Delfini bez vode

Milorad Čavić spavaće u iznajmljenom stanu tokom boravka u Beogradu. Po povratku sa Evropskog prvenstva u Rijeci, odakle nam je doneo jednu zlatnu i jednu srebrenu medalju, dočekan je kao da je svratio u šoping. U sali Skupštine grada, na skromnoj konferenciji za novinare. Nosilac dvanaest medalja u plivanju, svetskih, evropskih i olimpijskih, ironično, ima sreće da nije rođen u zemlji čija se zastava diže dok je on na pobedničkom postolju. Da je njegov život i faktički u Srbiji, kako on, vidi se, silno želi da bude, verovatno bi prošao kao Dragan Perić. Jedan od naših najboljih atletičara svih vremena i zasigurno najbolji bacač kugle, morao je, podsetimo, da se poliva benzinom ispred Skupštine grada da bi mu nakon godina čekanja uručili ključeve od stana koji mu pripada. Da se Čavić ne bi polivao zapaljivom tečnošću ili na neki drugi način pretio samoubistvom, Beograd mu je platio pripreme u Italiji, jer ovde nije imao uslove da trenira. I svima dobro. Osim Čaviću. On bi, kako kaže, voleo da ostane u Srbiji. Tu da živi i trenira. Ali mu okolnosti ne dozvoljavaju. Bar ne ukoliko želi da osvaja medalje. Po povratku iz Rijeke, Čavić je, recimo, kazao da je mogao i dva zlata da osvoji da je u Beogradu mogao da trenira start. “Ali, nisam, jer na Banjici ne postoje startni blokovi”, objasnio je. Prilikom tog boravka u Beogradu, Čavić je na prvoj konferenciji za novinare, veoma neugodnoj za državnog sekretara Slavišu Zlatanovića, kazao da mu Ministarstvo sporta i omladine nije uplatilo ni devedeset hiljada koliko mu duguju za tri medalje (dve sa Evropskog prvenstva u Debrecinu 2007. godine u malim bazenima i jedna sa EP u Ajndhovenu 2008. godine u velikim bazenima, gde je oborio evropski rekord i postavio drugi najbolji rezultat svih vremena). Zlatanović je, tom prilikom, objasnio da sportista nije potpisao neophodne papire, pa su to učinili nakon konferencije. Indikativno su iz Ministarstva dana kada je doputovao iz Hrvatske saopštili da je Čaviću uplaćeno devedeset hiljada evra. Ministarstvo mu duguje još 92.000 evra za srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Pekingu i dve medalje iz Rijeke. Čavić je slegao ramenima na vest o uplati i kazao da ne traži ništa što mu po zakonu ne pripada. Ta rečenica slikovito, koliko i Perićeva situacija, govori svu poentu slučaja Čavić. Jer, odnos prema sportistima u koje država nije uložila ni dinara dok su trenirali da postanu šampioni (poput Čavića) i onima koji su postajali vrhunski sportisti, ne mora biti darežljiv, ali bi morao biti fer i sportski. Ako je ministarka Snežana Samardžić-Marković već pristala da dodeljuje nagrade za osvojene medalje i da joj fotografije sa osvajačima medalja služe za ličnu promociju, nije li njena obaveza da te nagrade i uplaćuje. I šta je sa nagradama za one koji nemaju, poput Čavića, tako čestu priliku da prozovu Ministarstvo za novac koji im duguje? Šta da radi Olivera Jevtić, osim da čeka da joj prolaze dani i dovija se za novac? I verovatno niko ne bi ni prebacivao ministarstvima i vladi da se pre samo nekoliko meseci, a tik posle Olimpijade, nisu utrkivali ko će mu uručiti ključeve od stana, ispostavilo se nepostojećeg, i ko će ga pre dovući u Srbiju da bi iz svog džepa plaćao kiriju. “A šta je sa drugom decom koja postižu rezultate”, pita se Dušan Dimitrijević, predsednik Plivačkog saveza Srbije. “Sa Radovanom Silijevskim i Ivanom Lenđerom, i svima drugima, koji su u samom vrhu, a takođe nemaju nikakve uslove da treniraju? Nekoliko plivača u unutrašnjosti, doduše, ima bolje uslove od dece koja treniraju u Beogradu. Jer jedino Beograd nije menjao ni popravljao nijedan bazen od 1973. godine. Bazeni u nekoliko gradova u Vojvodini, pa u Nišu, u Kruševcu, Paraćinu, u boljem su stanju od beogradskih. Bez obzira na to, država bi morala da napravi nacionalnu strategiju za sport, jer je nedopustivo da se problemi rešavaju od slučaja do slučaja, a da stanje