Ekonomska zavisnost od “Staljinovih siročića”

“Francuska je mrtva nacija koja je rekla sve što je trebalo da kaže”. Ako ste Francuz i ako se zbog drugih stvari divite autoru ove oštre ocene, onda je bolje da se pokrijete ušima. Dostojevski je prezirao Francusku onakvu kakva je bila 60-tih godina XIX veka, a istovremeno hvalio snagu i dinamizam... Londona! Da li bi vek i po kasnije hrišćanski egzistencijalista, autor “Zločina i kazne” tolerisao Sarkozijevu “bling-bling” Francusku. (Izraz „bling-bling” u novije vreme označava razmetljivo ponašanje “novih bogataša”.) Ovaj pomalo brutalan istorijski izlet ilustruje ambivalentnost i složenost francusko-ruskih odnosa. Prijateljstvo, nepoverenje, dijalog, nerazumevanje, fascinacija, strah... Ova kontradiktorna osećanja oduvek su postojala između ove dve zemlje... Gledano iz Francuske, tri prizme omogućavaju posmatranje aktuelnih odnosa sa Rusijom: diplomatska, medijska i prizma javnog mnjenja, delom oblikovana kroz dva presedana. Na diplomatskom planu, stupanje Nikole Sarkozija na vlast, u maju 2007, ostvarilo je najgora očekivanja u razvoju francusko-ruskih odnosa. NJegov prethodnik Žak Širak izgradio je čvrsto prijateljstvo sa kolegom Vladimirom Putinom, koga je – diskretno – odlikovao Velikim krstom Legije časti, sa kojim je provodio odmor u Sočiju, letovalištu na obali Crnog mora i nazdravljao za njegov rođendan. Širak je nesumnjivo bio rusofil, što većina Francuza nije znala, mada joj je bila poznata njegova strast prema sumo-rvanju i ljubav prema teletini u umaku. Postoji priča da je mladi Širak, želeći da nauči sanskrit, naleteo na jednog profesora ruskog jezika, koji ga je umesto u sanskrit uveo u jezik Puškina... U maju ove godine, bivši francuski predsednik primio je u Kremlju prestižnu Državnu nagradu, jedino rusko odličje koje se može dodeliti strancu. Predsednik Medvedev tom prilikom je podsetio da je Širak svojevremeno preveo “Evgenija Onjegina” na francuski. Teško da bi Nikola Sarkozi, koji popularne šlagere voli više od klasične književnosti, mogao da uradi nešto slično. Utoliko pre što je ovaj čovek “raskida” kako voli sebe da opisuje, odlučio da ukine tradiciju kontinuiteta, koja je mimo svih promena na čelu države, karakterisala inostranu politiku Francuske. Sarkozi je brzo proglašen za “pro-Amerikanca”, “atlantistu”, “Bušovog prijatelja”. Izbor njegove prve letnje destinacije u svojstvu predsednika u tom pogledu vrlo je simboličan: Volf Borou, u NJu Hempšajeru, mondenskom mestu u kome je gomila novinara i danju i noću pratila svaki njegov korak. Sarkozijeva zanetost Amerikom tolika je da ga je jedan socijalističi poslanik, bez dlake na jeziku, opisao kao “američkog konzervativca sa francuskim pasošem”. Ovu fascinaciju Sarkozi je nasledio od oca, koji je nedavno izjavio: “Bio bih strašno ponosan da je jedan od mojih sinova postao predsednik Sjedinjenih Država”. Francuski predsednik okružio se savetnicima za koje Rusija predstavlja pretnju u istoj meri kao i Kina ili arapsko-muslimanski svet. Izbor heroja ljudskih prava, Bernara Kušnera, za ministra inostranih poslova još više pojačava ovaj ideološki zaokret. Sa Sarkozijem, Francuska otvoreno prelazi u “Zapadni tabor”, ona koja je od De Gola uvek htela da bude