Kad bogati plaču

Dafiment banku je 9. oktobra 1991. godine osnovala ikona Miloševićeve ere. Najveća srpska parabanka ostala je bez para samo 18 meseci kasnije. Unesrećenih je bilo oko 150.000. Ukupno su izgubili oko 400 miliona (današnjih) dolara. Ali, šta bi se dešavalo da je, umesto pohlepne blagajnice iz Skobalja i Miloševićevih ekonomista, ovom operacijom upravljao neki strpljiviji i veštiji prevarant? Da li bi tada pljačka mogla da traje decenijama? Postoji li u NJujorku ili Londonu zli finansijski genije sposoban da danas ponovi jednu od najprovidnijih, najprimamljivijih i najbolnijih kapitalističkih opsena? Do pre nekoliko nedelja većina stručnjaka bi ova pitanja smatrala retoričkim. Argumenti zbog kojih bi se odgovaranje činilo kao gubljenje vremena, delovali su moćno – pare lako zavrte mozak, ne samo “žrtvama”, već i organizatorima; ovakve piramide su se uvek brzo rušile; zakoni u bogatim, zapadnim zemljama su dovoljna garancija... Povrh svega, iako su nastale u SAD pre više od jednog veka, savremene piramidalne šeme su do prošlog meseca vezivane isključivo za otpadničke, tranzicione ili narko-države – mafijašku Albaniju, Srbiju pre nego što je počela da se saginje, postsocijalističku Indiju i kokainsku Kolumbiju. Činilo se da se bogati Zapad oslobodio svojih “piramida”, najefikasnijeg oružja za masovno ekonomsko uništenje srebroljubljivih građana. Ali, prošlog meseca smo saznali da postoji Bernard- “Berni” Mejdof (70). Istina, za razliku od njegovih balkanskih i kolumbijskih kolega, njujorški “gazda Jezda” nije bio nepoznat u svojoj domovini. On je bio ugledni poslovni čovek, humanista, “stub jevrejske zajednice u SAD”... Berni nije bio bankar – Amerikanci su odavno prestali da štede i počeli da investiraju. Zvanično ime njegovog “Jugoskandika” bilo je “Bernard L. Mejdof investicione hartije od vrednosti”. Možda bi ga najbolje bilo opisati kao “investitora investitora”, a njegovu firmu kao “fond fondova”. Priča o Mejdofu ne dozvoljava izbegavanje česte upotrebe istih reči, jednog od elementarnih pravila novinarskog zanata. Berni, što je još jedan izuzetak, nije uhvaćen na delu. On je polovinom decembra prvo priznao sinovima, a zatim i policiji, da je prokockao 50 milijardi dolara tuđih para, da je njegov trodecenijski biznis koji mu je doneo ogroman uticaj i ugled “samo jedna velika laž”. Ovo priznanje nije bilo znak probuđene savesti. Mejdofu je postalo jasno da u svetu koji je zahvatila kriza više neće moći da nalazi nove žrtve. Jedan od njegovih glavnih ulagača, španska banka Santander, postala je sumnjičava i krajem novembra njeni predstavnici su pokušali da povuku ulog. Mejdof je u nastupu besa upotrebio jedno od svojih najmoćnijih oružja – onaj ko jednom povuče novac, više nikada neće moći da ga investira preko njegovog profitabilnog fonda. Većina do sada poznatih žrtava bili su imućni američki Jevreji. Za mnoge je, to ne kriju, ovo najveća tragedija od Hitlerovog dolaska na vlast. Nekoliko upropašćenih investitora je kolaps oplođivača njihovih ušteđevina nazvalo “pravim finansijskim holokaustom”. Broj ojađenih se i dalje ne zna. Novac Mejdofu nisu poveravali samo pojedinci, institucije i fondacije, već i mnogi fondovi koji su imali i po nekoliko hiljada klijenata. Mnogi od ovih indirektnih ulagača još nisu svesni da su njihove pare, preko pouzdanih investicionih ili penzionih fondova, završile kod Mejdofa. Oni su samo neki od stanovnika hiperkapitalističkog Zapada koji su žarko želeli da investiraju, ali nisu znali kako, ili nisu smeli da to čine sami. Zato je “menayment novca” postala jedna od najvećih modernih industrija. (Berni je bio jedna od njenih ikona.) U ovaj posao su se uključile i najstarije svetske banke i male brokerske kuće sa hrabrim vlasnicima i inventivnim menayerima. Konkurencija je postala ogromna. Pritisak da obezbede što veće zarade doveo je do toga da mnoge ugledne finansijske institucije nisu postavljale dovoljno pitanja kada su odlučivali gde da reinvestiraju