Kako bol učiniti svojim prijateljem

Po svemu sudeći, Gaj Mucije Scevola, heroj iz ratova Rimljana protiv etrurskog kralja Porsene, nije imao vlakna za prenos bola. Kako stoji u spisima iz antičkih vremena, pošto je svrgnut Tarkvinije Oholi i Rim proglašen republikom, etrurski kralj Porsena započeo je opsadu Rima. Mladi Gaj Mucije iskrao se noću i kroz protivničke redove šunjao se nameravajući da ubije kralja. Međutim, upao je u pogrešan šator i ubio pogrešnog čoveka. Kad je uhvaćen, kralj je naredio da se oko zarobljenika upali vatra i započne sa mučenjem kako bi Gaj Mucije odao planove odbrane grada. Na to je Gaj gurnuo desnu ruku u vatru, hladnokrvno posmatrajući kako gori u plamenu. “Gledaj kako gori ruka koja je ubila pogrešnog čoveka i vidi kako je telo bez vrednosti u poređenju sa otadžbinom”, govorio je mladi heroj. Zadivljen neobičnim držanjem zarobljenika kralj ga je oslobodio, a ovaj je vrativši se u Rim dobio počasno ime Scevola - “Levoruki”. Od tada, “stavljanje ruke u vatru” simboliše beskrajnu odanost i vernost. Krajem novembra 2004. godine cela Amerika se bavila problemom petogodišnje Ešlin Bloker, miljenice ali i velike brige osoblja kindergartena u Petersonu, malom američkom gradu blizu Bostona. Naime, Ešlin je lepa devojčica koja nema zdravstvenih problema osim potpunog odsustva osećaja bola. Pošto se razvijala brzo i neometeno, roditelji nisu primetili ništa što bi je razlikovalo od ostale dece. Tek kada je u osmom mesecu povredila oko, doktor je otkrio posekotinu koja je skoro razdvojila rožnjaču oka. Ono što ih je odmah sve začudilo, bilo je indiferentno ponašanje deteta dok je doktor čistio i pregledao najosetljiviji deo ljudskog tela. Prisutnima je postalo jasno da dete ne oseća bol. Roditelji u prvi mah nisu shvatili problem, jer nisu ni pretpostavljali šta će se sve odigravati u vremenu koje je bilo ispred njih i njihove kćeri. Problem se pojavio prvo sa hranom pošto Ešlin nija mogla da oseti da li je supa vrela ili nije, tako da bi je u slast pojela ne osetivši opekotine. Potom, kako je vreme promicalo, postalo je jasno da devojčica ne oseća bol, ma kakva povreda bila u pitanju. Iako svi znaju šta je bol, izvesno se ne mogu naći dve iste definicije, niti dva ista opisa fenomena. Jednostavno rečeno, to je neprijatno osećanje izazvano povredom ili bolešću. Bol se ne samo oseća, već se i doživljava, a za doživljaj je potrebna svest. Bez svesti bol ne bi postojao, već bi se sveo na proces različitih električnih impulsa i hemijskih reakcija koji bi se mogli registrovati instrumentima. Gubitak svesti zbog bolova izraz je Božje milosti jer čoveka spasava od patnje. Iako je neprijatan i nepoželjan osećaj, bol ima važnu ulogu u životu svakog čoveka: upozorava na opasnost, prijavljuje je i traži da se ona ukloni. Bol je prijatelj bez koga se život ne bi mogao odvijati na način koji se od pamtiveka smatra normalnim. Međutim, on nekad deluje razorno na duh i izaziva patnju, te se sa teološkog stanovišta može smatrati i kaznom za učinjene grehe. Neosetljivost na bol u suštini je posledica genetskog poremećaja koji dovodi do nedostataka nervnih završetaka koji informišu centralni nervni sistem o temperaturi i bolu, bilo da je on mehanički ili hemijski. Za sada je u svetu registrovano oko 100 slučajeva urođene neosetljivosti na bol sa anhidrozom (Congenital Insensitivity to Pain with Anhidrosis - CIPA). Osobe koje su žrtve takvih bolesti ili povreda, ne osećaju bol i mogu se prepoznati po mnogo ožiljaka nastalih posle opekotina ili povreda koje nisu signalizirane centralnom nervnom sistemu, pa zbog toga telo nije sklonjeno od opasnosti. U našoj sredini registrovan je još pre više godina (1986) sličan slučaj na Institutu za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije, a tema odsustva nervnih završetaka i defektnih nervnih putanja