Vera pokreće čoveka

Odluka Svetog arhijerejskog sabora SPC iz 1969. da se mladi vladika Lavrentije postavi za episkopa upravo osnovane Srpske pravoslavne eparhije zapadnoevropske i australijske, sa sedištem u Londonu, mnoge vernike u Beogradu je oneraspoložila. Pred polazak na aerodrom i novu dužnost, hodnici Patrijaršije u Beogradu bili su zakrčeni od vernika koji su došli da se pozdrave. Naiđe na tu gužvu duhoviti vladika bački Nikanor, pa videvši šta se dešava, ode i izvesti braću arhijereje koji su bili na doručku: „Dole pred vratima vladike Lavrentija kao na daći, svi plaču!” Dugo su ga po crkvama pominjali, žaleći što je otišao. Neke žene su i klele: „Prokleta ptica koja ga odnese!” A do tada vladika Lavrentije proveo je samo dve godine u Beogradu, kao vikarni episkop moravički, radeći ponajviše u Verskom dobrotvornom starateljstvu. Pre toga, pet godina proveo je „među narodom” kao paroh: po završetku fakulteta početkom 1962, dve godine je bio paroh u Blagaju kod Kupresa, a potom je postavljen za suplenta novoosnovane bogoslovije u manastiru Krka, u Dalmaciji, i za paroha u Ivoševcima, nedaleko od manastira. Za boravak u ovim krajevima, kasnije će reći da misli da ga je Bog tamo namerno poslao, da bi naučio kako treba „svoju veru ceniti i za nju se boriti”. U memoarskoj knjizi Tragovi u pesku piše: „Skoro sve vreme svoga službovanja proveo sam među dobrim i čestitim srpskim i svetosavskim dušama. U otaybini sam pešačio prašnjavim drumovima Bačke, molio se po fruškogorskim manastirima; penjao na lepe bosanske planine i više od tri godine proveo među tim Božjim ljudima kao njihov pastir. Često sam po vascele noći sedeo sa njima kraj ognjišta, u kolibama i slušao golemo iskustvo iz njihovih napaćenih i čestitih srca. Upoznao sam uskočku i hajdučku Dalmaciju uzduž i popreko, i po njihovim krševima napajao se viteškim primerima.” I sam episkop Lavrentije poreklom je iz hajdučkog kraja, iz Rađevine, iz sela Bogoštica kod Krupnja. Selo je ime dobilo, kako objašnjava, po tome što se tu Bog poštuje. Vladika Lavrentije važi za pravog narodskog vladiku. Tako je doživljavan dok je pune dve decenije bio episkop među Srbima u rasejanju. Na isti način i po povratku u otaybinu, 1989. godine, kada je postavljen za episkopa šabačko-valjevskog, a posle podele Eparhije, za episkopa šabačkog. Manastir koji je u međuvremenu podigao u rodnom kraju, nadomak ruševina drevnog Soko-grada, između Krupnja i LJubovije, danas je jedan od najposećenijih srpskih manastira. Ipak, pored zvučnih kongresnih dvorana, raskošnih palata i bleštećih salona, neuporedivo draža su mu okupljanja oko malih seoskih crkava, na narodnim svetkovinama u nekim zabitim krajevima. Tamo gde je čovek prepušten samo Bogu i sebi! Vladika Lavrentije, danas posle patrijarha Pavla najstariji po hirotoniji srpski vladika, ističe da je najviše naučio od naroda, tog običnog pobožnog sveta, za koji kaže da je „najdublji i najbistriji izvor mudrosti, duhovne snage i čistote”. Razgovaramo u Eparhijskom dvoru u Šapcu... Posle više od četrdeset godina arhijerejske službe i proputovanog gotovo celog sveta, vladika Lavrentije kazuje: „Stekao sam utisak, kroz život, da je naš narod u verskom pogledu najzdraviji deo našeg društva; da su običan radnik i seljak najzaslužniji za očuvanje pradedovske vere i tradicije. Zato je jedan državnik uzviknuo: ‘Narode, snago moja!’ Pošto sam i sam rođen i uzrastao na selu, u tome narodu, učio sam se na njegovom velikom životnom iskustvu. Službujući, proputovao sam mnoge krajeve naše otaybine i sreo veliki broj vernika. Zapazio sam među njima veru jaču od gromova, duše čistije od planinskih snegova i karaktere pred kojima sam se često zastideo sebe i svoje crne rize.” E, sad, vera i nije baš svuda ista, takve snage... „Grad je zbir i gustina žitelja, pa je tu i greh očitiji nego na selu. Na selu je Bog mnogo prisutniji. U gradovima, od dela ljudskih čovek ne vidi dela Božja; dok je pogled seljaka više uprt u nebo, odakle očekuje kišu i sunce, da mu zaliju i ogreju useve. Okružen prirodom – delima Božjim – on manje primećuje dela ljudska. Zbog toga su vera i strahopoštovanje kod njega daleko