pare koje su im poverene. One veće će preživeti ovaj udar. Ali, manji “menayeri bogatstva”, naročito ako su svoje kompanije, a time i klijente, previše “izložili” Mejdofu, neće. Jedan od njih, francuski milijarder Tjeri Magon de la Viliše je prošle nedelje izvršio samoubistvo. On je kod Bernija investirao milijardu dolara svojih para i oko dve milijarde dolara koje mu je poverila grupa evropskih klijenata. Viliše je jedan od onih koji su verovali da imaju najlakši posao na svetu. Naime, on je uzimao 20 posto provizije od zarade svojih klijenata čije je uloge, umesto da ih sam plasira, jednostavno prosleđivao Mejdofu. Za londonski „Ekonomist” najfascinantnije u priči o Mejdofu nije to što je prevario gomilu bogataša, već to što je sam unakazio “toliko mnogo velikih finansijskih institucija”. Među ojađenima su i najveće evropske banke i bogati švajcarski i singapurski investitori koji se nisu nasukali na posao sa rizičnim hipotekama koji je polovinom septembra potopio svetsku ekonomiju. Mejdof je prevario sistem, i to onaj njegov deo za koji verujemo da ga je praktično nemoguće prevariti. Nikada u istoriji jedan običan čovek, neko ko se nije dokopao vladarske stolice, nije oteo ovoliko para od finansijskih institucija koje su usavršile umetnost otimanja tuđih i čuvanja svojih para. Zvaničnici Bušove administracije smatraju da će proći najmanje nekoliko meseci pre nego što budu u stanju da saopšte koliko je tačno Mejdof proneverio novca. Mejdofove poslovne knjige su lavirint netransparentnih, teško razumljivih transakcija, a mnogi od opljačkanih imaju razloga da ćute. Nekim bogatašima preti opasnost da će, povrh ogromnih gubitaka, morati da vrate više novca nego što su prethodnih godina zaradili na profitabilnim poslovima preko Mejdofove firme. Oni se plaše da ne postanu odgovorni prema odredbi koja je u zakone originalno uvedena da spreči optuženog da ilegalno stečenu dobit zaštiti od zaplene tako što će je preneti na bračnog druga. Od sudskog presedana, koji je u SAD uspostavljen 2007. godine, moguće je po ovom osnovu tražiti ne samo povraćaj celokupne zarade od nevinih ljudi koji su investirali kod Mejdofa, već i deo novca koji su oni uložili i odavno povukli. Logika koja stoji iza ovoga nije bez smisla. Investitori koji su na vreme povukli novac su znali, ili su mogli znati, da se radi o prevari. Oni se mogu teretiti za kompenzaciju oštećenima jer su svojim ulaganjem doprinosili jačanju iluzije o profitabilnosti prevare i time doprineli gubitku prevarenih. Ključne reči u prethodnom pasusu – i potencijalni eldorado za američke advokate – u haškolikoj frazi “znali su, ili su mogli znati”. Očekuje se lavina tužbi. Postoje i mnogobrojni drugi osnovi za parničenja. Mnogi se spremaju da tuže američku državnu Komisiju za hartije od vrednosti zbog nemara. Ali, svi ti procesi će biti dugi i skupi a mnogi oštećeni neće moći da ih priušte. Najveći profiteri u ovoj tužnoj priči, postaće, ipak, finansijski savetnici. Mejdof je dokazao da se nijednom menayeru novca više ne može verovati. Finansijski savetnici su sada apsolutno neophodni posrednici pri proceni skrivenih zamki i donošenju odluka o tome kako diversifikovati investicije da bi se optimalno pomirilo profiterstvo i rizik. Jedan stručnjak je rekao da je sada samostalno odlučivanje o raspodeli rizika glupo koliko i odluka da neko operiše sam sebe. Mejdof je delovao kao idealan i siguran inkubator novca za one koji su smatrali da u bankama štede samo budale, ali istovremeno nisu imali živce da previše rizikuju. Ako, kako piše “Volstrit žurnal”, izuzmemo li vernike koji su bili redovni u sinagogi na njujorškoj Petoj aveniji, takvih je najviše bilo u dva omiljena odmarališta američkih “bumbara” – Palm Springsu na sunčanoj Floridi i u Aspenu, u podnožju snežnih vrhova Kolorada. Gubici stanovnika malenog Aspena, luksuznog skijališta na Stenovitim planinama sa manje od 6.000 stanovnika, mere se milijardama. Ceo grad je u žalosti. Razorni efekat piramidalne