za prenos bola sa periferije do mozga uvek je bila zgodna da se studentima medicine dočaraju anatomski detalji koji nisu baš tako jednostavni za razumevanje i pamćenje. Doskoro, ideja o percepciji bola nije se razlikovala od toga kako su to razumevali srednjovekovni lekari. Dugo je važilo pravilo da čovek pati od fizičkog bola samo kad se vidi rana na telu ili neki drugi razlog. Zajednička premisa srednjovekovnih lekara bila je da bolni stimulus nadražuje posebne prijemnike na periferiji ili unutrašnjosti tela, a od njih se nadražaj prenosi živcima do kičmene moždine, a preko nje pravo do mozga, gde se očitava i definiše. Ideja Renea Dekarta, francuskog filozofa, o bolu, bila je duže od trista godina vladajuća. Bol je, govorio je ovaj filozof u XVII veku, osećaj koji se prenosi duž živaca, od mesta povrede do jedne žlezde koja se nalazi prilično površno u mozgu i koja se naziva šišarkastom žlezdom. U njoj je, navodno, sedište duše. U suštini, ceo sistem može se, u neku ruku, uporediti i sa prenošenjem poruka sa udaljenih mesta do cilja, preko telefonskih žica ili sa povlačenjem konopca na zvoniku (nadražaj) i pojave zvuka posle pokretanja zvona (reakcija). PRAG IZDRŽLJIVOSTI: Bol zavisi i od kulture i tradicije. Dovoljno je provesti nekoliko sati u ambulanti za urgentne intervencije KCS-a u Beogradu da bi se videlo kako je bol za nekog lako podnošljiv, dok će drugi izgubiti svest, jer ne toleriše ubod igle. Reč je o pragu izdržljivosti, tj. toleranciji bola. Možda se prag bola može smatrati vrstom odlike po kojoj se razlikuju tipovi ljudi: jedni bol doživljavaju vrlo teško i posle relativno slabih bolnih stimulusa, a drugi bol tolerišu, ne menjajući ni izraz lica, što je, naravno, oblik stoičkog ponašanja. Emocionalno stanje u najvećoj meri određuje način doživljavanja bola. Najbolji primer su situacije u sportovima gde ima mnogo bolnih kontakata, opasnih po integritet tkiva koje trpi udare. Međutim, sportisti retko reaguju na fizičke udare, jer takmičarski motivi znatno nadmašuju značaj bola. Nemoguća je i pomisao da će bokser prekinuti borbu zbog toga što je dobio udarac koji ga boli. U suštini, postoji hijerarhija vrednosti po kojima mozak upravlja ponašanjem tela. Kada napad neprijatelja ugrožava egzistenciju, onda se, po pravilu, bol skoro ne oseća, već se sve čini kako bi se spasla glava. U slučaju fizičke povrede, iz hipofize i nadbubrega kreće prava poplava stresnih hormona i endorfina, od kojih prvi predstavljaju važnu kariku u odbrambenom mehanizmu tela, povećavajući mišićnu napetost i visinu krvnog pritiska, dok drugi snižavaju osećaj bola. Na ovaj način objašnjava se i jedno od poznatih protivurečnih ponašanja mazohista. Što je gora rana, to je jači bol? Ovo mehanicističko shvatanje nastanka bola i procenjivanje njegove težine bilo je više uvažavano od zapažanja hiljada vojnika koji nisu primećivali bol uprkos teškim povredama i prosto otkinutim delovima tela, jer su se tokom borbi borili za očuvanje glave, što je bilo značajnije nego zadobijena povreda i bol. Da emocije zasigurno igraju najvažniju ulogu u proceni jačine bola vidi se iz klasične priče u knjizi “Merenje subjektivne reakcije”, H. K. Bičera (H. K. Beecher), iz 1959. U njoj se govori o grupi vojnika sa fronta u Ancinu, tokom invazije Italije u Drugom svetskom ratu, koji su zbog teških povreda udova evakuisani sa bojnog polja u frontovsku bolnicu. Najveći broj ranjenika tvrdio je da ne oseća nikakav bol iz rana i patrljaka udova niti je želeo injekcije protiv bolova plašeći se uboda igle. Endorfini, materije identične morfijumu izlučene iz mozga, svojom koncentracijom, inače promenljivom tokom dnevnih aktivnosti, utiču ne samo na raspoloženje, već, i više, na bol. Eksperimentima je, takođe, pokazano, prvo na životinjama, a u novije vreme i na ljudima, da programirana električna