izuzetak; čak je i izraz “zapad” koji je nekada bio izbačen iz zvaničnih izveštaja, sada postao ugaoni kamen diplomatske retorike. U junu ove godine, Francuska se uključila u vojnu komandu NATO-a. Odluka koja je simbolična ali koju je Sarkozi stavio među svoje prioritete. Svi analitičari od Sene do Volge predviđaju “hladnoratovsku” klimu između ove dve zemlje. Ipak, bili su zatečeni... Jer, šef francuske države brzo je prihvatio pragmatizam. Prva lekcija: Rusija nije ostarela ranjena zver, kakvu je on mislio da će zateći. To je ogromna ekonomska sila koja je u 2007. imala ekonomski rast od 8 odsto i koja se vratila na svetsku scenu. Ruski medved liže svoje rane i obnavlja snagu. U odnosu na njega, francuski petlić, sklon prkosnom ponašanju, treba da shvati svoj položaj... U junu 2007, Nikola Sarkozi je razgovarao sa Vladimirom Putinom tokom zasedanja G-8 i izjavio novinarima da je u njemu našao “solidnog, smirenog i inteligentnog sagovornika”. Ukratko “čoveka sa kojim se može razgovarati”. Ruska štampa se smešila: evo dva čoveka sličnog gabarita; čak se i njihove supruge (Sesilija, u to doba, i Qudmila), divno slažu. Svakako, ovaj medeni mesec skriva jasne ekonomske interese: Total i Gasprom potpisali su u julu 2007. sporazum o eksploataciji jednoga nalazišta u Barencovom moru. U februaru ove godine, Sosiete Ženeral postala je većinski akcionar Ros-banke; u junu PSA-Pežo-Sitroen, postavio je u Kalugi temelje svoje prve fabrike u Rusiji; u septembru ugovor između Arien espasa i Ros-kosmosa predviđa lansiranje 10 raketa tipa Sojuz iz francuske baze Kuru, u Gvajani. U oktobru, Alstrom je sklopio sporazum sa ruskim TMH o proizvodnji vozova velike brzine. Ipak, Francuska je tek deveti ekonomski partner Rusije, daleko iza Nemačke i Sjedinjenih Država. Sami Rusi još uvek malo ulažu u Francusku, ako izuzmemo tržište luksuznih predmeta i ekskluzivnih nekretnina. Pre nego što je Sarkozi postao predsednik, Georgij Sokolov, profesor političkih nauka, u jednom intervjuu datom novinarima „Nezavismaja gazeta”, predvideo je da će predsednik Francuske “pre svega morati da se posveti ekonomskom razvoju svoje zemlje i osvajanju inostranih tržišta. Zbog sopstvenog dobra Francuska će sarađivati sa Rusijom bez obzira na moguće političke nesuglasice.” Kriza koja je letos izbila između Rusije i Gruzije, to je i dokazala. Svakako, Nikola Sarkozi se u nju umešao u svojstvu predsednika EU, ali je ipak imao u vidu nacionalni interes kada je, za razliku od francuskih medija, komentarisao ruski odgovor na gruzijsku agresiju. Pozicija Francuske u najmanju ruku bila je kontradiktorna: 26. avgusta na ekranu TV kanala „Frans 2” Bernar Kušner je mahao kartom Južne Osetije i optuživao Ruse kako za narednu noć pripremaju “etničko čišćenje”. Sutradan, 27. avgusta, za „Evropu 1” on izjavljuje da Rusija “krši međunarodno pravo”. Dok njegov ministar brani Mihaila Sakašvilija i poziva na uvođenje sankcija Moskvi, Sarkozi ide u suprotnom pravcu nastojeći da po svaku cenu spase dijalog sa Medvedevim! U oktobru, prinuđen da prizna povlačenje ruskih trupa, Kušner je posramljeno izjavio pred parlamentarnom komisijom za inostrane poslove kako je “očigledno da mi zavisimo od Rusije, i to ne samo u pogledu gasa...” Da