Cibe, izvini

Petog avgusta ove godine od svih nas koji smo ga poznavali i voleli zauvek je otišao Aleksandar Jeremić, veliki čovek i umetnik. Datum njegovog odlaska pao je u vreme kad niko od njegovih prijatelja nije bio u Beogradu, a kako vest o njegovoj smrti nije oglašena, niti se na medijima nije moglo pročitati ili bilo šta čuti o njegovoj smrti, prošlo je dosta vremena dok se vest nije proširila. Cibe je bio neobičan čovek i neobičan umetnik, a nije teško zaključiti da je bio i neobičan prijatelj. Rođen je 30. aprila 1925. godine u Beogradu u kome je 1949. završio Akademiju za likovnu umetnost. On nije imao neku veliku želju da ide i posećuje svoje kolege, poznanike i prijatelje, ali je, zato, uvek imao posetioce u svom ateljeu. Poznavao sam ga duže od 40 godina i više sam ga voleo zbog drugih stvari nego zbog njegovog slikarstva, ma kakvo da je ono bilo, a bilo je veliko. Cibe je učenik Mladena Josića, Save Rajkovića, Mihajla Petrova, Ivana Tabakovića i Marka Čelebonovića. Imao je preko 30 samostalnih izložbi u svim evropskim zemljama. Možda zbog dela grada u kome je vukao svoju torbu s «Borbom» i «Politikom», koje je kasnije često ilustrovao, Cibe je bio jedan od najredovnijih posetilaca koncerata na Kolarčevom univerzitetu. On je bio zaštitni znak galerije na Kolarcu, jer je na prvoj galeriji sedeo mnogo godina, nije se nikad pomerao s mesta, držeći pred sobom u ruci uvek otvoreni blok i olovku. U takvoj atmosferi i u takvim prilikama nastalo je mnoštvo skica i crteža koji će kasnije biti dorađeni, urađeni ili, jednostavno, sačuvani. Cibe je često pričao da se raznih izvođenja koncerata seća, manje po muzici i izvođačima, a više po svojim crtežima. NJemu su muzičari bili opsesija. Na nekoliko stotina crteža nastalih tokom šest decenija rada prepoznaju se muzičke dvorane i proslavljeni muzičari na njihovim podijumima. Tu su i posetioci i njegove kolege, bilo da su na ulici, na prilazu Kolarcu, ili u dvorani. Cibe nije bio željan ni domaće ni međunarodne reputacije, ali, koliko znam, niko nije napravio tako senzacionalni uspeh kao Cibe: Revox, najpoznatiji svetski proizvođač muzičke elektronike za pojačanje i reprodukciju zvuka, odabrao je na međunarodnom konkursu njegov crtež gudača i proglasio ga svojim zaštitnim znakom. Šta će više od toga bilo kom umetniku? Tako nešto pamti se i ostaje za sva vremena. Kad nije bilo koncerata, Cibe je tumarao po gradu noseći svoj blok. Retko je sedeo u ateljeu, a kada je u njemu slikao, izbegavao je velike formate. Govorio je: «Moje slike su najbolje da ih ljudi stave na zid gde je neka fleka, jer će taj zid, onda, bez fleke biti lepši.» Cibe je bio potpuni čovek samo kad bi oko njega bila umetnost. Sad se nalazi negde sa mnogim kolegama koji su od nas otišli pre njega, sa simfoničarima i možda sa Gustavom Malerom, od koga celog života nije mogao da se odvoji. Siguran sam da mu je blok u istom desnom džepu kao i mnogo decenija ranije. Cibe, hvala ti na prijateljstvu koje si više davao nego što su ti ga davali!