stimulacija određenih segmenata u mozgu, moždanom stablu i kičmenoj moždini, zaduženih za osećaj zadovoljstva, povećava koncentraciju materija sličnih morfijumu. U Škotskoj su 1975. godine prvi put identifikovana hemijska svojstva ove materije. Odmah potom izolovane su i hemijske podvrste sa sličnim osobinama. Glavni „hormon sreće“ nazvan je enkefalinom (en = iz, cephalo = glava, grčki), a kompletna grupa materija, endorfinima. Nema čoveka koji u životu nije osetio bol, a ogroman broj ljudi pati od bolova i život im je nezamisliv bez lekova, analgetika, koji su većinom zasnovani na opijatima. Na kraju krajeva, opijati su osnova svih narkotika, a narkoza je stanje privremeno ugasle svesti. Bolovi u glavi, leđima, u unutrašnjosti tela, mišićima ili duž nerava, koji se spuštaju duž ruku, nogu, ili se prostiru ispod kože lica, bukvalno uništavaju živote miliona ljudi. U Srbiji se za analgetike plaća gotovo milijardu evra svake godine. Toliko se plaća za sve ostale lekove. Od toga, skoro 90 odsto odlazi na analgetike, koji se prepisuju samo zbog bola u leđima. Teško je utvrditi koliko košta dijagnostika, a da se ne pominju doznake, odsustvovanja s posla i troškovi ranog penzionisanja. Iz materijala Instituta za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije može se videti da od ukupnog broja prvi put pregledanih bolesnika tokom jedne godine, 50 odsto traži pomoć zbog bolova, a 30 i 40 odsto zbog bolova u leđima. Epidemiološka istraživanja bola u leđima traju decenijama i prilično jasno ocrtavaju neke karakteristike ovog, naizgled, beznačajnog problema. Razlozi bola na jednoj strani su lako razumljivi, a na drugoj strani su kompleksni, ozbiljni i ne tako česti. Najveći broj obolelih, možda i oko 90 odsto, može se osloniti na zdrav razum i opšta znanja i lako razumeti da li je bolest opasna i zahteva li ležanje u bolnici. Ima, međutim, bolesnika kojima nije dovoljno sopstveno rasuđivanje niti lekar praktičar, već po svaku cenu žele specijalistički pregled, što je najčešće nepotrebno. VRATNICE BOLA: Priroda je dobro uravnotežila sve telesne funkcije. NJima upravlja nervni sistem koji jednim delom deluje stimulativno i podstiče telesne procese i akcije, dok ih drugim delom koči, dozvoljavajući telesne aktivnosti samo do određene mere. Vremenski podsticanje traje koliko i kočenja, a manja odstupanja od ravnoteže lako se tolerišu. Ova odstupanja oličavaju temperament ljudi. Istraživačima je jasno da mehanizam prenosa i obrade bolnih stimulusa nije jednostavan i da je mnogo složeniji nego što se mislilo kroz stoleća. Ispostavilo se da centralni nervni sistem menja aktuelne osećaje koji dolaze sa periferije tela i da isti bolni stimulus ne izaziva uvek podjednako jak bol. Postalo je očigledno da postoje mehanizmi koji utiču na jačinu bola. Do kičmene moždine dolaze dva tipa senzitivnih vlakana koja prenose osećaje sa periferije tela. Jednom tipu pripadaju vrlo tanka vlakna, bez omotača koji živcima daje belu boju, a nazvana su S vlaknima (small-mali). Iz ove grupe vlakana jedan deo prenosi osećaj tupog, dubokog i difuznog bola, dok drugi deo, nazvan A-delta vlaknima, prenosi oštar, jak, dobro definisan i lokalizovan bol. Znatno deblja, L vlakna (large-veliki) prenose osećaje koji stižu od „mehanoreceptora“, smeštenih uz korene dlačica po telu. To su fini mehanički osećaji dodira, trenja i vibracija. Kad L vlakna prenose ine osećaje, znatno se smanjuje količina bolnih impulsa prenošenih malim S vlaknima. U Institutu za istraživanje mozga u Montrealu u Kanadi, dva neurologa, Robert Melcak i Patrik Vol, postavili su 1964. godine principe kontrole prenošenja bola od periferije do mozga. Iz eksperimenata, pretežno na mačkama, proizašlo je da kičmena moždina po prihvatanju impulsa sa nekog dela tela, neke od njih propušta nagore, kao kroz vratnice ili