Politički poraz, moralna pobeda

Ovogodišnjeg dobitnika nagrade Zadužbine Topalović upoznao sam krajem sedamdesetih, u vreme prvih ozbiljnijih okupljanja protivnika ondašnje političke prakse. Mladi predavač proteran sa Pravnog fakulteta zbog podrške prokaženom profesoru Đuriću privukao me je pribranošću u držanju i sposobnošću da pažljivo sluša sagovornika, vrlinama koje su u našem podneblju prilično retke. Ostavljao je utisak čoveka koji gleda dalje od onoga što je na prvi pogled vidljivo, te svaku stvar dugo okreće u glavi, pre nego što joj utvrdi smisao i moguću upotrebljivost. Prvi utisak o ličnosti s vremenom se potvrđivao, a osećanje prijateljstva se produbljivalo, kako to, pri udruživanju izolovanih istomišljenika, već biva. Sve ondašnje otpadnike, pobunjenike, peticionaše, izopštenike i protivnike obavezne laži doživljavao sam kao lične prijatelje, kao braću. Uzgred budi rečeno, današnje borce za ljudska prava u tom društvu nisam viđao: neki su bili odveć mladi, dok su se drugi bolje osećali u vladinim nego u nevladinim organizacijama... Za vreme suđenja Šestorici, u leto 1984, otišao sam iz Beograda, ali nisam prekinuo vezu sa jezgrom nezadovoljnika koje će, u narednim godinama, ubrzano narastati. Koštunica je predano radio u Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja, pri Akademiji; prethodno smo, pri Udruženju književnika, osnovali i tokom dve godine vodili sličan odbor, usredsređen na odbranu slobode stvaralaštva. Srpska slobodarska tradicija nas je obavezivala na jednako poštovanje osnovnih prava svakog građanina ondašnje zajedničke države, i onda kad uzajamnosti na drugoj strani nije bilo, što nas je, kao patriote, ponekad dovodilo do neprijatnih nedoumica. Držali smo, i držimo, da su prava onih koji ne misle kao mi, pa i naših neprijatelja, pretežnija od ljubavi prema otadžbini, dovoljno plemenitoj da to uvidi i odobri. U tom trenutku, ili nešto ranije, pojavila se knjiga “Stranački pluralizam ili monizam”, izrađena sa jednim drugim prognanikom sa Pravnog fakulteta, profesorom Čavoškim; tu raspravu sam doživeo kao smišljeno podsećanje na agoniju poslednje slobodne stranke po svršetku rata, pre nego što će upravljači pogasiti svetla u krčmi. Izveštaj o zločinu podnet je zločiniteljima, i njihovim naslednicima, u vidu nepristrasne naučne radnje čije implikacije, u sadašnjosti i u budućnosti, nije bilo teško pogoditi. Kad smo se, 1989, našli u Osnivačkom odboru za oživljavanje pre četiri decenije ugušene Demokratske stranke, meni se učinilo da ispunjavamo zaveštanje studije “Stranački pluralizam ili monizam”. Bio sam srećan što sam mogao dati skroman doprinos tom događaju. Nažalost, ubrzo su počela raslojavanja i cepanja, pa sam se povukao iz političkog života u užem smislu reči. Koštunica je pokrenuo svoju stranku, čija ideja – vodilja sažima dve osnovne težnje našeg istorijskog iskustva: duboko ukorenjen demokratski impuls, i patriotizam. Demokratija koja se ne ostvaruje pre svega u okviru date nacije je pusta apstrakcija. Otkako je preuzeo neposrednu odgovornost u vođenju javnih poslova, Koštunica se potvrdio kao državnik i borbeni nacionalni radnik u najboljoj domaćoj tradiciji. Zatečene prilike kod nas, i u svetu, nisu mu bile naklonjene. U neobično teškim okolnostima izborio se za donošenje osnovnog zakona države, čime je borba za očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje dobila čvrst oslonac. (...) Wegov patriotizam je racionalni izbor pravnika nadahnutog ljubavlju prema rodnom tlu i njegovim ljudima. Glavna odlika tog rodoljublja sadržana je u početnom napevu naše himne, koja se obraća Bogu pravde, a ne bogu pobede i zemaljskog blagostanja. Sa verom u to, vrhovno načelo, u pravdu, Vojislav Koštunica je