li će ekonomski realizam spasiti francusko-ruske odnose! Na diplomatskom planu to je vrlo moguće. Ali i slika jedne zemlje stvara se pre svega u medijima, što je Srbija naučila o svom trošku. A francuska štampa od pada Sovjetskog Saveza uglavnom gaji jedan rusofobski stav. Daleko su godine sa početka XX veka kada su novine javno pozivale Francuze da podrže Rusiju preko kupovine čuvenih “ruskih obveznica”, kupovinu koja će kasnije upropastiti hiljade malih štediša. Gruzijska kriza iz avgusta meseca u tom pogledu je školski primer: bilo da čitate „Figaro”, „Mond” ili „Liberasion”, „Poan” ili „Ekspres”, ili gledate TV dnevnih TF1, ili Frans 2 ili slušate radio Frans RTL ili Evropa 1, čućete istu pesmu. Žrtva: mala gruzijska republika i njen frankofonski prozapadni predsednik. Agresor, Rusija u vlasti starih imperijalnih demona. Izveštavanje o ovim događajima bilo je toliko karikaturalno da su novinari najzad počeli da sumnjaju ko je u stvari prvi počeo. Reportaže sa “terena” opisivale su bez razlike nevaspitane ruske oficire i prljave i neobrijane pripadnike ostijske “milicije” – izraz koji se u Francuskoj tradicionalno povezuje sa ekstremnom desnicom. Samo je nedeljnik “Marianne” vodio računa da ne pomešaju informisanje i intoksikacija, pokazujući, na primer, da grad Gori nije “sravnjen sa zemljom” i da je iz Osetije izbeglo stotinak Gruzina, a ne “15.000” kako su izveštavali drugi mediji. Vrhunac preterivanja ipak je dostigao majstor svog zanata Bernar Anri-Levi koji je u „Mondu” na dve strane objavio članak pod naslovom “Stvari viđene u zaraćenoj Gruziji”. Članak koga je Internet sajt „Ri89” potpuno rasturio i pokazao posle impresivnog proveravanja onog što je u njemu napisano, da autor u Gori nije ni nos promolio. Kako objasniti neprijateljstvo francuskih medija prema Rusiji? Neznanjem? Teškoćama koje francuski kartezijanski razum ima u dešifrovanju ove ogromne zemlje koja je istovremeno i evropska i orijentalna, slovenska i azijatska, pravoslavna i šamanistička. Ali postoji i ono izopačeno gledanje na Rusiju koja obavezno mora da bude caristička ili boljševička ili i jedno i drugo, gledanje odakle sledi medijska opsesija “carom” Putinom, i “ostacima Hladnog rata”. “Intervencija Rusije u Gruziji... predstavlja novu etapu u ponovnoj izgradnji sovjetske imperije”, napisao je ultraliberalni ekonomista Nikola Beverez. Za istoričara Tjerija Voltona, „militarokratiju koja vlada Kremljom svet razume samo kao odnos snaga. Ovi čekisti, Staljinovi siročići, ne poznaju drugu političku kulturu.” Jer ono što najviše smeta francuskim medijima jeste ubeđenje da “putinovski režim... mrzi demokratiju”. Naravno, nova Rusija nije lišena mana: krvavi rat u Čečeniji, smrt nepodobnih novinara (21 od 2000. prema „Reporterima bez granica”), velike društvene nejednakosti, marginalizacija političke opozicije, mafija, korupcija. Mnogo tema koje zapadni mediji treba da obrade. Mnogo tema koje omogućuju komentatorima svih boja da Rusiju ocene kao nezrelu autoritarnu državu (dakle antidemokratsku), kao opasnu i rasističku državu. Svi ovi elementi postoje u ruskom društvu kao i u drugim društvima. Novinari treba da ih ispituju i kritikuju. Ali, zašto sistematski svoditi Rusiju na reportaže o paravojnim