Narod traži lidera

Gadafi je bio i ostaće upamćen u svetskoj istoriji kao veliki lider relativno malog naroda, ali i cele Afrike. Lideri se ne stvaraju nego se rađaju, ali je važno da se nađu na pravom mestu i u pravo vreme. Narod traži lidere, autoritativne ličnosti, dešava se da ga ne vole ali ga poštuju, boje ga se ali ga slepo slede i priznaju za vođu. To se događalo skoro svim narodima, ili bar većini, kroz celu istoriju čovečanstva u svim civilizacijama. Bio on demokrata, revolucionar, vlastodržac, tiranin ili despot, prihvaćen je od naroda ako ima lidersku „žicu“, jer se ona odmah i vidno ističe a narod je prepoznaje. Dešava se da je lider priznat u svojoj zemlji, ali ne i u inostranstvu. Međutim ima i suprotnih primera, da ga priznaje inostranstvo, ali ne i sopstveni narod – i takvom je kratak vek. Partijska pripadnost pri tome nije odlučujuća da bi ga narod priznao za vođu, jer je presudna harizma. Važno je da lider uživa priznanje i poštovanje bar kod većine naroda. Još od Rimskog i Vizantijskog carstva, preko pohoda Avara i Huna, lideri su ostali u istoriji poznatiji od svojih naroda i dela. U svojoj istoriji SAD je imao samo četiri prava lidera: Abrahama Linkolna, DŽordža Vašingtona, Frenklina Ruzvelta i DŽona Kenedija. Rusija je imala Petra Velikog, Katarinu Veliku, Lenjina, Staljina i Putina. I pored svih dokazanih nedela Staljin i dalje uživa poštovanje kod velikog broja ljudi iz bivšeg SSSR-a. Velikog „demokratu“ Gorbačova više niko i ne spominje.