Srpske “svete krave”

Kilometri koje službenim automobilom pređu državni funkcioneri i vladini službenici, počeće uskoro da se broje. I evidentiraju. Ako je verovati najavama, pred Vladom Srbije, na nekoj od narednih sednica naći će se i Uredba o korišćenju službenih automobila. To je tražio premijer Mirko Cvetković a nakon sve češćeg upozoravanja javnosti da činovnici ne izlaze iz automobila. Niti se zna ko ih koristi, ni koliko ih ima, ni koliko kilometara oni dnevno, mesečno, godišnje pređu. I posle svega toga, koliko se potroši benzina. Tek nakon što je Saša Janković, republički zaštitnik građana, zatražio da mu se dostavi spisak službenih automobila, javnost je saznala da ih ima 349, od čega je 127 namenjeno državnim funkcionerima. Iz Generalnog sekretarijata Vlade Srbije nije stigao odgovor kada će pripremljena uredba stupiti na snagu, a zna se da će, kada uredba bude doneta, jednom mesečno formirana komisija proveravati koliko je kilometara pređeno službenim automobilima i koliko je benzina potrošeno. Ovo bi valjda trebalo da demonstrira vladinu nameru da je već počela da štedi. Baš kao i nedavna odluka da se zarade članova upravnih odbora javnih preduzeća svedu sa nekoliko stotina hiljada na samo tridesetak. Toliko je prosečna mesečna zarada u Republici Srbiji. Isto, prema najavama iz vlade, čeka i direktore, kao i zamenike direktora javnih preduzeća. Iako ove odluke neće ništa uštedeti u državnom budžetu, one će, kako je rekao premijer Cvetković, poslužiti kao model za ugledanje. I značiće valjda da je država rešila da se ozbiljno uhvati u koštac sa javnom potrošnjom. Da budemo precizniji, javnim rasipanjem. I Cvetkoviću, a i svima ostalima jasno je da se od ove štednje ne može ništa uštedeti. Kako kaže ministarka Diana Dragutinović, to je samo kap u moru troškova. A 50 milijardi dinara koliko je planirano da se uštedi u budžetu za 2009. godinu, moraće da se obezbedi manjim rashodima za penzije i zarade zaposlenima u javnom sektoru. „Štednja je neophodna na svim nivoima, a kada je reč o budžetu, štedeće se najviše na najvećim izdacima i gde bi uštede mogle suštinski da doprinesu smanjenju rashoda”, objasnio je Cvetković. Drugim rečima, najviše će se štedeti na penzijama i zaradama. Ako bismo, na primer, državni budžet uporedili sa porodičnim, Cvetkovićeva izjava bi značila da će se najviše štedeti na hrani, dakle manje će se jesti, ali će se zato i dalje piti viski, pušiti najskuplje cigarete, voziti kola sa velikom potrošnjom goriva, odlaziti na luksuzna putovanja... Danima su se predstavnici vlasti natezali sa misijom Međunarodnog menetarnog fonda oko budžeta za narednu godinu. Da li će se smanjiti rast zarada koje se isplaćuju iz budžeta ili će se smanjiti rast penzija. U početku je možda i izgledalo da će penzioneri ostati i bez povišice od 10 odsto koju je vlada odobrila, pošto su već ostali bez usklađivanja penzija sa 70 odsto prosečne zarade. To se ipak nije desilo. I to zato što se vlada uplašila da bi mogla ostati bez podrške PUPS-a koji je pretio da će izaći iz vladajuće koalicije. Baš kao što se Jovan Krkobabić, lider Partije ujedinjenih penzionera Srbije, uplašio da bi mogao ostati bez podrške birača kojima je do samo pre nekoliko meseci obećavao veće penzije i život dostojan čoveka. Kako god bilo, dogovor sa MMF-om je postignut. I vuk je ostao sit, ali i ovce na broju. Penzionerima je, tek da bi imali argument kojim će stati pred njih na nekim narednim izborima, ostala povišica od 10 odsto, odnosno sa MMF-om je dogovoreno da će masa namenjena za penzije u narednoj godini rasti samo za 15 procenata, a zarade u javnom sektoru samo za procenat inflacije, dakle osam odsto. Za bruto zarade se inače izdvaja 10 odsto vrednosti bruto domaćeg proizvoda, odnosno 