u sportu ostaje nepromenjeno.” U Beogradu, naime, jedini osposobljen bazen za treniranje je Banjica. Tašmajdan se rekonstruiše, više za, ispostavilo se, preambiciozne planove organizacije Univerzijade, nego za potrebe domaćih sportista. Ipak, i tako veliki projekat stoji zbog papirologije i problema sa upotrebnim dozvolama. Opet ambiciozno gradski sekretar za sport Igor Miklja najavio je osnivanje Plivačke akademije koju će dati na upravljanje Čaviću čim se ovaj “penzioniše”. “Pošto sam tek treći mesec ovde, ne mogu da govorim o prošlosti i o tome zašto se ništa nije radilo 35 godina. Podržali smo projekat koji je Opština Novi Beograd predložila o radovima na bazenu 11. april za sledeću godinu. Dakle, sledeće godine, pored Banjice koja je u redu, biće još dva bazena – 11. april i Tašmajdan. Za Tašmajdan smo izdvojili 70 miliona dinara, ali moramo da nađemo način da institucijama damo motiv da se reši problem bazena. Pokušavamo da radimo na inicijativi tog tipa. Da ne bude zabune, govorim o zatvorenim bazenima, jer nam otvoreni nisu problem”, kaže Miklja za NIN. Miklji je pomalo “neprijatno” da govori o podršci grada, na kojoj Čavić zahvaljuje, da se od toga ne bi pravila nekakva epohalna stvar. No, budući da je ta pomoć došla od poreskih obveznika, on priznaje da su mu “samo finansirali pripreme” nadomak Milana. To je sve što je Čavić dobio od gradonačelnika sa kojim se slikao u izbornoj kampanji i nesumnjivo mu doneo dosta glasova, jer je izvesno omiljeniji kod starih i mladih Beograđana od svih kandidata za gradonačelnika zajedno. Možda zato Čaviću, ovoga puta, nije organizovan doček kao što je običaj da se organizuje sportistima koji se kući vrate sa medaljama oko vrata. Na skupu bi se, možda, pojavilo više onih koji bi da se obračunaju sa nadležnima zbog “nepravde” za koju osećaju da je naneta sportisti, nego mirnih ljubitelja plivanja i drugih nacionalnih sportova novijeg datuma. Miklja to osporava: “I sam Milorad nije želeo da pravi pompu oko toga. Video je ovo prvenstvo, kako je i sam rekao, kao pripreme za svetsko, pa je ovaj prigodan doček bio dogovor koji je odgovarao i nama i njemu.” Od prošle godine doživotne mesečne nagrade, popularno nazvane “sportske penzije”, prima 427 bivših sportista i trenera koji su u svojoj karijeri osvojili medalju na Olimpijskim ili Paraolimpijskim igrama, svetskim ili evropskim prvenstvima. Dragan Kapičić, jedan od dobitnika te nagrade za osvajanje jedne zlatne i dve srebrne medalje na evropskim i zlatne i srebrne na svetskim prvenstvima, kaže da brigu o sportu treba da vodi Olimpijski komitet koji se isključivo time bavi, a da, s druge strane, sve što ovaj organ predloži Ministarstvo treba da preuzme i da u okviru tih predloga napravi strategiju. “U situaciji smo da razvoj sporta blokira hiljadu razloga, političkih, finansijskih, organizacionih. Naravno, mi nemamo novca da idemo preširoko, zato se mora napraviti sistem putem kojeg će se dolaziti do prioriteta u sportu. Mora se rešiti problem stimulacije sportista, a ne da se stalno snalaze tako što pronalaze veze kod nekih političara ili u preduzećima. Ne možemo probleme rešavati od slučaja do slučaja, jer sport nije nešto što može da se odloži. A odlaže se čak i donošenje zakona, jer svaka nova vlada misli da ima bolje rešenje od prethodne, dok nama vreme prolazi”, kaže bivši košarkaš za NIN. Vreme prolazi i Miloradu Čaviću. Za koju godinu on će biti penzionisani plivač, verovatno najbolji u istoriji našeg plivanja, a tada će, kako stvari sada stoje, prestati da bude i meta političara koji se otimaju za njegovo ime. Tako neispunjena i olako mu data obećanja jedino mogu da služe kao primer u svakodnevnom životu pragmatičnim generacijama koje dolaze. Da oni koji vode državu ne igraju fer. Petar Popović, trener Milorada Čavića Novac mu nije motiv Kada je, u sredu ujutru, srpski šampion u plivanju otputovao iz Beograda u “toplije krajeve”, novac koji mu sleduje