Sofisticirana nedemokratija

Vračar i Bangkok deli 8.164 kilometara. Ali, globalizacija nas zbližava. Ona nam omogućava da uživamo u istim stvarima, ali i da se suočavamo sa istim nevoljama. Naime, tajlandski urbani monarhisti se već godinama susreću sa problemom koji muči i ovdašnje urbane liberale. Šta da se radi kada građani, na slobodnim izborima, naprave loš izbor? Tako veliki kvar u komplikovanoj mašineriji demokratije nije lako popraviti. Ovaj težak posao u Tajlandu, zemlji od 65 miliona stanovnika, na sebe je preuzela “Narodna alijansa za demokratiju”. Sondi Limtongkul, jedan od vođa ove Alijanse, koja se na ulicama Bangkoka već mesecima bori za nedemokratsku inkarnaciju demokratije, nedavno je izjavio da “predstavnička demokratija ne odgovara Tajlandu” jer je njegova domovina deo “trećeg sveta gde ljudima nedostaju inteligencija i mudrost”. Pristalice Alijanse tvrde da seljačka većina “nije dovoljno sofisticirana za demokratiju”, da je lako kupiti njihove glasove, da su oni “budale” kojima moraju biti ograničena prava. Sondi i saborci zahtevaju “novu politiku” i odustajanje od principa – jedan čovek jedan glas. Rešenje vide u uspostavljanju demokratije u kojoj bi samo inteligentni i sofisticirani ljudi, kao što su oni, mogli da sede u parlamentu i traže promene Ustava kako bi kralj dobio pravo da imenuje 70 posto poslanika. Neki čak misle da su tajlandski seljaci i demokratija toliko nespojivi da je neophodno ponovno uspostavljanje apsolutne monarhije u državi koja se do 1939. godine zvala Sijam. Članovi Alijanse ne sede skršenih ruku i ne čekaju da im neko drugi donese nedemokratske reforme. Oni se na ulicama Bangkoka bore za promene. Demonstranti su prvo, pre više od šest meseci, zauzeli rezidenciju premijera, zatim su opkolili zgradu parlamenta i uspostavili kontrolu nad svim ulazima. Konačno su, prošlog meseca, “osvojili” oba aerodroma u prestonici i doveli zemlju na ivicu anarhije. Policija jedva da im se suprotstavljala. To ne čudi pošto Alijansa, odlučna da ruši demokratski izabrane vlade, ima podršku dvora, vojske i čelnika velikih korporacija – mada je pitanje koliko oni danas kontrolišu napaljene i samožive demonstrante koji su skoro zaustavili ekonomiju zemlje. Jednonedeljna opsada aerodroma, u zemlji u kojoj veliki deo stanovništva živi od turizma, predstavlja težak udarac. Gubici se mere milijardama, donedavno zavidna stopa ekonomskog rasta je prepolovljena, a već je zabeležen i dramatičan pad stranih investicija. Kreditni rejting Tajlanda, kao i najvećih banaka u zemlji, spušten je sa “stabilnog”, na “negativan”. Imidž zemlje kao “rajske”, tropske destinacije, neće biti lako popraviti. Mnogi od preko 300.000 turista koji su zbog opsade aerodroma bili sprečeni da se vrate kući, još ne mogu da napuste zemlju. Aerodromi su otvoreni 2. decembra pošto je Ustavni sud ukinuo tri najveće partije u šestostranačkoj vladajućoj koaliciji i zabranio Somčaiju Vongsavatu, predsedniku vlade, da se tokom narednih pet godina bavi politikom. Ovo je drugi put za devet meseci da je sud srušio vladu. Pre tri meseca je sa vlasti uklonio Vongsavatovog prethodnika jer je kratko vreme bio domaćin televizijske emisije o kuvanju – predsedniku vlade je zvanično zabranjeno da se bavi drugim poslovima. Ovde se ne radi o nekom striktnom, pohvale vrednom dovođenju političara u red, već o zloupotrebi suda od nedemokratskih centara moći kojima se ne sviđa demokratska volja. Zabrinutost za premijera-kuvara možda bi bila vredna pohvale da sud nije zatvorio oči pred ponovljenim odbijanjem vojnog vrha da se potčini državnim organima. “Sudski puč” je samo zamena za vojni puč u zemlji u kojoj su generali od 1945. godine trinaest puta rušili vlade. Vojska je ovaj put oklevala da preuzme vlast jer se efekti svetske krize koja već ozbiljno drma tajlandsku ekonomiju ne bi dobro odrazili na ugled generala. Vojska je pre dve godine pučem