Deca

Element u kome je najjače izražena razlika između umetničkog dela i produkta metaumetničkog aktivizma nije prostor, ni forma, ni materija, već vreme. Kao vrlina savremene umetnosti ističe se njeno odricanje “od utopijske pretenzije prema večnosti” i ulaženje u mandat “singularne performativnosti”, podudaranja sa aktuelnošću događanja u “sadašnjem trenutku”. To što se značaj takvih tvorevina podređuje kratkovečnosti prolaznog zbivanja “sada i ovde” prenebregava se kao nešto drugorazredno. Da li zato, danas se može jasno osetiti pomenuta razlika: istinsko delo umetnosti prepoznaje se po tome što je uvek u “svome vremenu”, uvek u stanju “singularne performativnosti.” Ono vazda bitiše “u aktuelnom trenutku”. Umesto sada i ovde, ono je uvek i svuda. U prilog tome ide priređena u Šidu, na kraju godine, izložba slika Save Šumanovića sa neobičnim nazivom: “Dečji likovi”. To je događaj pod čijim utiskom se gubi volja za teoriju. Singularitet i performativnost su poslednje reči koje posetiocu šidske izložbe mogu pasti na pamet. Autor izložbe, Vesna Burojević, posvedočila je rečito da se recepcija dela velikih stvaralaca nikad ne može smatrati dovršenom. Iako nas nepunih sedam decenija deli od kraja Šumanovićevog života, gotovo da niko od stručnjaka za našu savremenu umetnost nije znao da u delu velikana iz Šida postoji ovako neobičan, originalan i celovit tematski segment. Reč je o zbirci od pedesetak dečjih portreta, rađenih poznih tridesetih godina prošlog veka. Poneki od tih portreta – do danas ih je sačuvano manje od trideset – mogao se videti u nekoj privatnoj zbirci, pa i na tezgama našeg crnog tržišta. Ta platna malog formata i prividno jednolika, bila su u senci Šumanovićevih pejzaža i figuralnih kompozicija. Smatrana su za “robu” drugorazredne vrednosti. Tak kada su na ovoj izložbi sakupljena na jednom mestu, pokazalo se da ona čine jedinstvenu tematsku celinu, povezanu promišljenim stvaralačkim htenjem. Zahvaljujući trudu Burojevićeve, izložba je obogaćena dragocenom dokumentacijom, đačkim fotografijama devojčica i dečaka koje je Šumanović portretisao. Tu su i njihova publikovana sećanja na taj davni događaj. Nadgradnju programa otvaranja izložbe predstavljao je i “performans” čiji protagonisti su bili neki od danas još živih Šumanovićevih modela... Iako mali po formatu i naizgled rađeni na brzinu, Šumanovićevi dečji portreti imaju sve najbolje osobine njegovog stila: jako hromatsko i gestičko zračenje internog energetskog potencijala kome nema ravnog u našem slikarstvu, ublaženo toplom, gotovo razneženom emotivnošću kakva priliči temi dečjih likova. Nastali neposredno nakon monumentalnih kompozicija “Šiđanke”, ovi portreti svojom čednom ljupkošću govore jednako o Šumanoviću kao umetniku i čoveku. U ovom osvrtu na šidsku izložbu teško se oteti pomenu nelagodnog utiska zbog izostanka očekivanih gostiju iz Beograda na svečanosti otvaranja. Izgledalo je zaista da se u našoj prestonici više vodi računa o cenama koje postižu Šumanovićeve slike nego o nemerljivoj umetničkoj vrednosti njegovog dela. Nije li i to svojevrstan efekat “vremena singulariteta” i “performativosti” u koje smo zašli, nošeni talasima tranzicije?