320 milijardi dinara, dok penzionerima pripada 14,5 procenata BDP-a ili 450 milijardi dinara. Ekonomisti sa kojima je novinar NIN-a razgovarao slažu se da je aranžman sa MMF-om dobar za Srbiju, pre svega zbog nesposobnosti Vlade Srbije da se izbori sa preteranom javnom potrošnjom u koju se godinama upire prstom. I upozorava da ona mora biti mnogo manja, iako sada izgleda kao da je štednja potrebna, eto samo zato što nas je zadesila globalna kriza. I Pavle Petrović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i urednik Kvartalnog monitora, potvrđuje da je sporazum sa MMF-om neophodan i koristan za Srbiju. On kaže: “Ovim je sigurno presečena katastrofalno velika javna potrošnja i budžetski deficit. Na primer, budžetom za ovu godinu planiran je ukupni fiskalni deficit od 1,7 odsto bruto domaćeg proizvoda, dok je rebalansom taj deficit povećan na 2,7 odsto, a pored toga, mnogi rashodi su prebačeni na 2009. godinu, pa je deficit mogao dostići i pet odsto BDP-a. To sve samo potvrđuje da vlada nije u stanju da napravi preokret u javnoj poštrošnji, i da sva obećanja i najave da će se to desiti, padnu u vodu u vreme izbora.” Štednja jeste najvidljivija kada se kaiš stegne tamo gde se najviše i troši, ali javnost se s pravom pita šta je sa ostalim budžetskim korisnicima. Koliko ima zaposlenih u javnom sektoru, koliko ima ministarstava, agencija, komisija, saveta...? Broj zaposlenih u administraciji povećao se od 2000. godine za više od tri puta, pa ih sada ima oko 28.000. Samo pod pritiskom toliko puta pominjanog MMF-a iz državne službe 2005. godine otišlo je 3.000 zaposlenih, ali je kasnije taj broj stalno rastao. Pa i ova sadašnja vlada zaposlila je dodatnih 500 činovnika. Srbija ima i najglomazniju vladu u regionu, koja na sedam i po miliona stanovnika ima 26 članova kabineta, Bugarska sa istim brojem stanovnika ima tek 16. Pa svako ministarstvo ima po nekoliko državnih sekretara, pomoćnika, savetnika... Cinici bi rekli da ni sam ministar ne zna zašto su mu dodeljeni državni sekretari, osim da bi se stvorila ravnoteža stranaka koje čine koaliciju na vlasti. I ovu sada i sve pre nje. Zaposlenih u javnom sektoru ima više od 400.000, računajući državnu i lokalnu administraciju, školstvo i zdravstvo. I Božidar Đelić, potpredsdnik Vlade Srbije, priznao je da je učešće zarada zaposlenih u javnom sektoru, tačnije u državnoj administraciji, deset odsto bruto domaćeg proizvoda ili oko 3,5 milijarde evra, što je tri puta više nego u Bugarskoj. Svaka vlada do sada najavljivala je da se njihov broj mora smanjiti, ali nijedna do sada to nije i uradila. Nedavno je i Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, pretio nosiocima vlasti u opštinama da se mora smanjiti broj zaposlenih u administraciji, ali je zato suprugu zaposlio u kabinetu generalnog direktora JP Pošte Srbije. Gde će umesto 33.000, sada zarađivati barem duplo veću platu. Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije, kaže da je očigledno da su u osmoj godini tranzicije u našoj zemlji zaposleni u javnim službama „svete krave”. I da u njih i dalje ne sme da se takne. „Štednja bi trebalo u znatnoj meri da se ostvari smanjenjem broja zaposlenih u javnim službama. Svima koji su zaduženi za broj zaposlenih u javnom sektoru odrešene su ruke da sami o tome odluče. Očito je, međutim, da niko ne želi da sprovede reforme koje su neophodne. Javna je tajna da u pojedinim lokalnim samoupravama sa istim brojem stanovnika jedna ima pet puta više zaposlenih od druge. Znam da je nepopularno smanjivati broj zaposlenih, ali ako neko ne želi to da uradi, treba da preda kormilo drugom.” I Pavle Petrović se slaže sa guvernerom da je potrebno smanjiti broj zaposlenih u javnoj upravi. „Plata od 33.000 dinara u javnim službama