katastrofe po standard stanovnika Aspena postao je očit kada su masovno počeli da nude svoje vile na prodaju. Neki bivši bogataši već ne mogu da plaćaju ni grejanje. Još gore je u Palm Biču, u luksuznim gated communities, ograđenim, dobro čuvanim oazama gde imućne sede glave grickaju ušteđevinu i uživaju igrajući golf. Najgore je onima koji nisu bili jako bogati, koji su uštedeli nekoliko miliona dolara za stare dane i tu sumu, “zlatnu koku”, poverili svom Berniju. Mnogi od njih su kredite uzete za kupovinu luksuzne kuće na obali okeana i ostvarenje ostalih američkih penzionerskih snova otplaćivali od zarade na investicijama preko Mejdofa. U Palm Biču je Berni imao najraskošniju (9,4 miliona dolara) vilu i brojne prijatelje. Među njegovim prijateljima – i prijateljima njegovih prijatelja – ima najviše ožalošćenih. Do njujorškog lupeža prefinjenih manira nije bilo lako doći. Mnogi su tražili veze kako bi uspeli da ubede uspešnog investitora da primi njihove pare na oplodnju. U toj nedostupnosti, koje je ljude navodila da razmišljanju kako da što pre stignu do Bernija, a ne o rizicima, jedan je od ključeva Mejdofovog jedinstvenog uspeha. Klijenti su podrazumevali, pošto se toliko ljudi otimalo o Bernija, da je tu sve u redu. Čak i oni koji su u početku bili sumnjičavi, i počeli sa investiranjem samo nekoliko procenata ušteđevine, posle godina stalnih prihoda bi se ohrabrili da ulože mnogo više. Pored toga, Mejdof nije oklevao da izbaci one koji mu se nisu ulizivali i, do prošlog novembra, svakome je ko poželi vraćao uloženi novac. To su neki od razloga zašto je Mejdofova crna ekonomska magija trajala dvadesetak puta duže od Dafinine. Pored toga, Berni je savršeno odredio “kamatu” – obično je godišnje isplaćivao stopu povraćaja od deset do trinaest odsto, mada je bilo godina kada je davao i 18 odsto. Ono što je, pre decembarskog sloma, navodilo neke stručnjake da tvrde da je Mejdof prevarant, nije bila visina zarade, već činjenica da je decenijama isplaćivao svakog meseca. Sumnjičavi eksperti su tvrdili da je u stvarnosti nemoguće špekulisati na tržištu investicija i nikada ne biti na gubitku tokom tako dugog perioda. Bilo bi to kao da vam neko kaže da mu svake nedelje date novac za klađenje na konjskim trkama i da će konj koga on odabere uvek pobediti. Jedan od razlog zašto Mejdof nikada nije uhvaćen je i to što je bio darežljiv. Pored obilnih donacija američkim političarima, Mejdof se isticao dobrovoljnim prilozima, posebno jevrejskim humanitarnim organizacijama. Možda je najperverznije od svega činjenica da su neke od ovih dobrotvornih društava i zadužbina šarmantnom prevarantu, koji je pažljivo birao klijente koje će varati, poverile sav svoj novac. Mejdofov bankrot je pokazao i dvostruke standarde čovekoljubivih američkih bogataša. Mnogi su skloniji da više rizikuju kada se radi o novcu koji su namenili kao pomoć nemoćnima i ugroženima, nego kada je u pitanju novac koji su namenili sebi. Neki filantropi su uz pomoć Mejdofa želeli da izgledaju većim dobrotvorima nego što su stvarno bili. Fondacija nobelovca Elija Vizela je tako izgubila svih petnaest miliona dolara jer je Vizel, krajnje neodgovorno, sve uložio kod Mejdofa. Ni oni koji su bili odgovorni, nisu dobro prošli. Sefovi, čarape i jastuci mnogim Amerikancima, kao i većini nas devedesetih, počinju da deluju kao najsigurnije investicije. Čak 24 odsto je u Si-En-Enovoj anketi u SAD, zemlji zakletih investitora i kupaca na kredit, reklo da bi, ako bi im neko poklonio hiljadu dolara, novac sakrilo negde u kući. Kupovina akcija danas mnogima deluje kao budalasta avantura. Vrednost akcija je prošle godine pala više od 40 odsto. Mejdof je naneo samo poslednji u seriji velikih udaraca. Zato će 2008. godina ostati zabeležena kao jedna od najružnijih kapitalističkih godina. Mada, treba se ovde još jednom prisetiti naših sivotržišnih devedesetih. Kapitalistički svet je upravo ispratio godinu koja je, ipak, bila mnogo lepša od Jezdine i Dafinine.