kontrolnu rampu, a druge zadržava ili samo delom propušta. Vratnice su, u principu, uvek pritvorene, jer je mozgu nepodnošljiv prijem svih informacija o osećajima sa periferije i dubine tela. Pritvorenost vratnica bola obezbeđuju endorfini, tj. hemijske materije u mozgu koje se po sastavu malo razlikuju od morfina. Lako je setiti se scena u kojima majka pomaže povređenom detetu tako što ga prvo ljubi, a potom dlanom, u brzom ritmu, trlja povređeno mesto. Na taj način stimulišu se mehanoreceptori u korenu dlaka, čiji se impulsi prenose samo L vlaknima. Istovremeno, smanjuje se količina impulsa prenetih S vlaknima, odnosno ublažava se bol. Suština dejstva, danas vrlo popularnih električnih stimulatora za smanjenje i ukidanje bola, sastoji se u proizvodnji vibracija iznad bolnog regiona, koje se, potom, prenose prema kičmenoj moždini i preko debelih L-vlakana, zatvaraju vratnice bola kroz koje moraju proći jaki bolni signali nošeni tankim S vlaknima. Teorija kontrole prolaska bolnih impulsa kroz simboličke vratnice poznata je kao Gate Control Theory (gate-vratnice, kapija) i u sebi ima mnogo spekulativnih elemenata koji su vrlo privlačni, jer su zasnovani na logičnim činjenicama. Razrađivanja teorije kontrole bola na simboličnim vratnicama još uvek su u toku, a ispravnost teorije pokazaće vreme. HRONIČNI BOL: Stara je istina da sve što predugo traje, na kraju dođe do glave. Eto, i bol, ma kako bio jak, ako je kratkotrajan, što se obično događa posle povreda, brzo se zaboravlja. Za razliku od jakog, ali akutnog (acutus-oštar, latinski) kratkotrajnog bola, hronični bol traje danima, nedeljama, mesecima i godinama. Zna da traje i do kraja života. Najveći deo pacijenata traži pomoć od lekara koji, obično, nisu dovoljno upućeni u problem. To nije nikakvo čudo, budući da se vrlo mali broj medicinara bavi bolom kao užim opredeljenjem. Kad je reč o migreni, na primer, obično se promeni 10 ordinacija i isto toliko lekara da bi se dobilo lečenje koje pomaže. Nije nikakva retkost da se u lekarskim izveštajima posle završenog pregleda iza pojedinih rečenica stavlja po tri znaka uzvika. To je oduvek bio znak lekarevog čuđenja i nepoverenja u pacijentove izjave. Zato godinama otiče ogroman novac, i iz državnih i privatnih izvora, jer se fenomenu bola prilazi nesistematski. Bolesnici sa jakim bolovima koji ne reaguju na lekove, neretko se proglašavaju histericima koji uobraženom bolešću opterećuju zdravstveni sistem. Nedostaju neophodni klinički i statistički podaci da bi se sprovela ciljana istraživanja, čime bi se pomoglo pronalaženju najuspešnije terapije, a i smislene zdravstvene politike. Naše razumevanje bola i njegovo prelaženje u hroničan proces i definitivno hronično stanje, u novije vreme se menja zato što su pored lekara opšteg smera u istraživanja uključeni i neurolozi, a i anatomi, koji su tu da objasne razloge i načine prostiranja bola. Sada je shvaćeno da je bol najkompleksnije stanje u kome se čovek uopšte može nalaziti. To stanje utiče na svest više nego bilo šta drugo. Bol je, bar tako izgleda novoj ekspertskoj koaliciji sačinjenoj od medicinara, fizijatara, psihologa, fiziologa, anatoma i, uopšte, svih koji se bave mozgom i nervnim sistemom, mnogo složeniji nego što proizlazi iz stare ideje i modela o nadražaju i reakciji na nadražaj. On je više od nervnog signala koji nas tera da trgnemo ruku kada slučajno dodirnemo vrelu ploču na štednjaku. Kad je hroničan, bol gubi evolucionu funkciju upozorenja koja čuva čoveka i omogućava mu preživljavanje u prirodi. Hroničan bol nas prati i danju i noću, a u mozgu i u kičmenoj moždini ostavlja otisak kao stopa u tek razlivenom betonu, tako da traje i opstaje i pored toga što je razlog nastanka već nestao. Iako sam po sebi nije bolest, već je simptom, bol se može pretvoriti u bolest. Ko želi da ga se otarasi, mora