Prejaka reč, a dela nigde

Zašto tako drastični naslov? Da li je zaista u pitanju rasizam, fašizam i slični “izmi”, ili je prešlo u naviku da se upotrebljavaju reči koje će ustalasati javnost. Sa takvom tvrdnjom bio je red da se uporedi praksa u Srbiji sa dešavanjima u drugim (evropskim) zemljama. Ako je reč o rasizmu, gde je država da to pitanje reguliše? U krajnjem, izneti podaci navode na pomisao da država kreira rasizam, jer ne preduzima ništa da se ta tendencija spreči. Da li se autor zapitao da li je siromaštvo svojevrsni vid segregacije koji se brka sa rasizmom koji država sprovodi na svakom koraku, prema svim nacionalnim grupacijama. Romi su možda samo najbolje vidljiv primer. Uvođenje uniformi za đake jedan je od načina da se smanje ili ukinu vidljive razlike između dece. Zašto je to ukinuto? Način održavanja higijene je pitanje materijalnih mogućnosti, a ne rasnih odlika. Da li užina u školama može da učini da razlika u imovinskom statusu roditelja bude manje uočljiva, kada je već prevagnulo da te razlike govore o statusnim simbolima. To bi moglo da pomogne siromašnima da se osećaju manje različiti a imućnima da budu manje ugojeni. Prešlo je u naviku da se deci daje novac za užinu, iako je to samo lažna briga o ishrani dece, dok organizovani obrok u školi predstavlja pravo rešenje, kojim se rasizam ili “rasizam” sprečava, a promoviše zdravlje. Izgradnja čitavih naselja gde će se naseliti stanovništvo iz “divljih” naselja predstavlja svojevrsni rasizam. Radi se o tome da formiranje čitavih naselja u ime uštede u troškovima gradnje, u kojima će živeti samo jedna populacija, predstavlja rasizam na delu, a istovremeno slika kako država sa svojim aparatom ne ulaže intelektualni napor da se prekine sa “mehaničkom” podrškom rasizmu. Zašto autor nije istakao društvenu korist od toga što pripadnici romske zajednice skupljaju stari papir i drugi otpad i odnose u centre za reciklažu? Država bi mogla npr. ulaganjem u nekom procentu na tako ostvarenu zaradu da pomogne da se taj rad bolje plaća, pa da se posredno pomogne standard življenja tih ljudi. Petar Dulić, Beograd