logorima za obuku omladine, o oligarsima, o prostituciji? Kad bi posmatrali Nemačku samo preko naonacističkih grupa, Englesku preko njenih huligana, Sjedinjene Države preko hodnika smrti, Francusku preko njene štampe u kandžama političke i finansijske vlasti, kakvu bi sliku stekli o ovim zemljama? Još jedan detalj pre nego što završimo sa francuskim medijima. Početkom septembra, glavni urednik lista „Figaro” Etjen Mužot otputovao je u Soči radi intervjua s Vladimirom Putinom. Ipak, prećutana je činjenica da je on u Rusiju putovao sa Seržom Dasoom, vlasnikom „Figaroa”, milijarderom i trgovcem „miražima” (lovački avioni), njegovim ličnim avionom. Te večeri trio je večerao zajedno... Novinari iz redakcije zbog toga su bili veoma iznenađeni. Francuski čitalac sve manje podleže pristupu “dve težine, dva merila”, koji nastoji da stalno svira istu notu. Reakcije čitalaca koji se nalaze na internet-forumima navedenih listova pokazuju da medijska slika više ne prolazi tako jednostavno i da, ako treba biti nepomirljiv prema ruskoj državi, onda takav treba biti i prema „Sjedinjenim Državama koje već 5 godina vode rat u Iraku, rat u kome je prema procenama stradalo između 100.000 i 1,2 miliona civila”. Ostaje činjenica da vrlo malo Francuza putuje u Rusiju, jer je takav put vrlo skup, da se u francuskim školama ruski pisci retko izučavaju, da se ruski jezik gotovo i ne uči, da predavanja o istoriji Rusije počinju sa Oktobarskom revolucijom, a završavaju se sa pučom Borisa Jeljcina... Isto kao što je nekada ruska elita u pozlaćenim salonima volela da priča na francuskom, tako se i danas samo mali broj Francuza zanima za Gogolja, Đagiljeva ili Rjepina. Beli Rusi koji su posle pada Romanovih izbegli u Francusku, tokom 20-tih godina prošlog veka, napravili su od Pariza prestonicu ruske emigracije i doprineli širenju ruske kulture. Način na koji Francuzi danas gledaju na Rusiju uslovljen je njihovim političkim opredeljenjima. Komunista je morao da odbaci staljinizam, izdrži poređenje sa nacizmom i najzad doživi propast revolucionarne utopije i njeno pretapanje u kapitalizam. Socijalista ili centrista, nepoverljiv je prema zemlji koja je posle ekstremnog kolektivizma ušla u fazu preteranog nacionalizma, čak u “patriotski delirijum”. Na desnici ona je u najgorem slučaju crvena opasnost, koja još uvek izaziva košmare; u najboljem ruski ekonomskim rast obećava dobre poslove. Na ekstremnoj desnici, ova zemlja koja je razbila čečenske separatiste, predstavlja potencijalnog saveznika u borbi protiv zelene opasnosti. “Uprkos nekih razlika mi pripadamo jednoj istoj civilizaciji” ističe Stanislas de Labulej, bivši ambasador Francuske u Moskvi, nedavno postavljen za ambasadora u Vatikanu. Vladimir Putin se prozaičnije radovao otopljavanju francusko-ruskih odnosa. U septembru ove godine, ruski predsednik vlade u intervjuu listu „Figaro”, izneo je i sledeće iznenađujuće otkriće: “Sarkozi i ja, malo po malo, uspostavili smo vrlo prijateljske odnose. Izgradili smo međusobno poverenje... Otkriću vam jednu tajnu. Pošto se on zanima za borilačke veštine, odlučili smo da malo zajedno treniramo.” Naravno, pošto je Putin nosilac crnog pojasa u džudou, lako je shvatiti ko je od ove dvojice učitelj, a ko đak...