Marks je već rekao svoje

Stari dobri Marks znao je još i pre nego što je izmišljen današnji “Investmentbanking” kako se od bankarskog minusa stvara plus i kako se i kojom tehnikom finansijskog poslovanja može živeti na račun drugih. Eto, banke zemlje koja je oličenje kapitalizma, zbog svoje nezajažljive trke za profitom i neodgovorno riskantnih poduhvata u kreditnoj politici, sada vuku ceo svetski bankarski sistem u provaliju. “Kapital se užasno plaši odsustva profita, kao što se priroda plaši praznine”, pisao je Marks; “s odgovarajućim profitom kapital se budi; 10 odsto je sigurno i s njim se može svuda poslovati; 20 odsto daje kapitalu živahnost, a 50 odsto pozitivnu drskost za razne rizike, dok je 100 odsto razlog gaženja i stavljanja pod noge svih zakona ljudskosti. Ali, 300 odsto profita ne vidi nikakav prekršaj koji ne bi bio dostojan rizika pa makar se otišlo u propast ili na vešala.” Da li bi “Das Kapital” bio pisan drugačije da Marks nije imao probleme s bolešću koja mu je zagorčavala život? Ko zna? “Juče sam ponovo ležao kao slomljen jer mi se otvorio odvratni čir na levoj strani zadnjice”, pisao je očajni Karl Marks 13. februara 1866. iz egzila u Londonu, svom poverljivom prijatelju Fridrihu – Fredu Engelsu. Godinu dana pre izlaska iz štampe “Kapitala”, njegovog glavnog dela, ovaj nemački mislilac je pomišljao i na smrt zbog nepodnošljivo bolnih čireva. “Da sam kojim slučajem završio s pisanjem knjige, bilo bi mi svejedno da li ću crći i da li će me kao strvinu baciti na đubre”, zabeležio je očajni Marks u svom dnevniku, iako u to vreme nije bio stariji od 47 godina. Gnojne fistule oko čmara potpuno su rastrojile pisca “Kapitala” i povremenog novinara, koji je sa svojom porodicom u Londonu živeo u priličnom siromaštvu. Sa upadljivom sklonošću ka detaljima, Marks je vodio protokol o svojim nevoljama i o svemu izveštavao bliskog i imućnog prijatelja “Freda”. Pisao mu je o “neodoljivom svrabu među nogama i strašnoj potrebi za češanjem”, što je izazivalo ljuštenje i otpadanje delova površnih slojeva kože. Lekari su uzaludno pokušavali da ga oslobode patnje arsenom i drugim sredstvima. Posle višegodišnjih neuspešnih lečenja, Marks je razgovarajući sa najpoznatijim stručnjacima za te stvari u Engleskoj, primećivao: “Pored ostalog, jasno mi je da o čirevima i o onome do čega oni dovode, više znam od većine doktora.” Međutim, izgleda da se pod teretom životnih problema, rano osedeli Marks jako varao. Nedavno je engleski dermatolog Sem Šuster pregledao Marksovu prepisku koja ga je dovela do zaključka da tvorac naučnog komunizma i prorok propasti kapitalizma, nije patio od običnih i, u suštini, bezopasnih čireva. Više od svega, klinička slika Marksove bolesti odgovarala je tzv. gnojnom hidradenitisu koji je mnogim lekarima bolje poznat kao “Acne inversa”. Hronične akne ni u kom slučaju ne odgovaraju pubertetskim bubuljicama već su izraz zapaljenjskog procesa koji nečiji život pretvara u pakao. Prvo se na koži stvaraju čvorići slični mitiserima, a potom mutiraju u drastične forme gnojnih nakupina koje se šire kanalićima u dubinu i ponovo spajaju čineći gnojne i bolne čvorove. Zbog jakog smrada koji se oslobađa kad god se provali neki od čvorova, paćenici obično izbegavaju pojavljivanje u javnosti. Marks nekada nije mogao danima da sedne na stolicu jer je osećao strašne bolove. Mnogi stručnjaci misle da i pored savremene dijagnostike, neprijatna kožna bolest “acne inversa” biva i danas pogrešno lečena. Metod izbora u lečenju je kompletno hirurško isecanje zagnojenih čvorova i identifikacija kanala kojima se gnoj širi. Neizbežnost ovakvog postupka bila je očigledno jasna i Marksu, koji je 20. februara 1866. pisao Engelsu: “Danas sam uzeo oštar žilet i kroz sredinu sam prosekao onu zver na svojoj zadnjici. Ne mogu više da trpim lekare koji stalno nešto petljaju oko mojih genitalija ili u njihovoj blizini.” Danas neki znalci tvrde da su problemi sa čirevima, bolovi i razne druge nelagode ostavile tragove na stilu pisanja “Kapitala”. Iz škole nam je ostalo da je kapitalizam efikasniji od socijalizma u stvaranju i raspodeli društvenih bogatstava, a nigde se nije učilo da poremećena ekonomija u najjačoj kapitalističkoj zemlji može izazvati zemljotres u ostalim delovima sveta i da njeno saplitanje sve ostale može povući u ambis. Sunovrat američkog bankarskog sistema i posrtanje kapitalizma kome hrlimo, o čemu se toliko piše i govori ovih dana, za stručne ljude nije neko veliko iznenađenje već je odranije najavljivani događaj. Starije generacije su o kapitalizmu i njegovoj propasti učile iz Marksa za koga sad vidimo koliko toga je predvideo, a njegova mrzovolja koju stručnjaci, tu i tamo, vide u “Kapitalu”, nije samo plod problema koje je imao sa svojim najnižim delom leđa već i odlične anticipacije stvari koje će se kad-tad odigrati. S mnogim svetskim bankama i hipotekarnim gigantima danas se događa, ili se već dogodilo, ono što je odavno najavljeno i to po scenariju sličnom onom kod Agate Kristi u romanu “Najavljeno ubistvo” (“The Morder Announced”), sa mis Merpl kao istražiteljkom. U lokalnim novinama jednog tipičnog engleskog sela pojavio se oglas: “Ovim najavljujemo ubistvo koje će se dogoditi na dan 29. oktobra u 6.30 po podne u Litl Padoku. Prijatelji i poznanici srdačno se pozivaju da učestvuju. Neće biti reprize.” Okupilo se pola mesta jer se računalo da je reč o frivolnoj šali. Serviran je šeri. Svetlost se u 6.30 ugasila. ’Kako božanstveno i uzbudljivo’, čuo se ženski glas. Onda su se vrata naglo otvorila. Pojavila se svetlost baklje. Čuo se pucanj i fijuk dve kugle. Nestala je baklja. Odjedanput to nije bila više igra. ’Svetlost...svetlost... ko ima upaljač...’ Oh, Arči, hoću kući. Kasnije, mis Merpl je otkrila ubicu. Znamo, nije se bavila marksizmom.