svrgla svog najvećeg neprijatelja – Taksina Šinavatru, Vongsavatovog političkog oca – i zeta. Taksin, harizmatični milijarder, na vlast je došao 2001. godine. Vojska ga je srušila, uz kraljevu podršku, u septembru 2006. godine dok je popularni premijer bio u Wujorku, na zasedanju Generalne skupštine UN. Wegova partija “Tajlanđani vole Tajland”, koju je Ustavni sud zabranio osam meseci kasnije, nije, za tajlandske standarde, imala neobično ime – glavni Taksinov koalicioni partner bila je “Partija novih aspiracija”. Popularni bivši premijer danas živi u egzilu i Dubaiju. Taksin nema podršku vojske, sudova i krune, ali ima glasače na prenaseljenom i siromašnom severu zemlju i u siromašnim predgrađima prestonice. Ustavni sud je presudu prošle nedelje doneo tek pošto su uključeni dizel-generatori – provladini demonstranti su većanje prekinuli tako što su presekli strujni kabl. Duboko podeljena zemlja već ima dva “Otpora”, narodna pokreta koji bi da na ulicama oblikuju budućnost Tajlanda. Alijansa Taksinovih neprijatelja je, uglavnom, sedokosa verzija “Otpora”, bliska opoziciji i kruni, sastavljena od predstavnika samožive urbane srednje klase, staleža koji očekuju da profitiraju od političkog i ekonomskog statusa kvo. “Ruralne” Taksinove pristalice, u strahu da će Ustavni sud nastaviti da krši Ustav, osnovale su svoj “Otpor” – “Ujedinjeni front za demokratiju protiv diktature”. Neki analitičari čak prognoziraju i građanski rat u zemlji zaraženoj brojnim ekstremizmima koja se već godinama suočava i sa islamističkim terorizmom. Aktivisti Fronta nose crvene košulje, dok su militantne pristalice Alijanse obučene u žuto. Sukobljene demokrate još uvek priznaju autoritet samo jednog čoveka – kralja Bumibolu Aduljadedža koji voli da nosi ružičasto. Pink je postalo njegova omiljena boja od kada su mu krunski astrolozi prošle godine rekli da je ta boja dobra za njegovo krhko zdravlje. Kralj, koji je na tronu od 1946. godine (i odavno je šef države sa najdužim stažom na planeti), teško je bolestan. Prošle nedelje se nije pojavio na prijemu povodom 81. rođendana. Tajland je danas raspet između dva odsutna lidera – umirućeg kralja, jednog od najbogatijih vladara na svetu, i prognanog biznismena, donedavno jednog od najbogatijih ljudi u Tajlandu. Bumibol i Taksin, prebogati politički neprijatelji, prave vođe snaga čija borba razara tajlandsko društvo, simbolizuju ključne probleme tranzicije u mnogim azijskim zemljama. Tamo, za razliku od postkomunističkog sveta, promene nisu ideološke ili ekonomske, već prvenstveno staleške i hijerarhijske. Umesto “revolucija”, kakve su u istočnoj Evropi, često preko noći, oduvale socijalističke dogme, Tajland je jedna od zemalja koja prolazi kroz dug i bolan proces obezvlašćivanja tradicionalnih elita. Taksin je tu simbol novih mogućnosti, demokratizacije “azijskog sna” koji je donedavno bio dostupan samo onima koji su privilegovani rođenjem. Ovaj sin oca-stranca i majke Tajlanđanke odrastao je hiljadu kilometara daleko od prestonice, u nepristupačnim planinama koje Tajlanđani smatraju kolevkom svoje stare kulture. Taksin je karijeru počeo kao policajac u zabačenom gradu na severu zemlje – kasnije je u SAD doktorirao kriminalistiku. Šinavatra znači “čovek koji stalno čini dobro”. Taksin ovo politički izuzetno korisno prezime duguje stricu koji je tokom jedne od epidemija antikineske histerije, koje se periodično šire zemljama jugoistočne Azije, sakrio da su današnje Šinavatre pripadnici u Kini većinskog Han naroda. (“Domaći” Kinezi su gospodari ekonomije u Indokini i često su, slično Jevrejima u Evropi, bili izloženi brutalnim rasističkim napadima.) Nasuprot Taksinu, koji se sam peo ka vrhu, kralj Bumibol je rođen u SAD. Krunisan je 1946. godine, pošto je pod misterioznim okolnostima ubijen njegov stariji brat. Tajlanđani smatraju ime kralja svetim i nikada ga ne izgovaraju. Kralja obično pominju