pri ruci imati mnogo više od tablete, kapi ili čepića. Mora eliminisati sećanje na bol koji je nastao iz nekog razloga – mora izbrisati tragove i otiske u mozgu i kičmenoj moždini koji opstaju usled više puta ponovljenog nadražaja, tj. razloga za pojavu bola. Čak i kad ne vidite jasan razlog, bol je realan, tvrdi jedan od poznatih nemačkih neurofiziologa Gerthard Trede. I zaista, glupo je nekog optužiti da je uobrazio ili izmislio bol. Bol se pojavljuje kao telesna i psihička reakcija na životne uslove. Životni uslovi određuju kako i koliko će se intenzivno osećati. Ona stara dihotomija - duša i telo, danas je prevaziđena: u mozgu se obrađuju fizički i duševni bolovi u identičnim strukturama. Nije nikakva novost da čovek može umreti zbog svog „slomljenog srca“. Zbog toga je bol teško lečiti jer je raznorodan i individualan kao što je i ljudsko iskustvo s ljubavlju. Kao i svako opažanje i bol je rezultat komunikacije. Nervne ćelije u mozgu i pojedine moždane zone međusobno komuniciraju, razmenjujući hemijske materije koje se nazivaju neurotransmiterima. Između tih moždanih zona i nervnih ćelija postoji povratna veza kojom se sprečava preterana nadražljivost, što ponekad dovodi do potpune neosetljivosti na bol, iako ozbiljan nadražaj deluje na ruku ili nogu, odnosno bilo koji deo tela. U suštini, postoji skala važnosti i hijerarhija po kojoj mozak upravlja ponašanjem tela. Sredinom XIV stoleća Evropom su putovali religiozni mučenici, bilo ih je na hiljade, koji su sebe bičevali do krvi – jedanput noću, a dva puta danju. NJihovi sledbenici bili su i Katarina od Sijene i De Lojola, osnivač reda jezuita. Dugo vremena bičevanje je bilo uobičajeno i u manastirskim ćelijama, a danas je izuzetak. Markiz De Sad pretvorio je bičevanje i mučenje u instrument seksualne pohote. «Gospodarice moja, uživaš li i dalje bičujući?», pisao je u svom romanu «Žilijet». Stari dobri markiz tvrdio je: «Osećaj bola budi duh, a u polnim organima proizvodi izuzetnu vrelinu.» Pre sedam godina radiolog sa Harvarda Dejvid Borsuk utvrdio je da u mozgu postoji direktna veza između pohote i bola. Kad je osam odraslih ljudi izložio neprijatnom toplotnom nadražaju, njihova moždana polja postala su aktivna na isti način kao i kad se pod prijatnim okolnostima pije vino ili kad se ima seksualni odnos. Zadovoljstvo ili bol? Dve strane istog novčića! DA LI SVE IDE IZ GLAVE: Poslednja stanica do koje vlakna, nosači bola, dolaze pre nego što on biva registrovan u svesti, jesu strukture u centralnom delu mozga, iz kojih, zatim, idu direktna vlakna do moždane kore. Poruka koja je stigla sa periferije, u mozgu se prevodi u svesni osećaj. Opšte stanje svesti i duha, u slučaju bolesti, uključuje želju za oporavkom, očekivanja, strah i sposobnost koncentracije svesti i na nešto drugo osim bola. LJudski duh, u stvari, raspolaže čitavim arsenalom kojim se bori protiv bola i, po pravilu, uspeva da ga svede na podnošljivu meru, ili ga, pak, pretvori u nepodnošljiv doživljaj. Sve zavisi od ličnosti. Očigledno, emocije mogu u potpunosti eliminisati bol. Iskustvo nas uči da je bol signal koji ukazuje na oštećenje tela i da preko njega telo traži zaštitu. Hronični bol, međutim, sličan je alarmnom zvonu koji nastavlja da zvoni iako su razlozi bola i oštećenja odavno nestali. Istraživači su u međuvremenu ustanovili da se više moždanih regiona istovremeno aktivira kada se pojave bolni nadražaji. Ta činjenica govori da u mozgu ne postoji samo jedan centar za bol. Postoji neka vrsta sklopke koja osećaj bola dovodi u vezu sa sećanjem na okolnosti pod kojima je on i nekad ranije nastajao. Formacija prstenastog oblika koja se nalazi u centralnom delu mozga obuhvatajući njegova jedra, nosi ime „limbički sistem“. Ovaj sistem pamti i ne zaboravlja kakav je osećaj uboda, udara ili pritiska, ali i da li je neki od tih