očitiji nego u gradu.” U pogledu religioznosti, kaže, vernici se dele na verujuće i religiozne. „Verujući su oni koji veruju da postoji Bog, ali smatraju da, dok žive ovde na zemlji, treba da misle i brinu samo o onome što je za sada potrebno. Religiozni su, pak, oni koje raspinje tajna bića Božjeg i zagonetka ovoga sveta i života, te se muče da to i razumom svojim dokuče.” U prve bi se, veli, mogao, recimo, ubrojati naš Dositej, a u druge NJegoš. Osim toga, podseća, u svakom narodu ima i crkvenih i pobožnih vernika, onih koji redovno pohađaju bogosluženja i koji se trude da žive po volji Božjoj, ali ne stižu da češće pohađaju hramove i bogosluženja. „Hrišćani na Istoku više pažnje i vremena posvećuju ličnom kontaktu sa Bogom, kroz molitvu, post i razmišljanja, dok su hrišćani Zapada revnosniji u praktičnoj primeni jevanđelja u životu; u služenju Bogu kroz bližnjega (diakonija). Naš Sveti vladika Nikolaj kaže: ‘Čovek na Istoku od silnog razmišljanja nema kad da radi, a čovek na Zapadu od silnog rada nema kad da se moli.’ Mi Srbi smo, izgleda, bliži ovim prvima”, smatra vladika Lavrentije. Duhovno stanje naroda kojem pripada, na početku XXI veka, ovako vidi i objašnjava: „S obzirom na teške istorijske okolnosti kroz koje je prolazio srpski narod, nismo imali prilike da svoju veru upoznamo kroz školovanje, te smo većim delom intuitivno pobožni. Mi smo veru nosili i nosimo u srcu i ljubomorno je čuvamo kao dragoceno blago. Ta božanska iskra u nama ispoljava se većinom kroz gostoprimstvo, milosrđe, saosećanje u tuđim nevoljama i slično, čime, ubeđen sam, ako ne prednjačimo, ono bar ne ustupamo pred hrišćanima Zapada.” Vladika Lavrentije je zaljubljenik tradicije i poezije. U predgovoru za zbirku epskih narodnih pesama, štampanu 1970. u Australiji, piše da je naš narod kroz pesmu čuvao i zakone vere i morala, jer se Biblija malo čitala, zbog slabe pismenosti: u crkvi se ona tumačila, a kod kuće – pesma. “Vera našeg čoveka je ‘praktična teologija’, kako bi rekao Kant. To znači, kad se čovek nečim ogreši o Božje zakone, učini nešto protiv savesti, koja je glas Božji u nama; kad učini nešto što Bogu i ljudima nije ugodno, neminovno ga sustigne kazna – opomena Božja. To ga čuva od moralne kvareži”, objašnjava vladika. „Naše narodne pesme su narodno jevanđelje, koje je bilo prisutno u svakom domu. I dok su one čitane u našem narodu nije bilo bezbožja pod srpskim plavim nebom, na obalama valovitih reka naših i žubornih potoka srpskih. ‘Sve je sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno’, kako svedoči pesnik.” Pitam episkopa Lavrentija, posle toliko životnog iskustva, koji je njegov savet čoveku za duhovno uzrastanje. „Rečeno je u Svetom pismu da su post i molitva ‘krila koja dušu uzdižu k Nebu’. Ali, i pored toga, Bogu treba služiti i dobrim delima”, kaže. „Naš lični kontakt sa Bogom kroz bogosluženja, molitvu, post i razmišljanje predstavlja samo onu vertikalnu liniju na krstu našeg života, dok činjenje dobrih dela – služenje bližnjima – predstavlja onu horizontalnu. Vera bez dobrih dela je mrtva, a dobra dela bez vere nisu dovoljna za prilaženje ka Gospodu. Samo ako se obe podjednako praktikuju, onda je služenje Bogu potpuno. Potrebne su, dakle, obe smernice našeg nastojanja da uđemo u carstvo Božje.” Ovaj vladika poznat je i po tome što stalno ističe da čovek ne može da ne veruje; po prirodi svojoj, uvek u nešto veruje... Insistiram na njegovom objašnjenju, i dobijam ovakav odgovor: “‘Verom živimo, a ne znanjem’ – kaže apostol Pavle. Kad bismo život organizovali samo na praktičnoj i empirijskoj osnovi, ne bismo mogli opstati na ovoj planeti. Uzmimo svakodnevne primere: Kada, krenemo nekud, mi ne znamo da li ćemo stići, ali verujemo i nadamo se da ćemo stići. To nas pokreće. Započnemo li neki projekat u životu, ako nas vera u tome ne prati i podržava, sumnja će nas odvratiti. Vera je, dakle, najveći pokretač u životu svakog misaonog bića.” I onda citira pesnika, koji kaže: “Vera ne zna šta je mržnja/ šta samoća, šta dosada./ Vera diže, vera krepi/ ko veruje ne propada.” Vladika Lavrentije uzimao je učešća na raznim ekumenskim susretima, ne samo dok je bio episkop