Svedok i učesnik

Osim što je radoznao, pronicljiv posmatrač, Marina Milivojević-Mađarev je svedok i učesnik. Ta dvostruka uloga pomaže joj da u ispitivanju rediteljskih stilova u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, što je predmet njene studije (doktorske disertacije), pogled sa strane ukrsti sa pogledom iznutra. Ukrštanje je dragoceno već zbog toga što ne ograničava niti sputava sam prilaz temi, kao što u isti mah unosi živost u izlaganje, oslobađa ga akademske krutosti, uspostavlja ravnotežu stručnog i dokumentarnog. Biti u pozorištu, za Marinu Milivojević-Mađarev u ovom slučaju znači učestvovati u teatru Dejana Mijača, Slobodana Unkovskog i Dušana Jovanovića. Sasvim konkretno, učešće se vezuje za predstave ove trojice reditelja, u kojima je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sarađivala kao dramaturg. Prateći nastanak predstave, od prve čitaće probe do premijere, ona najpre ispisuje svojevrstan dramaturški dnevnik, sa mnoštvom probanih pojedinosti koje upotpunjuju i obogaćuju okvir istraživanja. Dnevnik se zatim proširuje na nekoliko analitičkih delova. Analizi rediteljskog tumačenja dela prethodi, takođe podrobna i temeljna, analiza dela, pri čemu se dramaturško raščlanjivanje elemenata dramskog teksta stavlja u funkciju praktičnih rešenja do kojih se dolazi u toku proba. Poseban predmet pažnje su, često vrlo osetljivi, odnosi glumaca i reditelja. Opis tih odnosa odražava isprepletenost psihološko-kreativnih motiva koji im određuju karakter i intenzitet. Dok, na tragu rediteljeve ideje, prati put oblikovanja jedne predstave, sa svim mukama stvaranja, autorka pokušava da uoči specifičnosti rediteljskog metoda i da, preko njih, definiše određeni stil. Pojednostavljeno kazano, ide se za tim da se utvrdi kako se pronalazi (ili ne pronalazi) ključ za scensku interpretaciju dramskog dela, šta sve otvara (ili ne otvara) tu bravu, koje sve akcije i međuakcije u stvaralačkom procesu utiču na to da se ostvari san o predstavi. Marina Milivojević-Mađarev je, u tom pogledu, objektivan hroničar. Ona će, recimo, na primeru Čehovljevog “Galeba” u režiji Slobodana Unkovskog, pokazati kako jedna predstava, za koju su se, reklo bi se, stekli svi uslovi da bude izuzetna, ostaje (samo) san o predstavi. Svedočenja učesnika, spretno umetnuta u analizu neostvarenih očekivanja, pomažu da se fenomen objasni, ako ne i razume. Knjiga “Biti u pozorištu” se, u svakom slučaju, preporučuje ne samo pozorišnim znalcima već i takozvanom običnom gledaocu koji dobija retku priliku da, s pouzdanim vodičem, uđe u stvaralačku radionicu, upozna principe i mehanizme njenog funkcionisanja, ali i svu složenost i isprepletenost odnosa u njoj.