sagovornici u nekim kandidatima za nacionalne institucije prepoznavati naš izgubljeni jugoslovenski identitet. TRADICIJA: Svi se NIN-ovi sagovornici slažu da su se tradicionalne nacionalne institucije – Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti i Matica srpska – kako-tako održale, mada u nedavnoj prošlosti nisu dale prave odgovore na iskušenja naroda čije bi temeljne vrednosti trebalo da personifikuju. Zanimljivo je da u tom pogledu i takozvani mondijalisti, a ponekad i najcrnji nacionalisti smatraju da su nacionalne institucije najslabija tačka našeg naroda. Da su mu paradoksalno u nekim periodima čak i štetile. “Možemo zaključiti da su naše nacionalne institucije onda kad je trebalo da nam najviše pomognu, vezavši se za Miloševićevu politiku koja je doživela kolaps, nama najviše štetile”, kaže za NIN poznavalac crkvenih poslova Mirko Đorđević. Kako svako ko živi u Srbiji može zapaziti, Srpska pravoslavna crkva je u društvenom, ali i u političkom životu vrlo prisutna, Srpska akademija nauka jedva da se čuje, a Matica srpska gotovo kao i da ne postoji. “Nacionalna institucija bi trebalo da svojim delovanjem ima veliki uticaj na zemlju. Ali, mi zapravo sada imamo slom takvih institucija kao što su Matica srpska, a donekle i Srpska akademija nauka. Matica srpska je potpuno marginalizovana, a ni delokrug Akademije nauka više nije jasan. Ti stari stubovi kulture i države su dosta oronuli, nešto zbog promena u društvu, a nešto zbog propadanja i nebrige”, kaže istoričar Predrag Marković. Na pitanje da li su stare nacionalne institucije izgubile značaj zato što su u modernom vremenu izgubile svoju ulogu ili zato što su u nekom momentu u prošlosti radile na štetu nacije, Marković kaže: “Kako koja.” Ali, po njemu je glavni uzrok to što se “menja taj pejzaž nacionalnog identiteta, ta mentalna mapa, stalno se menja ono što je važno za srpsku kulturu”. “Kad se danas kaže da je crkva primarna institucija, to ima jedan politički prizvuk: jer mnoge društvene snage, osobito partijske vrhuške, drže do toga da crkvu drže na svojoj strani, a nažalost i u crkvi ima po episkopatu krugova koji misle da strukture moći u episkopatu treba da se ponašaju po sistemu spojenih sudova sa strukturama moći u javnoj sferi”, kaže Đorđević. “Mi smo prvo pričali da smo država koja je odvojena od crkve, a onda smo sve učinili da dignemo kult crkve. Istorija kaže da se nikad nije desilo da ijedan kralj ili knez ode u Patrijaršiju, znao se kućni red, pa patrijarh ako treba dođe u dvor ili kod predsednika vlade. A naši savremeni predsednici i premijeri malo-malo pa u Patrijaršiju”, kaže Žozef Lončar. “E, to se prosto zove klerikalizacija ili zloupotreba crkve”, kaže Đorđević. Jedino Bingulac, koji je u vreme Miloševića bio na čelu vladine Komisije za odnose sa verskim zajednicama, nema nijedne primedbe na Srpsku pravoslavnu crkvu. “Ona jeste nacionalna institucija i kad to ne bude neće više postojati srpski narod”, kaže Bingulac. MODERNA: Predrag Marković smatra da je od slučaja tri ključne nacionalne institucije još zanimljiviji slučaj nacionalnih izdavačkih kuća. On smatra da je Srpska književna zadruga bila nacionalna institucija i da je nestala. Ali, nije s raskida da prihvati stav da takve nacionalne institucije ne bi trebalo braniti od propasti po svaku cenu, jer ne vidi ništa loše ni u tome da se na njihovom mestu formiraju nove mlade nacionalne institucije. Ova Markovićeva primedba odlična je kopča za jednu od nosećih tema ovoga teksta: mogu li obične novine da budu nacionalna institucija i do koje granice bi i ko trebalo da ih brani od propadanja. Marković smatra da je “Politika” sigurno nacionalna institucija, ali se s obzirom na sopstvenu definiciju takve institucije pita: ima li PINK Željka Mitrovića veći uticaj na naciju i da li značaj institucije određuje i to na koji deo nacije uticaj ima. Marković svakako smatra da od “cene zavisi” do koje bi granice država trebalo materijalno da pomaže i brani “Politiku”, iako bi taj list, po njemu, veoma nedostajao na medijskom polju Srbije. Kad bi nestao. Na pitanje da li bi neki drugi list imao pravo da teži da postane nacionalna institucija poput “Politike”, on odgovara potvrdno, ali takvu ambiciju odriče dnevnom listu “Danas”. “Ne može list na stranim dotacijama da bude nacionalna institucija. Druga je stvar kad dotacije daje naša država. Uostalom, pokazalo se da je ona znala bolje to da radi”, tvrdi Marković. Zoran Bingulac iznosi zanimljivu ideju, prema kojoj Srbiji pored tri postojeće ključne nacionalne institucije, kao tri stuba, nedostaje i četvrti u koji bi moglo da se smesti desetak nacionalnih institucija manjeg značaja, a među njima i “Politika” i “Crvena zvezda”, za koju on ne bez osnova i dalje tvrdi da je u vreme kad su mnoge nacionalne institucije reprezentovale jugoslovenski nacionalni identitet, kao rezervna nacionalna institucija, ostajala simbol srpskog nacionalnog identiteta. Da li je to uvek dobro činilo sportu ili je na neki način značilo njegovu zloupotrebu, pitanje je na koje će odgovor tek biti tražen. Nadežda Gaće, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, jedini je naš sagovornik koji smatra da se u slučaju “Politike”, a “Crvene zvezde” posebno, nikako ne može biti govora o nacionalnoj instituciji. “Zna se šta su u svakoj državi nacionalne institucije, pa i u državi Srbiji. List ‘Politika’ su dnevne novine na tržištu ravnopravne sa ostalima. Ako neko hoće da svoj značaj zasniva na starosti, onda je list ‘Pančevac’ stariji od ‘Politike’ i mogao bi na tretman nacionalne institucije da pretenduje pre ‘Politike’. Sad odjednom mi dobijamo tri tone nacionalnih institucija u državi Srbiji.” A na pitanje da li bi država Srbija trebalo da pomaže “Politiku”, ona kaže: “Što se tiče NUNS-a i bilo kakvog našeg približavanja Evropi: pojam državni medij ne postoji.” Dakle, svi se NIN-ovi sagovornici slažu da nacionalne institucije treba da postoje, mada uz izvesne međusobne razlike oko njihovog učešća u politici i uz primedbu koju im je još uputio Slobodan Jovanović da ni do dana današnjeg nisu definisale kulturni obrazac nacije kojoj su primarne nacionalne institucije. “Nacionalne institucije su svakako potrebne. Pogledajte Francusku akademiju nauka koja ima samo 90 besmrtnika. Kad se prima novi akademik na Orsejskom keju, sva tri roda vojske ga pozdravljaju polažući oružje pred njim, a iznad njega lete avioni”, kaže Mirko Đorđević.