Stari proroci

Srbija je 28. decembra 2003. izabrala da ništa ne promeni. I pored činjenice da se odnos političkih snaga izmenio, broj glasova koje je 2000. dobio izvorni DOS gotovo da se poklapa sa zbirom glasova koje su ovoga puta dobile njegove razjedinjene članice, bilo da su prešle ili nisu izborni cenzus. Ipak, srpska istorija već dugo podseća na blagoslov drevnih čarobnica, koji, čitan naopako, znači kletvu. Tako BI zbir poslanika koje su dobili SRS, SPS i SPO-NS, sa izuzetkom NS, odreda nosioci režima 1999, činio opet stabilnu vladu. Srbija je, dakle, više nego ikad podeljena, svesna neophodnosti promena, nesigurna da će ih preživeti i pogrešno uverena da hirurg i kozmetičar rade u osnovi isti posao.

Srbija je na parlamentarnim izborima glasala za desnicu zato što je prethodna reformska vlada propustila da započne političku tranziciju. Radi se, međutim, o još jednom nesporazumu između Srbije i njenih političkih izabranika. Prvospomenuta je, biće, uverena da je sa izborima njen zadatak obavljen, dok su drugi sasvim sigurni da je upravo sama njihova pobeda sve što Srbija može da poželi.

Ali, ko su pobednici, a ko poraženi u Srbiji početkom dvestote godine njene modernosti? Pobednika nema. Ni jedna od stranaka koje su ušle u parlament nije u stanju da sastavi stabilnu i programsku vladu. Osim stranke koja se zalaže za obnovu nezavisnosti Srbije, ni jedna od stranaka koje su ušle u Narodnu skupštinu nije voljna da građanima ponudi nešto što već nije viđeno, okušano i odavno odbačeno. Pobednike može da odredi samo vreme: to će biti oni koji se odupru pritisku građana, stranačkog članstva i velikih sila, da na oltar jednog mandata polože sva politička i programska načela. Ako to učine tzv. reformske stranke, njihova vlada će za dve godine pasti pred bujicom narodnog nezadovoljstva, a u zemlji će biti oformljena stabilna, ali ne i reformska vlada.

Da li je ideja nezavisne Srbije, oko koje je i započela poslednja faza krize DOS-ove vlade, poražena na izborima od 28. decembra 2003. godine? Svega 15 odsto poslanika novog saziva Narodne skupštine podržavaće obnovu srpske državnosti. Ali, da li je privremena nespremnost građana da podrže jedan politički plan potvrda stavu da takav plan nije dobar? Istorija nas uči da to po pravilu nije slučaj. Pre svega, istinski poraz jednog političkog programa morao bi da podrazumeva postojanje drugog programa kome su birači pružili veće poverenje. Takav program, međutim, nije postojao. Državna zajednica Srbija i Crna Gora nastala je kao kabinetski sporazum, prezrena i izložena sumnji građana. NJu su pred izbore napadali, a niko je nije branio. Pitanje Kosova i Metohije takođe nije bilo pitanje ovih izbora, tri vodeće stranke u vezi sa njime nisu znale da kažu išta novo u odnosu na kampanju iz 2000, iako je određenje statusa blizu, možda samo godinu dana daleko. Dakle, Srbija je poverila skoro tri miliona glasova strankama koje ne bi menjale ništa u političkom izgledu naše države. Građani Srbije bili su skloniji da poveruju kako bi radikalska Srbija mogla ne samo da se ujedini sa Evropom već da svojom snagom “spoji Istok i Zapad”, verovali su da je Car ipak neobavešten, kao i da su pobornici nezavisnosti i druge faze ekonomskih reformi ljubomorni na lepotu tek probuđenog “demokratskog princa”. Retko se, međutim, čulo da bi radikali mogli da brinu o Srbiji na način na koji su 1999. “sačuvali Kosovo i Metohiju”, da je Car po zanimanju neobavešten, dok je “demokratski princ” mnogo godina spavao, ali u aždajinoj pećini.

Jedino rešenje za sadašnju krizu jeste da SRS-u ne bude dozvoljeno da u narednoj godini bude jedina opozicija. Godina 2004. biće poslednja prilika da makar i u najmanjoj meri utičemo na sudbinu Srbije kao države, samo ćemo u naredne dve godine moći da učestvujemo u određivanju statusa Kosova i Metohije, vlada koja uzme naredni mandat moraće da, iako nemoćna da donese novi ustav i dovrši političku tranziciju, sprovede bolne ekonomske promene i započne reformu državne uprave koja će se u našoj birokratizovanoj i ispošćenoj državi pokazati kao teža od svih promena u već ionako virtuelnoj privredi. Ukoliko vladu budu činile četiri stranke tako različitih političkih koncepata, kakve su DSS, DS, G 17 i SPO-NS, za dve godine u državi neće biti sprovedene potrebne reforme, a političko i moralno bankrotstvo demokratske opcije biće više nego neminovno i prilično trajno. Ipak, mnogo se varaju oni koji zamišljaju trijumf SRS-a koji bi usledio, kao pobedu nacista u Nemačkoj 1933. godine. Postoji sasvim drugačiji uzor, kome, izgleda, teže i pojedine velike sile koje utiču na sudbinu naše zemlje. Reč je modelu Republike Srpske. Radikali koji su znali da se pogode sa režimom koji su nazivali zločinačkim i zlikovačkim, znaće da se “pomire i sa nepravednim svetom”, baš kao što je to učinio SDS u Srpskoj. Biće to obostrano neiskren ali unosan mir. Takvi “evroradikali” biće najbolji izgovor da Srbiji bude učinjena još poneka nepravda i da se na lakši način ospori neko očigledno pravo našeg naroda i zemlje. Biće izmišljena i neka “reformska stranka” koja bi sa njima delila vlast i činila ih prihvatljivijim.

Suština je u tome da na što mirniji način Srbija pričeka nestanak svog političkog bića i kosovizaciju. Krivicu za ovakav mogući ishod snose oni koji su u protekle tri godine propustili da suoče Srbiju sa stvarnošću, donesu ozbiljan državni i nacionalni program, demokratski ustav i izbave je iz talaštva u kom je drže Crna Gora i kosovskometohijski Albanci. Srbija je na ovim izborima izabrala stare proroke čija su lažna proročanstva već zaboravljena. Na ovim izborima građani su se opredeljivali za ljude, a ne za programe. Srbija, međutim, više ne može da izdrži mesije, koliko god ih želela. Prema Starom zavetu, najteža kazna čeka narode što su pošli za lažnim prorocima.Čini se da je jedino rešenje produbljivanje krize o izboru nove vlade. Izbore treba ponavljati. Građani treba da se otvoreno i većinski izjasne kakvu politiku žele, ma kakva ona bila. Vodeći srpski političari trebalo bi da znaju da ih postizborne kombinatorike mogu samo privremeno umiliti pred biračima.

Glas naroda jeste glas Boga, ali može biti blagoslov ili gnev. Glas građana Srbije na ovim izborima nije jasan i krajnje je nedostojan Božije jasnoće.