MITING NA STUDENTSKOM TRGU: A čiji su ovi, sine?

Već oko deset ujutru Dačićevi mundiri su počeli da zauzimaju pozicije. Šest sati pre zakazanog antifašističkog mitinga na platou ispred Filozofskog fakulteta. Sat vremena kasnije neonacističke organizacije “Nacionalni stroj” i “Krv i čast” najavile su “Srpski marš”. Iako je skup zabranjen, na njihovim veb-sajtovima poziv da se dođe još uvek je stajao. U “Obrazu” su rekli da neće ići na “srpski marš”, ali će patrolirati ulicama u vreme mitinga antifašista, ne bi li “sprečili paradiranje bezbožnika kojima je jedini cilj borba protiv svega što je Sveto i Čestito...” A posle će do “Konja”, tamo gde sa organizacijom “1389” svakodnevno održavaju miting podrške doktoru Dabiću. Danima unazad priča se da će se ponoviti batinanje iz Novog Sada, kada su se poslednji put sreli neonacisti i antifašisti. Biće ovo težak dan za beogradsku policiju... Žandarmerija je na svakom ćošku Knez Mihailove ulice. Čuvaju prilaze iz bočnih ulica. Ima ih sve do Dorćola. Najviše ih je ispred Doma zdravlja u Siminoj ulici. Da li su već zauzeli red ispred doktora, ili im to mesto strateški najviše odgovora, to oni znaju. Tek, na usputno pitanje šta očekuju danas, samo će se kiselo nasmejati i slegnuti ramenima. Pola sata pred početak zakazanog antifašističkog mitinga, na platou je i dalje daleko više policajaca nego mitingaša, sve kad im se dodaju i okupljeni novinari, fotoreporteri i bezbednjaci u civilu. Izgleda da je ministar ozbiljno mislio kada je rekao da će novinari biti bezbedni; novinari su imali specijalnu policijsku pratnju. Nas, doduše, ne prate. Nismo se prijavili. Sedimo u kafiću na platou. Račun se odmah naplaćuje, pre nego što “obrazovci” navrate. Postavlja se ikonografija na platou. Na onom delu iza spomenika NJegošu. Tu su anarhosindikalisti. Baš kao njihova ideološka braća iz velikog sveta poručuju: “Smrt kapitalizmu” i “Fašizam je kopile kapitalizma, jedan za drugim na smetlište istorije”. Precrtali su simbole NATO-a i Evropske unije. Za njih je znak NATO-a isto što i kukasti krst. A tu su i oni za koje Evropa nema alternativu. Oni dolaze sa zastavama Evropske unije. Pomalo besmislena kohabitacija različitih ideologija, koja verovatno ne bi prošla nigde u svetu, osim, eto, u Srbiji. Radikalna levica i liberali udruženi su oko zajedničkog slogana “Neće proći!” Srpska verzija čuvenog španskog “No pasaran”. A tu su i predstavnici gej organizacija. Za njih je fašizam isto što i homofobija. Svi zajedno gledaju u leđa spomeniku vladici Radu, na koji se najveštiji pentraju sa svojim zastavama. Većina anarhista nosi marame preko lica. Kažu: neonacisti objavljuju njihove slike na svojim sajtovima, a ko će onda da ih zaštiti. Jedna devojka stoji sa ovima što nose “sve boje duge” i kaže nam zašto ona nosi maramu: “Je l’ znaš da moja mama gleda dnevnik? Ne bih volela da je sutra pozdrave na poslu.” Početak mitinga se odlaže dok se plato ne napuni. Novinari se raspituju ima li vesti o neonacistima, “s koje li će strane napasti?” Čuje se samo da je policija pohvatala nekoliko “skinsa” i potrpala u “marice”. Većinu ipak brine hoće li već jednom početi miting. “Znaju li oni da se večeras igra fudbal”, pita jedan fotoreporter. Sa razglasa kreće muzika iz “Otpisanih”. Stiže podrška omladini: osim vođa nevladinih organizacija tu su i Nenad Čanak i Srđan Milivojević, iliti kruševački Demosten, kako ga je duhovito nazvao jedan novinar. Ovoga puta, oni nisu govorili. Čanku prilazi momak u majici na kojoj je lik Ratka Mladića i ispod koga piše: “Srpski heroj”. Kako li je samo on “upao” ovde? Razmenili su nekoliko rečenica. Kaže nam posle da mu je “ova navodno demokratska policija” otela nemačku zastavu. “Nije to fašistička zastava, to je zastava Republike Nemačke”, kaže