kao “Gospodara života” ili “Gospodar nad našim glavama”. I pored ogromnog poštovanja i božanskih atributa, monarha od mogućih kritika štite drakonski zakoni. “Uvreda visočanstva” je kažnjiva zatvorskom kaznom od tri do petnaest godina. Na Tajlandu je 2002. godine zabranjen londonski “Ekonomist”, magazin u kome je objavljeno da je Maha Vadžralongkorn, princ prestolonaslednik i jedini kraljev sin (Tajlandom nikada nije vladala žena), nepopularan u zemlji jer vodi raskalašan život. Princ od sedamdesetih živi sa ljubavnicom, glumicom sa kojom ima nekoliko dece. Razvod je zatražio – i dobio 1993. godine. Za razvod je okrivio suprugu koja, zbog zakona koji štiti “dostojanstvo visočanstva”, čak ni na sudu nije mogla da odgovori na optužbe nevernog princa. Taksin, najveći neprijatelj monarhista, u oktobru je u Tajlandu osuđen na dve godine zatvora. On i njegova partija nisu postali omiljena meta sudova zato što je milijarder sa retkim talentom za politiku bio korumpiraniji od ostalih lidera. Optužbe su prvenstveno bile posledica straha starih, i još korumpiranijih elita da će Taksin istinski reformisati tajlandsko društvo i, kako je “Wuzviku” izjavio profesor Titinan Pongsudirak sa Instituta za bezbednost i međunarodne studije u Bangkoku, “transformisati društvenu i političku hijerarhiju i tako ugroziti mnoge, mnoge ljude na vrhu”. Taksin iz dalekog egzila vuče mnoge konce tajlandske politike i inspiriše uznemirujuće promene. Stranke koje osnivaju njegovi saradnici ne mogu da izgube slobodne izbore. On se redovno video-linkom “pojavljuje” na mitinzima. Wegovi “daljinski” javni nastupi najviše podsećaju na magiju kojim Silvio Berluskoni osvaja italijanske glasače. Taksin s lakoćom uspeva da ubedi birače da poklone poverenje političarima koji danas nastupaju u njegovo ime, iako je Ustavni sud do sada iz političkog života udaljio one najbolje i najtalentovanije, više od 150 najbližih saradnika. Kada sud nekom od poslanika Taksinovih partija zabrani bavljenje politikom, obično ga zameni supruga, zet ili brat. Ovako veliko poverenje glasača, koji uredno glasaju za trećerazredne, Taksinu lojalne političare, nije slučajno. Taksin je, bez posrednika i surogata, vladao pet godina i srca tajlandske sirotinje nije osvojio samo populističkom retorikom. On je uspostavio sistem dostupne zdravstvene zaštite i bitno poboljšao uslove života u zapuštenim selima. Taksin je svoju ekonomsku politiku, kakvu su vodili i lideri Južne Koreje, opisao kao strategiju “dva koloseka”. Jedan sastojak ovog čudnog hibrida je levičarska politika koja vodi računa o potrebama najsiromašnijih i najzapostavljenijih – to neodoljivo podseća na način kako bolivijski predsednik Ugo Čaves raspodeljuje nacionalno bogatstvo. Ali, vodeći zemlju i “drugim kolosekom”, Taksin je Tajland ugurao u globalizovane tokove neoliberalne ekonomije i otvorio vrata stranim investitorima, slično onome što rade naši desničarski, proevropski reformatori. Zato se Zapad u Tajlandu nalazi pred teškom dilemom. S jedne strane je stara, monarhistička elita, koja uporno ruši Taksina i “taksinovce”, ali ima velike stare zasluge. Naime, Tajland je tokom hladnog rata bio najodaniji zapadni saveznik u regionu koji je bio jedno od ključnih i najkrvavijih ratišta. Ali, stara politička ljubav prema tajlandskim izolacionističkim monarhistima se sukobljava sa ekonomskim interesima najbogatijih država. Izbor Zapada nije težak zato što se vašingtonski i briselski promoteri demokratije osećaju obaveznim da podrže Taksinove ljude koji pobeđuju na slobodnim izborima. Za SAD i EU je jedino važno to što “taksinovci” širom otvaraju vrata stranim investitorima i velikim zapadnim multinacionalnim kompanijama. Tu prestaju sličnosti između Beograda i Bangkoka. Stanovnici Srbije ne stavljaju Zapad na muke. Oni koji veruju da smo napravili loš izbor, mogu ponekad samo da zatvore neku nebitnu balkansku ulicu.