osećaja prijatan ili neprijatan. I kičmena moždina pamti sve što se odigravalo u prošlosti i zbog toga učestvuje u donošenju odluke da li će se neka draž koja dolazi sa periferije propustiti kroz rampu da bi dospela do mozga. Nervni završeci na periferiji tela koji su posrednici u prenošenju bola reaguju na različite načine i raspoznaju da li je nadražaj tup, oštar, da li pulsira, da li je kao bušenje svrdlom, sečenje nožem ili peče. Kad su u pitanju deca, obično se posle ozbiljnog nadražaja u bilo kom delu tela bol oseća u stomaku. Tek od treće godine deca shvataju na kom delu tela se odigrao bolni nadražaj. Bol ume da ide stranputicom, na primer, tokom problema s cirkulacijom u koronarnim arterijama srca, mnogi bolesnici ne osećaju bol u predelu srca, već u levom ramenu i ruci. Nekad se dešava da i uzimanje lekova izaziva bol, pogotovo kad je gutanje pilula nekontrolisano i kad je duže od deset dana. Tako nastaje takozvana glavobolja indukovana medikamentima. Za svaki bol važi pravilo po kome njegovo dugo trajanje može dovesti do depresije i straha koji postaju stalni pratioci. Zbog toga hronični bol koji se provlači kroz ceo život - menja ličnost. PERFIDNI MEHANIZAM HRONIČNOG BOLA: Čovek sebi mora napraviti mehaničku predstavu da bi shvatio pojavu hroničnog bola, tj. onog koji se ne prekida i postaje stalni životni pratilac. Kad su ljudi zdravi, kroz kičmenu moždinu se prema mozgu prenose samo dobro profiltrirani nadražaji, jer za one koji deluju na telo tokom dana mozak, jednostavno, nema kapacitete. Zbog toga se oni i ne propuštaju, već se zadržavaju u kičmenoj moždini. Ali, ukoliko bolni nadražaj neprekidno deluje, menja se kičmena moždina zbog toga što se produžeci na nervnim ćelijama produžavaju pod dejstvom naročitih proteina koji se nazivaju faktorima nervnog rasta. Međusobni spojevi susednih neurona – sinapse - postaju aktivni. Novi nervni produžeci spajaju se jedni s drugim i formiraju putanje kojim se nadražaj prenosi prema mozgu. Mehanizmi koji su ovakve nadražaje ranije blokirali, postaju nedovoljni. U kičmenoj moždini – u delu gde se primaju nadražaji s periferije, stvara se nova mreža nervnih završetaka, koja u suštini predstavlja pamćenje nadražaja. To je ključ. Kad neko postane preosetljiv na neki nadražaj, on reaguje bolom, čak i kad je nadražaj slab, kao što su hladnoća, pritisak ili čak posle dugotrajne upotrebe kompjuterskog miša. Svakom će odmah pasti na pamet i astma. Samo preosetljivi na polen dobijaju napad i to, po pravilu, svake godine u isto vreme. Postoje brojni uzroci koji utiču na osećaj intenziteta bolnih nadražaja i na način kako će oni biti zabeleženi u kičmenoj moždini i mozgu. Običan stres, strah ili uzbuđenje pojačavaju doživljaj bola. Novorođenčad koja su izložena bolnim nadražajima pod velikim su rizikom formiranja čitavih oblasti u kojima se memoriše bol. Naročito je uticajan bol koji upravlja držanjem tokom očekivanja nekog bola. Svako ko je nekad bio bičevan, već u samom trenutku očekivanja ponovnog bičevanja ima osećaj koji nije ništa manji od realnog bola. DA LI JE HRONIČNI BOL IZRAZ POTREBE ZA LJUBAVLJU: Osoba sa hroničnim bolom sposobna je da uveliča svoje osećaje koji su posledica različitih oblika senzornih nadražaja, tako što pažnju usmerava na njih. S druge strane, poznata je i sposobnost minimiziranja važnosti spoljašnjeg nadražaja, što se obično postiže usmeravanjem pažnje na nešto drugo. Bolesnici sa hroničnim bolom često tvrde da tokom posete dobrih prijatelja doživljavaju preporod, jer bol potpuno nestaje. Onaj koji se žali na bol razlikuje se od ostalih koje ništa ne boli. Ukoliko na tome insistira, on je u centru pažnje. To sve podseća na borbu za socijalni status i izbavljenje iz anonimnosti i beznačajnosti. Uostalom, deo tradicije i kulture hrišćanskog sveta, a i drugih konfesija, jeste