on. “Nisam dobio ni potvrdu o oduzimanju. Zabranili su mi i prolaz dole iz Vasine ulice, pa sam ovde došao okolo.” I šta je rekao Čanak: “Da to nije u redu, i da treba da mi vrate zastavu.” A otkud uopšte nemačka zastava? “Zašto da ne? Kad ovde nose zastave Evropske unije, zašto ja ne bih nosio nemačku zastavu, kad je ta zemlje članica EU.” Pola sata po najavljenom početku mitinga, plato se valjano napunio. Iza leđa vladici Radu, antiglobalisti, evropejci i gej-aktivisti, počeli su sa govorima. Priča se o pretnjama neofašizma u Srbiji. Udara se po kapitalizmu, Evropi, priča se o pravima nacionalnih i seksualnih manjina. Jedna starija gospođa prilazi momku u redarskoj uniformi: “A gde su ustaše? Ovde piše – smrt kapitalizmu, ja sam mislila da će pisati – smrt ustašama. Znate li koliko je Srba pobijeno u NDH?” Na temu se vraćamo kada su mikrofon uzeli Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština, i Radoslav Đerić, prvoborac Pete kozaračke udarne brigade. Nećak traži da se donese zakon koji će jasno zabraniti isticanje nacističkih obeležja. Prvoborac citira “Majn kampf”, delove koji govore o istrebljivanju Slovena. NJih dvojica su dobili i najveći aplauz. Miting se polako završava, vreme je da krene šetnja do Terazija. A tu policija uzima reč. Formira se kolona mitingaša, koju drži kordon policije. Jer, pet sati je, vreme kad se na Trgu okuplja Radovanova podrška. Jedan stariji gospodin ide Vasinom ulicom od platoa gde je bio skup antifašista. Ide prema Narodnom pozorištu i gleda desničare na Trgu oko kojih je dvostruki obruč policije. “A koji su sad ovi?”, pita starac. “Ovo su naši, čiča”, odgovora mu jedan kratko ošišani. “A ja sam mislio da smo svi naši.” Na Trgu je malo više ljudi nego ranijih dana. Isto imaju transparente sa precrtanim kukastim krstom i evropskim zvezdicama. Poneka kokarda, i mnogo srpskih zastava. I jedna crno-žuto-bela, zastava Ruske imperije iz devetnaestog veka. Miting podrške Karayiću polako se pretvara u iščekivanje “bezbožnika”, koji bi trebalo da prođu pored Trga. Sa razglasa se čuje:“Ne gledajte u njih, oni nas ne interesuju. Ovo je naš miting.” Policija, međutim, ima drugu ideju. Prvo će desničari da pokrenu svoju povorku prema Hramu Svetog Save, gde idu na liturgiju. Ipak se neće sresti. Nešto manja grupa nego što je onih kod platoa, kreće prema Hramu. Prolaze Terazije, i staju negde kod “Čedine zebre”. Levo je Predsedništvo Srbije. Uveliko se pevaju pesme podrške Mladiću i Karayiću. Ispred kolone ide automobil iz kog se pušta duhovna muzika. Uzalud sa razglasa pozivaju grupu da ne zakasne na liturgiju. Sviđa im se tu ispod predsednikovog prozora. Pevaju mu šta bi mogao da uradi Ratku Mladiću. A to nema nikakve veze sa isporučivanjem u Hag. Konačno, kreću prema Hramu. Za to vreme, zakuvava se na Terazijama. Pojedini “ćelavci”, pokušavaju da upadnu među antifašiste. Bacaju i jednu baklju na njih. Policije je, međutim, toliko da se sa terazijskih ulica jedva može i videti kolona koja šeta kolovozom. Policija rasteruje sve koji se zadržavaju na ulici. Kod hotela “Moskva”, ovi što su se izvukli od policijske “marice”, psuju majku izdajničku. Tu je i jedna starija gospođa: “Majku im...” Ko bi rekao da gospođa uopšte zna sve te reči? A antifašisti uzvikuju: “Neće proći, neće proći!” Dvojica nose po jednu raketu piva u rukama i utrčavaju u podzemni prolaz. Da im dođu sa druge strane. Nisu prošli. Počelo je da se smrkava. Mitingovanja se polako privode kraju. Nijedan kiosk nije stradao. Nije stradao ni “Mekdonalds”, za koji Srbima i više ne treba povoda da bace poneku kamenicu u izlog. Beograd je opet počeo da živi. Mirne duše, moglo je da se krene na fudbal. Srbija je tog dana posle ko zna koliko vremena nekom uspela da uvali tri komada.