poveo bitku svog života, onu koja se, kod nas, od pamtiveka, vodi na Kosovu. Odbrana Kosova, neposredan povod za dodelu ovog priznanja, jeste letopis trogodišnje borbe da se razgovor o statusu naše nesrećne pokrajine postavi u koordinate istorije i u okvire vladajućeg međunarodnog prava. To je bolan, potresan dokument, ratni dnevnik sročen tačnim i jasnim jezikom pravnika koji poseduje široku opštu kulturu i sluh za maternji jezik. U tom zborniku, gde je svaka reč dva puta odvagana, prisustvujemo rvanju Davida sa Golijatom; to je crna knjiga našeg postradanja, ali i našeg slobodoljublja, te izvesnog shvatanja časti i dostojanstva. Dugi monolog pred gluvim zidom, uzaludan pokušaj urazumljivanja svetskih silnika i pljačkaša, vođen sa taktikom koju goloruki ljudi, i žene, primenjuju u nastojanju da umire ulične napasnike. Teško je, u ovim tekstovima, povući granicu između čestite naivnosti, diplomatskih konvencija i lukavog plana da se neprijateljski nastrojen sudija, koji u džepu drži potpisanu smrtnu presudu, tretira kao nepristrasni sagovornik. Primer ženske mudrosti: sa divljakom i bezumnikom govoriti mirno, sa naglašenim poverenjem u njegovu čovečnost. Takav nastup, ponekad, smiruje besprizornike; ali, ono što prolazi kod uličnih nasrtljivaca, nije prošlo kod svetskih silnika. Naš se predsednik obraća članovima Saveta bezbednosti kao zabludeloj a opasno naoružanoj deci. Nevolja je u tome što su ova deca mobilisani vojnici, baš kao i oni u bazi Bondstill, plaćeni da brane strateške konstrukcije svojih gospodara. Oni nisu nepristrasne sudije svetske organizacije za očuvanje mira, nego poslušnici okupacionih snaga koje su, pod izgovorom da pomognu Albancima, otrgli deo srpske zemlje da bi na njoj postavili još jednu vojnu bazu. Koštunici je tuđe intelektualno prostaštvo koje je, nažalost, svojstveno političkom delovanju i mišljenju, posebno kod predstavnika velikih sila s kojima se morao uhvatiti u koštac. Činovnicima svetske mašinerije, koji se dave u glibu poslušništva, koji o Kosovu ne znaju ništa, ali zato znaju kako treba glasati, on se obraća sa visine na kojoj misle i govore slobodni ljudi: Pozivam vas, uvaženi predstavnici vodećih zemalja slobodnog i demokratskog sveta, da za trenutak pokušate da sopstvenu domovinu zamislite u položaju države od koje se traži da jednoj agresivnoj etničkoj grupi (...) prosto ustupi deo zemlje iz kojeg je nacija potekla.” Takav napor imaginacije prevazilazio je ovlašćenja svetskih birokrata, zaduženih da obezbeđuju geostrateške posede u onom času prve i jedine svetske sile. U Golijatu se nije dao probuditi čovek koji poštuje osnovne pretpostavke međunarodnog prava. Pa opet, trud nije bio uzaludan: one reči su se morale reći; izrekao ih je najhrabriji i najmudriji između nas. Pokazalo se gde ko stoji i s kakvim se oružjem bori, i svakome je postalo jasno o čemu se radi. Na Istočnoj reci se oglasila istina, pred kojom je laž morala ćutati. Predstavnici velikih sila, vinovnici razbojničkog bombardovanja Srbije, o suštini postavljenih pitanja nisu imali šta da kažu. Argumente su iscrpli raketama i bombama sa oslabljenim uranijumom, i sad je trebalo ozakoniti zatečeno stanje, koje su sami izazvali. Moralna pobeda našeg predsednika s vremenom će postajati sve nesumnjivija i podsticajnija. Wegova upornost je svojstvena ovom tlu, a sažeta je u životnom geslu hromog Vuka: “Ne da se, ali će se dati.” Časno je izvršio nacionalnu dužnost u borbi protiv vojnički i ekonomski nadmoćnog neprijatelja, sto puta jačeg od onog koji se, u junu 1389. ulogorio između Sitnice i Laba... Viševekovnu tradiciju borbe protiv tuđinske vlasti u našem vremenu nastavlja jedan miran, povučeni intelektualac, takoreći knjiški čovek, u čijem se duhu, a