TAJNE SLUŽBE I TRGOVINA INFORMACIJAMA: Povratak Laufera

Bezbednosno-informativna agencija početkom oktobra je napravila presedan i javno obznanila da je suspendovala jednog svog pripadnika, Branka Veljkovića, zbog neovlašćenog iznošenja osetljivih podataka iz agencije. Nekako u isto vreme, Tomislav Nikolić raskrinkao je notornog „Laufera” lidera radikala Vojislava Šešelja; Šešeljeva krtica u srpskim tajnim službama, ustvrdio je Nikolić, bio je radikalski poslanik Jadranko Vuković (Vuković je, doduše, optužbu odbacio, napominjući da laufera ima na hiljade). A u pozadini svega toga, već skoro dva meseca u „Kuriru” teče nepotpisani feljton – „Tajni transkripti” – u kome izvori iz tajnih službi javnosti otkrivaju šokantne istine o ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića, međunarodnim zaverama protiv Srbije, prenose poverljive razgovore britanskih i američkih obaveštajaca, Mila Đukanovića i Svetozara Marovića, Hašima Tačija i Agima Čekua... Obaveštajno podzemlje, dakle, ponovo radi punom parom (ako je ikada i prestajalo), trgujući informacijama i dezinformacijama. Ko je tu prodavac, a ko kupac, i kakvi su uopšte motivi iza ovih transakcija? Pouzdani izvori NIN-a kažu da je Branko Veljković, operativac BIA, otkriven slučajno – tako što je jedna službenica u analitičkoj službi čula škljocanje fotoaparata, u prostoriji u kojoj je, naravno, svako snimanje strogo zabranjeno. Kasnije je, pretresom Veljkovićevog stana, pronađeno oko 1.000 presnimljenih poverljivih materijala, čije iznošenje iz prostorija BIA nije dozvoljeno. Veljković je, kao operativni radnik BIA, imao pravo da po svojoj liniji rada slobodno proučava materijale agencije; sva je prilika, međutim, da je on to pravo zloupotrebio i pristupao i dokumentima s kojima ne bi trebalo da dolazi u dodir. Što nije ranije otkriven, krivica pada na unutrašnju kontrolu u BIA, zato što nisu dovoljno pažljivo kontrolisali koja dokumenta Veljković uzima. Da su makar i pogledali reverse za dokumenta koja je Veljković uzimao, on bi odavno postao sumnjiv i ne bi se čekalo da neka službenica čuje škljocanje fotoaparata. Zašto je Veljković uzimao ove materijale? Sigurno ne za lično informisanje, već da bi ih nekome dao, prodao... Kome? Sumnja odmah pada na krugove oko Milorada Ulemeka Legije, budući da je Branko Veljković njegov pobratim, saborac iz Jedinice za specijalne operacije, svojevremeno sa Legijom i hapšen zbog incidenta u klubu „Stupica” u Beogradu 2001. godine. Uprkos tome, Veljković će kasnije – dok je Milorad Bracanović bio zamenik načelnika Službe – postati praktično prvi čovek Šeste uprave RDB-a, zadužene za obezbeđenje ličnosti. Posle Bracanovićeve smene Veljković je postavljen na daleko beznačajnije mesto u Lazarevcu, da bi potom – u vreme Radeta Bulatovića – uznapredovao samo geografski, pošto je prebačen u Stari grad. Zanimljivo je, međutim, da se pre nego što je degradiran, za Veljkovića (bezuspešno) lobiralo iz tadašnjeg DOS-ovog vrha Ministarstva unutrašnjih poslova, mimo ministra Dušana Mihajlovića. Isti ovi krugovi, inače, danas iz redova proevropskih opozicionara, u isto vreme (početak 2003. godine) pokušavali su da potonjem premijeru Zoranu Živkoviću „uvale” Milorada Bracanovića. Živković je, podsećamo, tada trebalo da postane savezni ministar odbrane, pa je Bracanoviću „pronalaženo” mesto šefa vojnih obaveštajaca. Što se pak Laufera tiče, kako rekosmo, ponovo je postao aktuelan pošto ga je raskrinkao Tomislav Nikolić. Nezavisno od toga što je prozvani Jadranko Vuković demantovao ovu tvrdnju, biće da Nikolić, stvarno, nije pogodio u centar. Do danas je, naime, ostalo nepoznato da je BIA 2003. godine formirala radnu grupu kako bi utvrdila identitet famoznog Laufera, čoveka koji podatke iz službe dostavlja Vojislavu Šešelju. Na kraju nije otkriven njegov identitet, ali se analizom Lauferovih podataka došlo do nekoliko zaključaka. Najpre, da nije reč o jednoj osobi, već o njih šest-sedam. Takođe, opet na osnovu analize Šešeljevih knjiga, zaključeno je i da su mu podatke dostavljali ljudi iz službe zaposleni na nižim nivoima, koji su imali pristup samo nekim podacima, a ne potpunim informacijama kojima je služba raspolagala, te da nisu bili vični analitičkom razmišljanju i sintezi saznanja do kojih su ipak uspevali da dođu. I suspendovani Branko Veljković, i neotkriveni lauferi iz službe, pokazuju kako su stvarane i funkcionisale paralelne obaveštajne mreže, usmerene na izvlačenje podataka iz srpske tajne službe, i kasniju manipulaciju tim podacima. Najbolji primer ovih manipulacija je spomenuti, nepotpisani feljton u „Kuriru”. Sagovornik „blizak obaveštajnim krugovima” iz dana u dan otkriva da su u ubistvo Zorana Đinđića debelo umešani Entoni Monkton (britanski MI6) i Dejvid Blek (CIA), da je nemački BND bezuspešno pokušao da zaštiti „svog čoveka” Đinđića, raskrinkava se i pravi ubica srpskog premijera, neki „atentator po imenu Hil”... Koristeći veliki broj zaista nerazjašnjenih okolnosti u vezi sa atentatom na premijera, nepoznati autor feljtona sklapa fantastičnu obaveštajno-krimi priču, u kojoj su za smrt Đinđića krivi svi neprijatelji srpstva, tj. svi osim onih koji su za atentat osuđeni. Koliko je konstrukcija fantastična, najbolje pokazuju upravo transkripti navodnih razgovora Monktona i Blejka – NIN-ovi izuzetno upućeni sagovornici složni su u oceni da naša služba, „nažalost”, za takav poduhvat, kao što je snimanje poverljivih razgovora važnih agenata britanske i američke službe, ni izdaleka nije sposobna. Iz svih ovih razloga pojedinim „kvalifikovanim čitaocima” se čini da se ispod potpisa R. K. (redakcija Kurira) krije sam Milorad Ulemek Legija. Drugi pak NIN-ovi izvori iz srpske obaveštajne zajednice govore da stil feljtona neodoljivo podseća na otuđene repove vojnih obaveštajnih službi. Zašto se ovo radi? Da bi se održavala tenzija niskog intenziteta, ili da bi se nekome preko novina uputila nekakva šifrovana poruka... Ako išta, Veljković, oživljeni lauferi i „Kurirov” feljton pokazuju da obaveštajno podzemlje postaje sve življe kako se Srbija bliži novim velikim iskušenjima kakva su hapšenje Ratka Mladića, dalja borba za Kosovo i evropske integracije... Kako se zaštititi? Najpre bi valjalo da se otkrije kome je Branko Veljković namenio onaj materijal koji je izneo iz BIA.