“Nismo izdali Srbe!”

Proboj Solunskog fronta je strateški i taktički postao model planinskog ratovanja. Ovim događajem je Prvi svetski rat skraćen za najmanje nekoliko meseci, jer je nemačka komanda, nakon osvajanja Moglenskih planina i izbijanja srpske i francuske vojske na Vardar, morala da sa Zapadnog fronta povuče barem deset divizija. Ovaj model planinskog ratovanja je potom Nemačka primenila u Ardenima 1940. godine, ali i saveznička koalicija u Italiji, 1944. godine. Danas je to model ofanzive u planinskim predelima”, kaže za NIN pukovnik Kristijan de Gatin, unuk maršala Franšea d’Eperea, znamenitog francuskog vojskovođe, komandanta savezničkih snaga na Solunskom frontu, ali i posleratnog vojvode srpske vojske. Maršal D’Epere je uz vojvodski čin dobio i vojvodsku uniformu. Šivena je, kažu autori izložbe, po merama vojvode Putnika. Uniforma je, među drugim ličnim maršalovim stvarima, izložena u Francuskom kulturnom centru, kao deo izložbe upriličene povodom obeležavanja 90 godina od potpisivanja prvog primirja u najvećem od svih ratova koje je svet do početka dvadesetog veka video. U najboljem maniru vrlo stare diplomatske škole kakva je francuska, ova institucija je odabrala da u izuzetno značajnom jubileju učestvuje podsećanjem na trenutke kada je kovano političko prijateljstvo između Srbije i Francuske. Prijateljstvo koje je već nakon tog rata bilo na probi, sučeljavanjem razlika u interesima, ali i potonjim pokušajima revizije istorije i stvarnosti, čiji je vrhunac pao na kraj 20. i početak 21. veka. Pukovnik De Gatin, stručnjak za navigacione sisteme i pitomac Sen Sira kao i slavni mu predak, u intervjuu za NIN kaže da je svima pa i njegovom dedi bio jasan značaj srpske vojske na tom frontu: - Svi pa i on su shvatili da je srpska situacija vrlo teška. Srbija je bila već četiri godine okupirana, muškarci su ostavili žene, decu i nemoćne, a represalije okupacionih trupa su bile izuzetno surove. S druge strane, Bugari su jedva čekali da se sve završi i da krenu kući. Trenutak za aktiviranje Solunskog fronta je bio izuzetno povoljan. Oko Solunskog fronta saveznici su umeli biti nesložni, i kalkulisalo se sa vlastitim interesima i u tako teškom trenutku. Engleska je bila sklonija da podrži potpuno italijansko gospodstvo nad Jadranskim morem i da sprovede Londonski sporazum... - Da, za njih je to bilo veoma osetljivo pitanje. A te dve zemlje trebalo je da podrže odluku o aktiviranju Solunskog fronta. Zato je i Francuska bila u vrlo specifičnoj poziciji. General Gijoma bio je povučen i poslat u misiju u London kako bi ubedio saveznike da prihvate ideju o proboju Solunskog fronta. I on sam ali i moj deda su zabeležili da su saveznici, konačno, dali neku vrstu “zelenog svetla”, rekavši da će oni podržati tu ofanzivu, samo ukoliko ona bude uspešna! Danas se, međutim, u zapadnoj istoriografiji potcenjuje strateški značaj Solunskog fronta. Koliko je poznato, i vaš deda, kao i drugi francuski oficiri koji su ratovali na balkanskom ratištu, morali su nakon rata da stalno dokazuju vrednost tog poduhvata... - Stav Francuske o ovom frontu nakon rata je bio uslovljen političkim prilikama, i političkim senzibilitetom. Ipak, pismo maršala D’Eperea zapadnim saveznicima govori da je herojstvo srpskih vojnika iskazano na Solunskom frontu i u celom ratu, jednako herojstvu bilo kog francuskog ili drugog savezničkog vojnika, na bilo kom od frontova. To pismo se nalazi na ovoj izložbi. U to vreme bilo je mnogo hvale za srpske vojnike, mnoge lepe reči je izrekao i vaš deda. Šta je privatno govorio o tome? - Nisam upamtio svog dedu. Rođen sam 1942. godine (iste godine je maršal D’Epere umro, prim. autora), i sve što sam do 2000. godine znao o njegovom učešću u ratu, znao sam iz priča njegove kćeri, moje majke, i onoga što smo učili iz istorije. No, kada sam otišao u penziju, pozabavio sam se njegovom ličnom arhivom. On je ostavio oko 50 kubnih metara arhivske građe, složene u kutijama A 4 formata, sa mnogo hiljada stranica dokumenata, fotografija, vojnih karata. Šta ste uradili sa tom građom? - Pažljivo sam odabrao materijal za oko osam kubika građe, i preneo je u elektronsku formu, kako bih istraživačima olakšao uvid u nju. Ostatak građe tek treba da bude sređen. Šta ima u tim kutijama? - Meni lično su izuzetno zanimljivi jelovnici koje je moj deda sačuvao. To su bili jelovnici za ručkove sa visokim zvaničnicima, za važne sastanke. Zanimljivo je da je on uvek sa strane ili na poleđini beležio poneka zapažanja, mišljenje o važnim temama koje su načinjane tokom tih ručkova, šta je ko kazao, događaje koji bi propratili ručak. Evo, na primer, 1918. godine, u Florini, u jednom vagonu, maršal je ručao sa grčkim kraljem Aleksandrom. Tada su se pojavila dva neprijateljska aviona i bombardovali su stanicu. Bombe su padale svugde oko vagona, nekoliko gelera je probilo vagon, ali niko nije bio povređen. Moj deda je zapisao na poleđini tog jelovnika da Bugari, očito, imaju veoma loše pilote kad ceo vagon nisu uspeli da pogode! A naredbe, prepiska, ratni dnevnici, važne odluke? Saveznici su se lomili oko toga šta raditi sa tim frontom... - Maršal je o svemu vodio beleške, i to na papirićima i običnim listovima, tako da je posle rata on sve to morao da rediguje kako bi sredio memoare. Tih beležaka ima na hiljade. Bilo je to vreme političkog prijateljstva između Francuske i Srbije, doduše iskušavanog, ali ipak prijateljstva. Stvari su se promenile i mi imamo utisak da smo na neki način, u događajima iz devedesetih, izdani... - Nisam osetio da Francuska vodi neprijateljsku politiku prema Srbiji. Ipak, ja se ne bavim politikom, već samo periodom 1914-1918. Smatram da treba ojačati prijateljstvo između Francuske i Srbije, da mladi treba da imaju ta zajednička sećanja, i to sam došao da pomognem.