i prezimenu, zadržala koštunjava čvrstina našeg plemena. Svoje poznavanje međunarodnog prava pretvorio je u oružje kome moćnici nisu ni pokušali da se suprotstave. Pozivali su se na “stvoreno stanje”, koje su sami, sa planom, stvorili, i koje je, po rečima jednog od njihovih izveštača, na Kosovu mračno. Uveren u vrednost načela u ime kojih je došao na čelo države, a čija je priroda univerzalna, poveo je spor protiv svetske vlade koju je zajahao njen trenutno najjači član. Stavio je glavu na panj, i izgubio sve, osim časti. Ponovila se žrtva svetog kneza: bitka se morala dati da bismo danas gledali sebi u oči, i da se ne bismo, koliko sutra, stideli pred potomstvom. Na tu bitku nas je obavezivalo poštovanje pravde koja, po narodnoj izreci, i po rečima našeg patrijarha, drži zemlje i gradove. Pravdom protiv sile i birokratske samovolje: svaki ishod takve borbe, uključujući i poraz, izaziva divljenje. “Jer sa nestankom pravde”, opominje Kant, “iščezavaju sve vrednosti iz života ljudi i naroda”. U tom duhu je izrečeno upozorenje u Savetu bezbednosti u oktobru 2005: “Zbog toga očekujem ništa manje od elementarne pravednosti, i ništa više od saglasnosti o tome da za moju zemlju važe oni isti univerzalni principi koji važe za svaku od vaših zemalja pojedinačno, ali i za sve demokratske države-članice svetske porodice naroda.” Strateški interesi novih osvajača sveta, rešenih da u Evropi osnuju poslušnu NATO-državicu, sa bazom koja, za razliku od one u Gvantanamu, nikome ne pada u oči i ne izaziva buru protesta u krugovima humanitarnih organizacija, pokazaće se jači od svih upozorenja, dokaza, analogija, konvencija, povelja i završnih akata. Ove norme se danas priznaju kad je to moćnicima potrebno, a kad im ne odgovaraju, oni prelaze preko njih kao da ne postoje, nalazeći svakojake posebne okolnosti i izuzetke koji to nisu. Sa sagovornicima, kojima zakon leži u topuzu, nemoguće je izići na kraj. Ni u individualnim, ni u međudržavnim odnosima nismo se suštinski odmakli od zakona koji su vladali u preistorijskoj džungli. Ovo je jedno od bolnijih otkrića do koga smo došli u protekle dve decenije, i mora da je posebno teško palo ubeđenom demokrati i legalisti koji je poneo teret državne uprave iz uverenja da treba prekinuti bezakonje jednopartijskog poretka, da bi, ubrzo, uvideo da nasilje i bezakonje imaju planetarne razmere, te da je, u svojoj univerzalnoj utemeljenosti, pogubnije od njihove komunističko-balkanske varijante, čijem smo se krahu prerano obradovali. Sa strane s koje smo očekivali podršku, razumevanje i primer skladnog uređenja društvenih odnosa, došlo je zlo. Kao da se od krstaških ratova do ovoga časa u osvajačkim apetitima Zapada ništa nije promenilo, kao da nema suštinskog napretka u odnosima između jakih i slabih, bogatih i siromašnih, velikih i malih... (...) Ko onako bestidno laže u pripremanju i opravdavanju agresije na Srbiju, Irak i Avganistan, podvaljuje i u svemu drugom, pa i u vođenju sopstvenih finansijskih poslova. Ta je laž, u septembru, izbila na površinu, i zgrada se iz temelja zaljuljala. Srbija je naučila da trpi i guta, a ekonomski zakoni nisu. Koštunica je pokazao pravi smisao tzv. humanitarnog bombardovanja. Trebalo je, najpre, rasturiti zajedničku državu Južnih Slovena, a potom oteti Srbiji komad tla na kome je, kao i tolike druge zemlje u svetu, imala teških problema nasleđenih iz dalje i bliže prošlosti. Jer, da je uistinu htela, tobožnje “međunarodna zajednica” je mogla značajno pomoći njihovom mirnom rešavanju. Umesto toga, ona je učinila da stanje postane nepodnošljivo tako što je naoružavala teroriste da bi, pomoću raznih laži i falsifikata krunisanih izmišljotinom o masakru u Račku, izvršila agresiju na Srbiju, okupirala