Prodavci magle

Pitanje „kada to intelektualac prestane da govori ono što misli, a kada počne da ne misli ono što govori?“ tipično je retoričko pitanje čija ispraznost se najjasnije sagledava u odgovoru na pitanje: ko je intelektualac i šta nekoga čini intelektualcem? Odrednica „intelektualci“ se u „Enciklopediji političke kulture“ objašnjava na dvanaest strana, a odgovor se može sažeti u nekoliko rečenica kao što su to učinili Dobrica Ćosić i Mihailo Marković. Osnovna karakteristika intelektualca je da postavlja kritička pitanja i daje odgovore na njih rukovodeći se istinom kao jedinim merilom. Pri tom je „vrhovni sud pred kojim odgovaraju njihova savest“. Mislim da Dobrica Ćosić greši kada tvrdi da danas u Srbiji nema intelektualaca. To je privid, jer se zbog okupacije medijskog prostora u javnosti pojavljuju skoro isključivo pseudointelektualci koje neki autori nazivaju intelektualnim najamnim radnicima ili inteligencijom. Ova skupina je „ideale svoje mladosti žrtvovala za udobnost svoje starosti“. Oni predstavljaju zagađivače duhovnog i informativnog prostora. Toliko ih je i toliko su glasni da se stiče utisak koji ima i Dobrica Ćosić, da intelektualci u Srbiji ne postoje. Međutim, ponekad, kad se tamničari našeg informativnog prostora i cenzori naših misli uspavaju, u javnosti se pojavi poneko, kao na primer, Kosta Čavoški ili Srđa Trifković, da nas podseti da smo još uvek živi i da smo još uvek ljudi. Sem njih postoji priličan broj „ilegalnih“ stvaralaca koji vredno sakupljaju mnoge činjenice koje svedoče o našem nepravednom stradanju, a koje će jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, biti temelji našeg duhovnog i moralnog preporoda. U pomenutoj enciklopediji za intelektualne najamne radnike (inteligenciju) se još kaže: “Kada im neko izvan vlasti, neko nezavisan i iskren, otvori oči za istine koje svima osim njima bodu oči, oni se na njega ostrve kao lešinari. Tkači duhovne paučine tako dobro su se smestili u stvarnost da im se svaka druga čini gorom... Nema te izdaje na koju nisu spremni... Od njih se ne očekuju naučna i umetnička otkrića, nego ideološka pokrića... Ne mogu da pogreše, jer su uvek na strani pobednika. Oni nisu savest društva, već stražari postojećeg sistema... Svoj poziv nalaze u tome da od neprijatnog prave netačno, od sitnica problem, a od problema sitnicu...“ Pseudointelektualci nisu neka naša specifičnost, već planetarni fenomen. U istoriji beščašća ostaće zapisana njihova sramna uloga u rasturanju bivše Jugoslavije i NATO agresiji na našu zemlju. Otkada je sveta i veka, na ovoj planeti se vodi borba između Dobra i Zla. U toj borbi, Zlo je, najčešće, bilo bar za korak ispred Dobra. Međutim, perspektiva Zla nikada nije bila tako „svetla“ kao danas, a razlog za to je razvoj globalnih komunikacija koje omogućavaju onima koji na njih imaju monopol da nesmetano šire laži kojima se Zlo hrani i iz kojih crpi svoju snagu. Zlo je na balkanskoj vetrometini kao u kakvoj laboratoriji isprobavalo i uvežbavalo svoje tehnike. Osnovni element ovih tehnika jeste da se laži da privid istine. To se licemerno naziva medijskom manipulacijom. Uspeh manipulacije te vrste se zasniva na egoizmu, konformizmu ili gluposti izmanipulisanih koji pristajući na manipulaciju ponekad i sami postaju žrtve Zla, a najčešće njegovi saučesnici u tuđoj nesreći. Taj drugi slučaj označava se nevinim nazivom javno mnjenje. To javno mnjenje formiraju intelektualni najamnici (inteligencija) i ono je saučesnik i publika Zla u mnogim slučajevima, tačnije rečeno u svim slučajevima kada se radi o tzv. medijskim manipulacijama. Jedina odbrana od Zla je istina i to ne delimična, kao što to Zlo uz pomoć pseudointelektualaca sugeriše, jer to nije istina nego laž, već potpuna istina za koju se, ne pitajući za cenu, bore intelektualci. Odgovor na retoričko pitanje sa početka teksta glasi – nikada. Intelektualac nikada ne prestaje da govori ono što misli i nikada ne misli drugačije od onoga što govori. Intelektualci rasteruju maglu kojima intelektualni najamnici prekrivaju našu stvarnost. Budimir Mrdović, Aranđelovac