Lebl i Jaša Tomić

Dobra okolnost u reagovanju gospodina Aleksandra Lebla na tekst o Jaši Tomiću je što gleda na političku prošlost iz istorijskog konteksta. Ali, postoji još jedan pogled na „istorijski kontekst“. Vreme koje je prethodilo 1884. godini kada je Jaša Tomić objavio brošuru „Jevrejsko pitanje“ bilo je burno za Srbe. Ratovi na Balkanu 1876-1877, i Berlinski kongres 1878. bili su završnica srpskog oslobodilačkog pokreta koji je počeo u Hercegovini 1852. godine. Pored rečenog, treba podvući novo stanje u Ugarskoj posle nagodbe Beča i Budimpešte 1867. godine kada je Monarhija podeljena i započela žestoka mađarizacija koju je podržalo od 1872, Društvo za pomađarivanje! Sve ovo vreme mađarski listovi iz Budimpešte, koji su bili u rukama jevrejskih izdavača, vodili su antisrpsku i antirusku kampanju. Vrhunac je bio 1877, kada je Rusija ušla u rat s Turskom. Ovi listovi su, pored rasne i nacionalne solidarnosti sa Turcima i poziva dobrovoljcima da se uključe u borbu na strani Turske, zahtevali da Monarhija uđe u rat protiv Rusije. U vreme nacionalnog romantizma u 19. veku Jevreji Aškenazi su sprovodili svoju emancipaciju u Ugarskoj. Nastupali su u javnosti kao Mađari izraelske veroispovesti. Svoj stav zasnovali su na tezi da su njihovi koreni u Turcima Hazarima i da su isti kao ugarski, a da su dospeli u Panoniju pošto su Rusi uništili njihovu državu na istočnoj obali Crnog mora. krajem 7. veka. Mađari, koji su želeli da dokažu svoje iskonsko pravo na Panonski basen, svojatali su Avare, Hune i Hazare kao svoje pretke. Prihvatanjem romantičarske teze da su Hazari preci savremenih Mađara, novodošli Jevreji Aškenazi iz Moravske, Galicije, Poljske, čak iz Pruske i Litvanije ušli su u beskompromisnu borbu protiv Slovaka, Rusina, Srba, Nemaca i Rumuna radi njihove mađarizacije, koja je bila bezobzirna, dok je uloga jevrejskih trgovaca u zelenaškim poslovima samo pojačavala negodovanje protiv njih. Brojni mađarski rimokatolički listovi, a sa njima i nemački, napadali su Mađare izraelske veroispovesti i njihovo mađarstvo. Citirana rečenica koju je gospodin Aleksandar Lebl izvukao iz brošure „Jevrejsko pitanje“ je samo deo opšteg mišljenja javnog mnjenja u Ugarskoj. Dodao bih samo još negativan stav mađarskih rimokatolika kojima su najviše smetale novoizgrađene sinagoge širom Ugarske. Jaša Tomić je samo naveo opšte uvreženo mišljenje u Ugarskoj. Cilj je bio odbrana od ekonomske propasti onih koji su lakomisleno uzimali kredite od zelenaša. Posledica je bila rasprodaja imovine za dug, odlazak u grad upropaštenog seljaka, njegova mađarizacija ili odlazak u prekomorske zemlje. Citiranjem ove rečenice, postoji osnovana sumnja da je gospodin Aleksandar Lebl izvršio zamenu teza radi podmetanja antisemitizma Jaši Tomiću. Drugi deo ove vešte igre je osnovana sumnja da Aleksandar Lebl pokušava da utiče na to da se ukloni spomenik Jaši Tomiću kao trag srpske državnosti u Novom Sadu, svaki pomen borbe Srba Banata, Bačke, Baranje i Srema za ujedinjenje sa Srbijom! Gospodin Aleksandar Lebl pokušava da proizvede virtuelnu prošlost Jaše Tomića i Srba u Banatu, Bačkoj, Baranji i Sremu, da im pripiše nacizam pre nacista, a nacisti nemaju pravo na život! Jovan Pejin Arhiv Srbije * * * („Hajka na hajkače”, Odjeci, NIN, br. 3020) Aleksandar Lebl sasvim tačno tvrdi da o fobiji u odnosu na neku nacionalnu grupu - da li je neko „fob“ - najbolje mogu da ocene pripadnici te grupe. Da li je neko srbofob najbolje mogu da ocene sami Srbi. Budući da sam i sam Srbin, iskoristiću dato mi pravo. Ocenjujem da su srbofobi oni koji stalno potenciraju kako je Beograd bio prvi „juden-fraj“ grad u okupiranoj Evropi, „zaboravljajući“ (ocenjujem da oni to sasvim dobro znaju, samo im se ne uklapa u sliku sveta) srpska stradanja i to koliko su se uopšte pitali Srbi, čak i oni kvislinzi među njima. Srbofobi su oni koji u procenjivanju događaja