nije prevelika, ali su prevelike pare koje se za to odvajaju zato što je veliki broj zaposlenih. Efikasnije je smanjiti njihov broj, pa tako i masu potrebnu za isplatu zarada, a opet bi oni koji ostanu da rade imali veće zarade nego sada. S druge strane, isto je i sa penzionerima. Bolje je videti koji imaju najmanje penzije pa njima povećati, a ne linearno.” Ekonomista Danijel Cvjetičanin takođe smatra da nije loše što je Srbija napravila sporazum sa MMF-om, jer, prema njegovim rečima, stručnjaci Međunarodnog monetarnog fonda konstruktivnije gledaju na ekonomsku situaciju u Srbiji od vlade koja samo želi da zadrži stečene pozicije. On će reći da vladi nije bio potreban ni MMF, ni struka, ni nauka, ni svetska ekonomska kriza, kada je građanima obećavala kule i gradove. A sada, kada nisu u stanju da ista obećanja i ispune, dosetili su se da pozovu eksperte MMF-a da se preganjaju o budžetu. „Dobro je što su oni počeli sa štednjom od mase za plate i penzije koja je najveća, ali šta je sa agencijama, komisijama, direkcijama, savetima... Ne bi me čudilo ni kada bi osnovali agenciju za smanjenje broja činovnika. I mogu se složiti da je novac koji se na njih izdvaja beznačajan u odnosu na zarade u zdravstvu ili školstvu. Ali za razliku od ovih poslednjih koji su nam neophodni, ovo prvo je čisto bacanje para. Najčešće za uhlebljenje zaslužnih partijskih članova. Jer malo je njih tu dovedeno zbog neke stručnosti”, kategoričan je Cvjetičanin. S druge strane, komisije formirane kako bi kontrolisale rad izvršne vlasti ili ukazale na manjkavosti sistema, nemaju ni gde da rade, ni sa kim da rade. I Dijana Marković-Bajalović, direktor Komisije za zašititu konkurencije, ali i Radoslav Sretenović, predsednik Saveta državne revizorske institucije, žalili su se da nemaju osnovna sredstva za rad. Bajalovićeva da nema dovoljno kadra kako bi antimonopolska komisija radila efikasnije, a Sretenović da nema ni prostorije ni kadar. Sretenović je nedavno priznao da je preko potrebne prostorije državna revizorska institucija dobila tek kada su evropski zvaničnici pritisli ovdašnje. A posebno je to što smo tek prošle godine dobili državnu revizorsku instituciju, pa do sada niko, ama baš niko nije kontrolisao kako se i na šta troši novac poreskih obveznika. Nekako u senci plata i penzija ostala je najava kreatora budžeta da će se smanjiti subvencije za poljoprivredu i turizam. Vladana Hamović, pomoćnik direktora Instituta za ekonomiku poljoprivrede, kaže da je razočarana namerom vlade da i ovako skroman agrarni budžet sada dodatno smanji. „Ne kažem da sad zbog poljoprivrednika treba smanjiti penzije ili zarade, ali bi svakako trebalo, odnosno već je trebalo privatizovati sisteme koji nisu strateški, smanjiti broj zaposlenih u administraciji i godinama im ne povećavati zarade znatno iznad nivoa privredne aktivnosti. Umesto toga, oni će sada smanjiti podsticaje i subvencije poljoprivredi koja je strateška privredna grana ove države. Ne vidim tu logiku ako neko želi da Srbija ima razvijenu poljoprivrednu i prehrambenu industriju sa kojom može parirati na evropskom tržištu.” Budžet za 2009. godinu vlada će usvojiti tek naredne nedelje, pa se još ne zna tačno koliko je to novca namenjeno poljoprivredi ili turizmu. Ipak, Saša Dragin, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, tvrdi da ma koliko da bude manji agrarni budžet, subvencije i premije poljoprivrednim gazdinstvima ostaće iste. Vladana Hamović upozorava da su, i pre državne štednje, subvencije poljoprivredi bile znatno manje nego u okolnim zemljama, a pogotovo u zemljama zapadne Evrope gde je poljoprivreda posebno zaštićena. Prostora za uštedu očigledno ima. Samo, ima li i volje? Ili ćemo se udaviti u onoj kapi u moru ministarke Dragutinović?