Krišto naše nemoći

Ovih dana se jedan politički beznačajan, po sposobnostima sasvim običan mlad čovek, sticajem spleta po nas nesrećnih okolnosti, našao u žiži javnosti. Priča o nesrećnom Krištu je naličje nemoći jednog poraženog, umornog i na istorijskoj vetrometini izgubljenog naroda. U normalnoj zemlji, koja se nalazi pred mnogo manje izazova, u žiži javnosti ne bi bili Krišto i gomila sličnih grabljivaca narodnog znoja, već bi se na stubu srama našli resorni ministar, predsednik vlade i predsednik republike. Ovaj poslednji je, u stvari, prvi na listi moralne i političke odgovornosti jer on je neformalni nosilac apsolutne vlasti u Srbiji. On je formirao vladajuću koaliciju, izabrao mandatara i podelio resore u vladi, pa bi bio red da za svoje odluke snosi i odgovornost. Jedan od razloga petooktobarskog narodnog gneva je bila i, kako se u to vreme govorilo, nekontrolisana moć Slobodana Miloševića. Tadić se tada, kao, kako sam jednom prilikom reče, pripadnik drugog, ili trećeg ešelona revolucionara, borio protiv takve koncentracije moći. Borio se dok se za nju nije izborio, a onda je, u trenutku prosvetljenja, shvatio da ta moć ima niz dobrih strana. Bojan Krišto i njemu slični su tu da tu moć podupiru i zato su bili plaćeni onoliko koliko su bili plaćeni. Ako se Tadićeva moć uporedi sa moći Slobodana Miloševića, videće se da su one, u najmanju ruku, iste. Tadićeva moć je, pride, poduprta sa dvadesetak milijardi dolara novostvorenog inostranog duga i novcem od totalne rasprodaje nacionalnog bogatstva. Bojan Krišto nije bitna ličnost, on je kao i većina ministara, tip bezobzirnog upravljača, koji na ovim prostorima imaju zadatak da udahnu život onemoćalom neoliberalizmu. Da bi se to ostvarilo, potrebni su bezdušni, neutemeljeni ljudi koji ne veruju ni u svoju ni u našu budućnost, već žive samo za aktuelni trenutak. Ovo je trenutak kada se stvara nova društvena elita a mlađani Krišto je, izgleda, tipični predstavnik. On, uostalom, izgleda, nije ni prekršio zakon, već je u ime “socijalno odgovorne vlade“ doprinosio uspostavljanju novog sistema vrednosti u kome „oni kojima je do morala treba da idu u crkvu“. Sve ovo što nam se događa, uključujući i slučaj Krišto, po svoj prilici deo je faustovske nagodbe koju su naši revolucionari sklopili sa finansijerima oktobarske revolucije. Budimir Mrdović, Aranđelovac