za medalje još nije legao na njegov račun. Trener Petar Popović kaže za NIN da Čaviću nije stalo do novca i da je o njemu govorio samo zato što je iskren. “Ta konferencija je otišla u pogrešnom pravcu, a mi nismo planirali da govorimo o tome. U više se navrata govorilo da je nezadovoljan, a u stvari je reč samo o tome da je on taj novac zaradio. Na svetu ništa nije besplatno i on to dobro zna. Olimpijski komitet nam je izašao u susret, ali zbog toga je snimio onaj spot za “Telenor”. Naravno, sve mora da se odradi i nemam ništa protiv. Samo ne želim da ispada da on očekuje nešto što nije zaslužio. Jer Čavić je za Srbiju, to jest Jugoslaviju, plivao i kada nisu bile te nagrade propisane i kada je iz svog džepa plaćao kartu iz Amerike da bi ovde dolazio da učestvuje na takmičenjima. Wemu novac nije motiv.” A šta mu je sve potrebno da bi ovde trenirao? - Najobičniji bazen sa adekvatnom temperaturom vode i pravi termini. Sve drugo je sporedno. PK “Partizan”, čiji je on član, izašao nam je u susret, ali termini koje je dobio bili su za građanstvo. Znate, to bi bilo kao kada bi prvotimci u fudbalu trenirali sa građanima. Sve drugo bi moglo da se organizuje, fiziološke terapije, sparing treninzi. Termini koje je dobio bili su od sedam do pola osam ujutru i u dva po podne, a to nije adekvatno jer je period oporavka kratak. Da li je sa dve medalje očekivao doček koji drugi sportisti imaju? - Ne verujem da zbog te prethodne konferencije za novinare nije bilo dočeka, jer je ta priča još tada završena. Nismo otišli na to takmičenje sa velikim očekivanjima, ali smo prezadovoljni. Nismo razgovarali na taj način, ali znam da svaki sportista koji postiže takve rezultate to voli. To svakome, pa i njemu, godi. Razočaran je zbog obećanja koja nisu ispunjena? - Svakako da je razočaran, ali to nije presudno. Pisalo se da odustaje od plivanja za Srbiju, a to mu nikada nije palo na pamet. I više puta je imao ponude drugih evropskih zemalja da za novac pređe kod njih, ali na to nije želeo da pristane. Uvek je bio i ostaće Srbin, tako se oseća i plivaće za svoju zemlju bez obzira na sve, jer, ponavljam, novac nije njegov motiv. Da li je pristao na tu ideju da vodi plivačku akademiju? I ako ne očekuje novac, šta očekuje od države? - NJegova želja je da ostavi dublji trag u srpskom sportu i sve što očekuje je timski rad. On želi da boravi u Srbiji da bi dao primer mlađim plivačima. Voleo bi da s njima trenira i bude im uzor. I ideja o plivačkoj akademiji je deo tog plana da Milorad prenese svoje iskustvo, ali i za to bi, naravno, morali da se osposobe bazeni. Slobodan Živojinović, bivši teniser I ja sam bio oštećen Kada sam ja bio na svom vrhuncu, bilo je drugo vreme. Vreme većeg entuzijazma, rekao bih. Iako je moj slučaj bio specifičan, bio sam zaslužni sportista bivše Jugoslavije. Ali sam bio i jedini zaslužni sportista tada koji nije dobio stan. Međutim, ne volim da pričam o tome. Ni tada nisam želeo. Danas su naši sportisti najsvetlija tačka ove države. Zato oni moraju da budu i prioritet u nekim planovima, jer nas predstavljaju u najboljem svetlu. Razvoj i stimulacija sporta moraju biti među najvažnijim nacionalnim pitanjima. Dušan Savić, nekadašnji fudbaler Neka se tajkuni ispruže Bilo je to lepo vreme kad sam se ja bavio sportom, pa se ta vrsta problema, kako pomagati sportistima i uslovi u kojima žive i rade, nije pojavljivala. Današnje vlasti bi morale da osećaju obavezu prema onima koji na najblistaviji način nose ime naše države kroz svet. Ako već ne postoje finansijske mogućnosti da im se pomogne i obezbede normalni uslovi za tako velike uspehe, predlažem da se naredi nekolicini biznismena da im pomažu. Jedan da kupi stan nekome, drugi kola nekome drugom, i tako redom. Mislim na Čavića, koji nije u situaciji, u kojoj su možda teniseri, da zaradi novac, ali, svejedno, mislim i na sve druge Čaviće, sve njih koji se penju na tron i zbog kojih se naša zastava vijori.