saosećanje. Psiholozi tvrde da su hronični paćenici u stalnoj potrebi za ljubavlju i razumevanjem. Oni, s vremena na vreme, drže dlan na leđima, pokazujući svima da je to mesto koje boli. Naravno, dlan ne doprinosi smanjenju bola, ali predstavlja poruku: “Ja sam taj kome su potrebni pomoć i razumevanje.” Međutim, pored ljubavi prema bližnjem, evropska kultura i njena deformisana varijanta u Americi drže da je suština života - lični uspeh. Na pijedestalu su oni koji su uspeli u životu, bez tuđe pomoći. Kult potpune nezavisnosti je neostvarljiv za osobe koje se, zaista, osećaju bolesnim i žive u hroničnom bolu, jer zavise od drugih. Zbog te poznate činjenice mnogima je “bolest” stil života, koji omogućava korišćenje pomoći sa strane, a da se pri tome gubi osećaj krivice, jer je bol izvinjenje za odstupanje od kulta individualnosti i životnog uspeha. Slika koju imamo o bolesnicima sa višedecenijskim hroničnim i neizlečivim bolom u leđima sreće se, najčešće, u osoba sa životom prepunim emocionalnih problema, koje nisu sposobne da ih reše, a koje ih, istovremeno, poriču. Hronični benigni bol u leđima je u mnogo čemu sličan migreni, koja je prouzrokovana, mnogi kažu, ničim, ili “gastritisu”, koji osim bola u stomaku nema nijednu drugu osobinu gastritisa. Međutim, niko ne može poricati bol na koji se neko žali, a još ga manje može izmeriti. Pravilo staro koliko i medicina glasi: “Leči se čovek, a ne simptomi.” KAKO IZAĆI NA KRAJ: Da bi se otarasili bola, ljudi su pribegavali različitim metodima. Čuvena mumija zvana Etci koja je svojevremeno pronađena u glečerima, stara preko 5.000 godina, na svojoj koži nosi ubode za koje se pretpostavlja da su ostaci ranije forme akupunkture. Stari Grci i Rimljani često su posezali za opijumom i sokom od vrbine kore koji u sebi sadrži delotvornu supstancu, acetilsalicilnu kiselinu, koja se danas koristi za proizvodnju svih formi aspirina. Pored ibuprofena ili diklofenaka, acetilsalicilna kiselina pripada jednoj od dve velike grupe analgetika: «nesteroidnim antiflogisticima» koji deluju protiv glavobolje i zapaljenja zglobova, poznatog kao reuma. Drugu grupu čine morfijum i svi «opioidi» koji su mu hemijski srodni. Današnja nova slika bola dovela je do sinteze nove generacije supstanci koje deluju protiv bola. Specijalisti često prepisuju antidepresive i lekove protiv epilepsije kako bi se bol ublažio. Ova sredstva su inače namenjena lečenju funkcionalnih poremećaja u mozgu. U novije vreme eksperimentiše se, naročito u Minhenu i Bazelu, sa supstancama koje se nazivaju neuroenhanserima, a koje u suštini poboljšavaju učenje. Na institutu Maks-Plank u Minhenu, u Odseku za psihijatriju, praktikuje se treniranje miševa tako što se za vreme dodira električnom strujom istovremeno u kavez puštaju i zvuci trube. Posle nekoliko dana, kada se ti miševi ne izlože struji, već samo zvucima trube, njihovo telo se ukoči na isti način kao da ih je potresla struja. Tek posle pet do šest dana oni shvataju da uz zvuke trube ne ide struja i prestaju da se grče. Međutim, kad bi istraživači davali neuroenhanser, odnosno pojačivač pamćenja, miševi bi već posle dva dana naučili da uz zvuk trube ne ide struja. Koliko god da je dugo svirala truba, miševi ne bi hajali. Osim toga, u modi je primena eksperimentalnih supstanci koje dejstvuju na sistem endokanabioida. Na taj način u mozgu oslobađaju materije koje su slične marihuani, tako da vrlo brzo nestaje osećaj bola. Trenutno je u fazi ispitivanja i dejstvo antibiotika monociklina. On se ubacuje u tečnost koja obliva mozak i kičmenu moždinu. Ovaj antibiotik blokira osetljivost nervnih ćelija u kičmenoj moždini, tako da se bolni osećaj sa periferije tela ne registruje i ne prenosi do mozga. Ali u humanoj medicini nije se otišlo toliko daleko. U mnogim slučajevima je i morfin bez mnogo dejstva na bol, tako