Autobus naših naravi

Učestalim saobraćajnim nesrećama na našim putevima u više od osamdeset posto slučajeva uzrok je, kako pokazuju istraživanja, subjektivni, odnosno ljudski faktor. Zbog umora vozača, neprilagođene brzine, učinjenih grešaka i nepažnje, godišnje u ovim nesrećama strada više od hiljadu petsto ljudi, što će reći da za desetak godina u Srbiji nestaje stanovništvo čitavog jednog manjeg grada. Zastrašujuća dimenzija rizičnog putovanja u našem autobuskom saobraćaju ogleda se u pretnji putnicima da se umesto planiranog odredišta obru u jednom od tih nestalih gradova. Kada zbog svoje nemarnosti saobraćajnu nesreću prouzrokuje vozač autobusa, onda broj žrtava ukazuje na nepodnošljivo tolerisanje grešaka u ovom poslu. Budući da se ponašanje sa tragičnim ishodima odvija u ambijentu mentaliteta čije negativne strane nisu zauvek date već se samo iznova stvaraju i potvrđuju odgovarajućim postupcima, nepoštovanje saobraćajnih propisa kao posledica ignorisanja opštijih kulturnih pravila otkriva u nekulturi vozača jednog od uzroka nesreća koje izazivaju. Iako je paradigma našeg mentaliteta stanje u državnoj železnici, drumski saobraćaj je pokazatelj opšteg nivoa naše kulture. Za onog koji dugo putuje na istoj relaciji između dva grada, ponašanje vozača i putnika se odvija prema idealtipskom scenariju u kojem se izostajanje jednog postupka nadoknađuje nekim drugim, što ne dovodi u pitanje karakteristično ponašanje. Upravo smo u autobusu koji saobraća između naših najvećih gradova. Vozač je u vozilu “glavni gazda”, “bog i batina”, a taj status mu daje za pravo da može da radi šta hoće, što on i čini. Svoju moć manifestuje tako što staje gde hoće i kome hoće, a njegovih pet minuta uvek traju nekoliko puta duže. Puši, kao i njegov suvozač, uprkos znaku iznad svog sedišta da je to zabranjeno. Dok mu se još dimi cigareta, razgovara mobilnim telefonom, odgovara na pozive i zove svoje sagovornike. Nije prošao ni pedesetak kilometara od početne stanice, a pokazuje da je ogladneo. Vozeći preko osamdeset kilometara na sat, odmotava burek i otvara čašu jogurta, upravlja jednom rukom, a drugom se hrani. Zatim bira radio-stanicu i nalazi svoje omiljene pesme. Prati ih svojim glasom i pojačava zvuk da bi i putnici uživali u njima. Niko od putnika ne protestuje protiv njegovog izbora, a odsustvo protesta je znak prećutnog slaganja s njegovim ukusom. Ta prećutnost, u stvari, skriva mogućnost da se o njegovom izboru i ukusu misli i drugačije, ali se to ne izražava jer je osporavanje njegovog ukusa nemoguće, a reč objektivno u mogućoj raspravi krajnje problematična. Suvišno je i raspravljati o njegovom postupku da svoj ukus nameće drugima. Poput njegovog muzičkog izbora, šofera nikada nećete uveriti u spornost njegovog ponašanja, jer su upravo njegov ukus i ponašanje najjači argumenti potvrđivanja njegove ispravnosti. Zato sam i mogao samo nemoćno da gledam kako podiže obe ruke sa volana i pozdravlja vozača u autobusu koji mu ide u susret. Ta vožnja bez ruku traje na sreću kratko, kao odblesak najvećeg šoferskog zadovoljstva. Osenčeno gradom izginulih putnika zbog nemarnosti i nepažnje vozača, zadovoljstvo je udaljeno od svesti da se u vožnji samo jednom tragično greši. Glavni lik latentne drame i potencijalne tragedije je domaćin u autobuskom ambijentu. Dobrodušan je i trudi se da bude ljubazan, a čineći sitne usluge putnicima, pokazuje da nije službeno hladan i nezainteresovan za njihove potrebe. Wegovo ponašanje samo je uveličavajuće staklo mentaliteta zajedničkog i putnicima autobusa. Da ne bi platio kartu za prtljag, putnik je pored sedišta na prolazu stavio svoje stvari koje postaju prepreka drugima da dođu do svojih sedišta. “Bog i batina” u autobusu toleriše takav postupak, jer je potkupljen sumom upola manjom od cene prtljažne karte. U autobusu koji zbog zastoja na putu opravdano kasni, putnici izražavaju svoje nezadovoljstvo. Uprkos potrebi da stignu što pre, zatražili su pred prvim motelom kraći odmor da bi protegli noge, cigaretom smanjili nervozu, otišli u toalet. Međutim, u motelu je i restoran koji je pićem i jelom namamio putnike i produžio im vreme odmora. Umesto planiranih pet minuta, predah je potrajao čitav sat. Potomci onih koji su čerečili pečeno pile čim bi krenuo voz, već su zaboravili na put kada ih je vozač uzalud pozivao da uđu u autobus i tek kada je krenuo, pohitali su ka svojim sedištima. Autobus je ogledalo naših naravi, a ponašanje vozača i putnika inspirisalo je naše umetnike, pisce, komediografe i pesnike da stvore svoja upečatljiva dela. Film “Ko to tamo peva” je jedno od najuspešnijih ostvarenja naše sedme umetnosti jer je prikazao mentalitet naših ljudi, čije su individualne karakterne crte prepoznatljive i kao naše kolektivne psihološke odlike. Putovanje autobusom je ujedno i putovanje kroz živopisnu realnost našeg mentaliteta. Ukoliko ponašanje šofera i putnika sagledamo u ravni vaspitanja, obrazovanja, kulture, mentaliteta, običaja i naravi, onda njihova pripadnost istom kulturnom nivou govori o sredini u kojoj nedostaje kritička masa pojedinaca prefinjene kulture. Zbog niskog nivoa opšte kulture, teško se formira poseban vid kulture i profiliše odgovarajuće ponašanje vozača i putnika. Premda znaju kako bi trebalo da se vladaju u javnom saobraćaju, akteri nesreća na drumovima čine upravo suprotno: ne rade ono što je propisano već ono što žele i hoće. Nezgode na našim putevima su učestale zbog njihove nemarnosti i neodgovornosti, što ne znači da nedovoljna bezbednost utiče na povećani oprez i strah od putovanja. Putuje se bez obzira na rizik i stanje kulture, jer su to odvojeni, paralelni svetovi čiji se putevi samo u udesu ukrštaju. Uprkos postojećim pravilima, nekulturno ponašanje upućuje na činjenicu da ih pojedinci ne prihvataju, već osporavaju i ignorišu. Tek kada se pokrene akcija pojačane kontrole saobraćaja i kada se zbog prekršaja kazni veliki broj vozača, smanji se broj nesreća a samim tim i poveća sigurnost na putevima. Tada postaje izvesnije da se nećemo obreti među stanovnicima nestajućeg grada i da ćemo stići na željeno odredište.