u okupiranoj Srbiji ne uzimaju u obzir šta je bila alternativa nekoj kolaboraciji. Svetlo na to stavlja pismo Bore M. Karapandžića u istom broju vašeg lista. Makar je jasno da je ovo svedočanstvo pristrasno, ono je ipak svedočanstvo. Srbofobi su oni koji kod 50 (pedeset) napaljenih klinaca koji vozdižu ručice vide fašizam koji baš u Srbiji „vaskrsava“, a ne vide fašističke obrasce u ponašanju zapadnih sila, koje uostalom finansiraju njihove „nevladine“ organizacije. Međutim, srbofobi su naravno i oni koji bi za sva stradanja Srba optužili Jevreje, pa se pozivaju na zločine komunizma ili na neke „egzotične“ podatke o poreklu i porodičnim vezama sa Jevrejima prvaka „hrvatskog pokreta“ – Franka i Pavelića. Jasno je da, sve da je nešto od toga i bilo tačno, niko ne može sporiti zajedničko stradanje Srba, Jevreja i Cigana u NDH. Tada se još nije koristio politički korektan izraz Romi. Srbofobi su oni kojima smeta spomenik Jaši Tomiću – i to ne zbog toga što je ovaj bio antisemita ili što je nekoga ubio, već zato što je bio deo pokreta za ujedinjenje Srbije. Uzgred, zanimljivo je da ni jedan Teofil Pančić „nije načisto“ treba li taj spomenik ukloniti. Podseća ga takva želja na uklanjanje nekih drugih spomenika. Pa dobro! Ako se i složimo da je Jaša Tomić bio antisemita, znači li to da ga treba posthumno razapeti na krst, ili da se sve njegove zasluge brišu?! Jehošua ben Josef, kako Aleksandar Lebl naziva Hrista (ne znam čemu navodnici) lepo je rekao: „Ko je bezgrešan neka prvi baci kamen“. Velikani drugih naroda teško da su bili bez mana, pa i velikih ogrešenja o druge narode. Da li se Englezi odriču Čerčila zbog toga što je kao novinar širio mržnju još tokom Burskog rata, a kao vođa bio direktno odgovoran za klanicu na Galipolju?! Da li se odriču Čerčila zbog odnosa prema „irskom pitanju“ ili kolonijalizma? Ili možda zbog učešća u deobi Evrope, pri čemu je Srbija „pripala“ komunistima... Da li ga se odriče ostatak sveta!? Odnos prema istorijskim ličnostima ne može se svesti na jednu dimenziju, a onaj ko to radi zaboravlja da je prvo čovek, pa onda sve ostalo, uključujući i pripadnost nekom etnicitetu. I ovo treba da važi za sve istorijske ličnosti. Velika dela ne znače da je neko u svemu bio u pravu, gresi ne znače da nije uradio i neke značajne stvari. Takva treba da bude istorijska valorizacija velikih ljudi, taj princip bi se mogao primeniti i na vladiku Nikolaja, o kojem se nedavno takođe dosta govorilo. A dr Efraima Zurofa, direktora Centra „Simon Vizental“ u Jerusalimu, upitao bih kakav je njegov stav povodom odnosa jevrejske države prema Palestincima. Mnogi ljudi su i tu videli elemente genocida. * * * („Hajka na hajkače”, Odjeci, NIN, br. 3020) Umjesto da se suštinski bavi ruženjem novinara i obaranjem cijene NIN-a u trenutku kad ovaj ide na prodaju, zar nije jednostavnije da jevrejska zajednica naprosto sruši spomenik Jaši Tomiću u Novom Sadu? To bi bio dokaz da Jevreji ne ruše preostali život Srba bez Srbije, nego se vraćaju svom omiljenom izboru da ruše sami sebe. Jer, eto jevrejski advokat je obranio nekad živog srpskog ubojicu Tomića (koji je vjerojatno uredno platio), ali usluga nije uključivala i obranu spomenika do kojeg Tomiću očigledno nije bilo stalo, jer je morao misliti o svom robijanju. Dakle, ostao je samo taj spomenik kao knjigovodstveno nenaplaćena današnja razlika sa zateznim kamatama, čiju adresu pravnog nasljednika prisvaja neasimilirana jevrejska zajednica, te pitanje Srbima bez adrese - koliko im vrijede jevrejski advokati? Ima li i drugih na monopolističkom tržištu? Što su javnosti isporučili pravni fakulteti u decenijama budžetskog muženja? U Hrvatskoj, osim štete – ništa. U Srbiji ne znamo, ali - iskreno - nismo vidjeli ništa bolje. To nas slavski duboko veže, ovako ili onako mi smo skup ubojica. Konačno, kakvo je to uopće pravo koje nije suvereno? Rikard Barić, Split