da poneki pacijent sa teškim bolovima može završiti i na psihijatriji. Takav pacijent se obično budi potpuno slomljen jer je skoro celu noć bio budan zbog užasnih bolova. Bol obično izaziva strah, a strah daje osećaj usamljenosti. Nekad su bolovi takvi da se izbegava i bračni krevet, a kamoli seks. Svaki dodir je užasno bolan i deluje kao grebanje po živoj rani. Najvažnije pitanje koje sebi postavlja bolesnik glasi: Kod kog je lekara najbolje otići? Etičke komisije svih lekarskih komora u svetu obavezale su lekare na obaveznu pomoć svim koji osećaju bol, jer na taj način uzimaju u zaštitu i ljudsko dostojanstvo. Ipak, ono što lekari najmanje znaju i za šta su najmanje obučeni, jeste sitnica koja se naziva bol. Pre svega, lekari opšte medicine morali bi biti doškolovani. Mnogi su zbunjeni jer se od njih previše zahteva. Zbog toga neki pacijenti godinama dobijaju pogrešne medikamente, flasteri sa morfinom obično sadrže suviše aktivne supstance i zbog toga su sporedne pojave isto tako nepodnošljive kao i bol. U mnogo slučajeva, kad se da opijumski flaster sa pravom dozom, bolovi nestaju za 24 sata. Prava katastrofa je da svršeni student medicine može dobiti diplomu s najboljim ocenama, a da nije čuo nijedno predavanje o hroničnom bolu. Studentima bi bilo potrebno prirediti najmanje pet predavanja u kojima bi se upoznali sa hroničnim bolom. Osim toga, neophodno bi bilo obezbediti pet puta po 90 minuta rada pored bolesničkog kreveta. Ove godine hronični bol je najzad dobio svoje mesto u klasifikaciji bolesti. Jedna od najvažnijih potreba o kojoj se slažu svi specijalisti za bol, jeste početak suzbijanja hroničnog bola pre nego što je on uopšte i nastao. U Evropi postoje klinike u kojima se radi na modelu projekta za lečenje hroničnog bola. U klinici u Erfurtu pokušava se sa lečenjem nesnosnog bola koji se javlja u ruci, nozi ili njenim delovima, iako su ruka ili noga u potpunosti amputirani. Bol se javlja kao izraz izgubljene telesne simetrije i nejednake težine leve i desne polovine tela koju mozak prepoznaje. Iako telu nedostaje ruka ili noga, u mozgu postoje polja koja su ranije bila zadužena za funkciju ruke ili noge i ona se njihovim gubitkom ne brišu. Posle amputacije nastaje iznenadna tišina jer do mozga ne dolaze impulsi. Taj bol je poznat kao «fantomski bol». Cilj lečenja je ponovno stvaranje potpune slike tela u mozgu, čime se sprečava iritacija mozga koja nastaje zbog odsustva ruke ili noge. U idealnim slučajevima, posle samo šest meseci bolovi nestaju. Ono što terapeuti žele postići, jeste samolečenje. Bolesnici bi morali naučiti da kontrolišu bol, i to uz pomoć supstanci koje proizvodi njihovo sopstveno telo. Onaj ko se u mislima oslobađa bolne stvarnosti i uspeva da savlada manevre koji ga odvajaju od sadašnjosti, uspeva da se izbavi. Ukoliko se navikne da, kad god oseti najavu dolaska bola, sebe smesta prebaci na neku plažu ili na neki fudbalski stadion na kome kao igrač, iako povređen, oduševljeno postiže gol, onda je rešio problem. Koliko je delotvorna kombinacija tableta, jačanja mišića i jačanja duha, pokazuje projekt modela u Nemačkoj. Posle dva meseca, 93 odsto pacijenata vraća se posle tretmana hroničnog bola na posao. Kada prođe šest meseci, na poslu je još uvek 73 odsto pacijenata. Država u svemu tome uštedi po pacijentu 5.000 evra. Ukoliko se pacijenta vrati u svakodnevicu, postignut je cilj. Pamćenje bola koje je ranije postojalo u mozgu i kičmenoj moždini precrtano je, jer su i mozak i kičmena moždina odlučili da drugačije reaguju na bol. Ali, kao što čovek već naučeni francuski jezik ne može automatski zaboraviti pošto se posvetio učenju kineskog, tako se ne može odjedanput zaboraviti raniji hronični bol. I bol nikad neće nestati potpuno. Ipak, važno je da čovek nauči kako živeti s njim. (Autor je pisac knjige „Bol u leđima“)