među Srbima u rasejanju, u nepravoslavnom svetu, nego i po povratku u zemlju. Neki, ne znajući tačno o čemu je reč, na tome su mu zamerali, a neki su upravo u tome videli veličinu. Po povratku u otaybinu zapisuje: „Svačije ispovedanje vere i tradiciju sam poštovao, a svoje čuvao kao zenicu oka.” Svoju ekumensku misiju ovako obrazlaže: „Jedan crkveni velikodostojnik je rekao: ‘Ne možete nikoga zavoleti dok ga ne upoznate’. Kroz međusobne susrete ljudi se poznaju i zbližuju; počinju da pronalaze jedni u drugima više sličnosti i zajedničkoga, nego što su pre zamišljali. Polako svi shvataju da smo deca istog Roditelja. Sa tim shvatanjem nastoji se prevazići sve ono sporedno, ovozemaljsko, koje je kroz vreme dubilo kanal između hrišćana i razdvajalo nas. Koliko puta sam na međureligioznim skupovima u početku bio dosta distanciran od nehrišćana. U toku vremena provedenog zajedno uvidimo koliko smo bliski, te se zavolimo i od tada mnogo više razumemo jedan drugog.” Na dilemu da li ljudska civilizacija sputava ili podstiče veru, odgovara: “Vera mora biti racionalna. Što više čovek upoznaje svet i prirodu oko sebe, sve više uviđa da ‘iznad svega ovog besporetka neka umna sila toržestvuje’. Vera uzdiže čoveka ka Nebu, traži žrtvu i samoodricanje, radi bližnjih, a civilizacija se, istina, više brine o materijalnom blagostanju na zemlji. Međutim, oboje su potrebni čoveku. Što je između njih bolja harmonija, bolje je za čoveka.” Ipak, često može čuti opravdanje: eto, on ne bi bio takav, da nisu takvi oko njega; da su popovi drukčiji; kad bi i Crkva bila nekako aktivnija... Kaže: „Tvorac je nama dao oči i uši ne da čeprkamo po tuđim gresima i nedostacima, već da tražimo šta u bližnjem ima pozitivnog što mi nemamo, pa da to prenesemo i nakalemimo na svoj karakter. Osuđujući i kritikujući druge, umnožavamo zlo. Dosta nam je zla svoga. Kad je jedan sveštenik počeo da kleveta svog kolegu kod vladike Nikolaja, rekavši da je uradio nešto što sablažnjava druge, vladika je odgovorio: ‘Da si ti dobar, ti to ne bi ni video.’” Od vladike Lavrentija često se može čuti: „Eto, vidite da ima Boga...” Na konkretnim primerima ukazuje na smisao i suštinu vere. „Bogu ne trebaju advokati”, kaže. „On će sam naći načina kako da pomogne čoveku da mu priđe. Ali, i na nama je da pomognemo bilo iskustvom i savetom, bilo literaturom. Jer, mi smo hrišćani samo svedoci Božji. Najbolji putokaz u tome su svetitelji. Oni će mu iskustvom pomoći. Zato treba čitati pobožnu literaturu. Osim toga, treba se moliti Bogu da podrži našu želju i naše slabosti na tome putu. Tek kad vera ojača u bogoiskatelju, kao voda u vodenici, pokrenuće se i točak duhovnog života. I ovde treba ići postepeno – stepenicu po stepenicu. Jer, ko se brzo popne, brzo i padne – svedoče duhovni vitezi. Poslovica kaže: ‘Kad vidiš mladog monaha da se brzo penje u nebo, vuci ga za noge; ne daj mu.’ Ovaj proces je čitava jedna obimna duhovna strategija, te se početniku preporučuje da konsultuje iskusnog duhovnika.” U već pomenutoj autobiografskoj knjizi Tragovi u pesku zapisuje: „Da Bog zaista upravlja svojom crkvom i sudbama ljudi, najviše sam se uverio na sednicama Svetog arhijerejskog sabora i Sinoda, prilikom donošenja važnijih odluka za Svetosavsku crkvu...” To ovako objašnjava: „I mi episkopi nismo anđeli ni svetitelji; ponikli smo iz naroda, te imamo ponekad različite stavove po pojedinim pitanjima. Ponekad, za vreme diskusija u Saboru povodom suštinskih pitanja, ponekima od nas učini se da bi rešenje trebalo biti jedno. Kroz glasanje se usvoji drukčiji stav. Kasnije se u praksi pokaže da je odluka bila ispravna. Tako se uverimo da se ljudski i Božji aršin ne poklapaju uvek.” Na kraju razgovora poručuje: „Živimo u složenom vremenu, opterećenom brojnim izazovima, zato nam je pomoć Božja potrebnija nego ikada. Savremeni čovek je duhovno zapušten, otuđen, i kroz život ide bez pouzdanog kompasa i putokaza. Nema pouzdanijeg saputnika na životnom putu od Hrista i njegove Crkve. Crkva Hristova je najpouzdaniji zaklon i uporište za sve kojima je pomoć potrebna. Kao dobra mati, ona prikuplja svoju duhovnu decu pod svoje toplo roditeljsko okrilje.”