deo njene teritorije, da ga, u pogodnom trenutku, otcepi od zemlje-matice. Danas je svakome jasno da NATO nije došao na Kosovo zarad usrećenja naših Albanaca, nego da bi iskoristio težnju separatistički nastrojene manjine zarad zadovoljavanja svojih geostrateških planova. Shvatanje američkih zvaničnika o njihovom nacionalnom interesu ne razlikuje se od Hitlerove ideje Lebensraum-a. Hitler je bio skromniji, vukle su ga ruske stepe, dok današnji mondijalisti ciljaju na globus u celini. Kao što su njihovi preci, kolonijalisti, pokoravali kontinente mačem i ognjem, pod izgovorom širenja civilizacije i Hristove vere, tako su oni, kao neokolonijalisti, na svojoj zastavi istakli ideju ljudskih prava, i nameru da ceo svet usreće svojim, jedino mogućim modelom demokratije, a modeli su, razume se, skupi, i plaćaju se jednom zlatom, drugi put krvlju. Tako smo, pored ostalog, čuli tvrdnju da su nacionalni interesi SAD na Kosovu pretežniji od interesa Srbije na istom prostoru. U obraćanju Savetu bezbednosti dana 13. jula 2006. Koštunica je posegao i za jednom retorskom figurom koja je izvan pravničkog žargona: “I molim vas da ne zaboravite staru istinu da rđavi istorijski obrti imaju tendenciju da se ponavljaju, kao i da nijedan čovek i nijedna država nikada nisu ostrvo za sebe.” Reč je, dakako, o poznatoj propovedi engleskog pesnika Yona Dona (1573-1631), uzetoj iz Meditacije YVII. Pored vrsnih pesama, ovaj duhovnik i mislilac pisao je i tzv. devotions, odnosno molitve, pobožnice. Ovu propoved, iz koje je naš predsednik uzeo navod, vredelo je u celini predočiti članovima Saveta bezbednosti, kojima metafizički pesnici s početka YVII veka svakako nisu najbolje poznati. To mesto, u celini, glasi: “Nijedan čovek nije ostrvo, niti je ceo u sebi; svaki je čovek grumen kontinenta, deo celine. Ako more otkine grudu zemlje, Evropa se smanji, kao da joj je čitav rt otkinut, kao da je u pitanju imanje tvog prijatelja, ili tvoj lični posed; smrt svakog čoveka umanjuje me, jer sam sadržan u ljudskom rodu, i nikad ne mogu znati za koga zvona zvone; zvone za tebe.” Tako Yon Don, u brošuri objavljenoj 1624, a povodom opsade Kadisa, u Andaluziji, događaja kome je, u ranoj mladosti, prisustvovao, i koga se, tridesetak godina kasnije, u bolesničkoj postelji, seća. Zvona, koja su se oglasila za vreme uništenja Španske armade, 1588, odjekuju kroz sva bombardovanja u protekla četiri veka, a Srbija je takve napade, u novijoj prošlosti, doživela nekoliko puta. Kao što nijedan čovek nije ostrvo, tako je i svako razdoblje deo nerazdeljive istorijske celine. Agresija iz 1999. pogodila je, sa nama, ceo svet. (...) Jedna reč iz Donove molitve, pored simboličkog, ima, za nas, danas, i konkretno značenje. To je ono clod (If a Clod be njashed anjadž bdž the Sea)... Clod je gruda zemlje, busen, zemaljsko tlo. Kosovo je jedan takav grumen zemlje koji se otkida od Evrope, i od Srbije kao evropske zemlje, zarad globalističkih planova. Posle te otimačine manje je Evrope, i manje je života u svakome od nas. Koštunica je postavio pravnu konstrukciju za sve ozbiljne razgovore o sudbini naše južne pokrajine, utvrdio liniju sadašnje i buduće odbrane Kosova. Donde, dokle ne priznajemo otimačinu, stanje je za nas nepromenjeno, onakvo kakvo je, manje ili više, vekovima bile. Onaj ko u budućnosti nađe mogućnosti, i hrabrosti, za ispravljanje nepravde, imaće na šta da se osloni. Zbornik Koštuničinih nastupa tvori kodeks našeg istorijskog prava, i daje primer kako se treba boriti kad je ishod neizvestan, a neprijatelj neuporedivo jači. Jači o svega, osim od našeg shvatanja časti, i našeg samopoštovanja. (Tekst je pročitan na dodeli nagrade “Živko Topalović” u Srpskoj književnoj zadruzi, 27. novembra 2008)