Preveliko poverenje u demokratiju

Nakon što smo pre koju nedelju uživali u besedi u čast čuvenog srpskog barda legalizma i etike, ove nedelje smo svedoci još jedne slične besede. Ovaj put u čast neospornog srpskog intelektualnog autoriteta dr Slobodana Jovanovića. Iako se ni u kom slučaju ne može uspostaviti paralela između ličnosti koje su poslužile kao povod pomenutim besedama, može se izvući zajednička nit za moguću kritiku oba nastupa naših uvaženih umetnika i intelektualaca. U prvom nastupu Milovan Danojlić je zaboravio da se osvrne na ulogu Vojislava Koštunice u privrednoj, kulturnoj, duhovnoj i pravnoj razgradnji srpskog naroda i države, a nije pomenuo ni puču nalik način na koji je ovaj došao na vlast. U drugoj besedi uvaženi pesnik i akademik Matija Bećković hvaleći lik i delo dr Slobodana Jovanovića propušta priliku da se kritički osvrne ne samo na komunizam – dežurnog krivca za sve srpske tragedije – već i na aktuelnu situaciju u kojoj se našao čitav srpski narod, a pogotovu “država” Srbija. (Ovu reč država kada se govori o Srbiji trebalo bi od sada obavezno pisati pod navodnim znacima, jer je zemlja pod tim imenom već odavno izgubila pravne i političke atribute države, bar u onom smislu u kom taj pojam razumeju starije generacije. Neće proći dugo a i sama imenica Srbija pisaće se malim slovom.) Uzimajući u obzir stepen sunovrata te jadne Srbije za ovih 8 godina “demokratije” Bećković je morao svojim autoritetom barem pomenuti tu katastrofu, ako ne zbog nas, njegovih slušalaca i čitalaca, onda sigurno zbog sirotog dr Slobodana Jovanovića, koji se sigurno ne bi toliko prevrtao u grobu zbog osude komunista, koliko zbog činjenice da je trebalo da prođe 7 godina i 3 nedelje da ga sudovi tzv. demokratske Srbije rehabilituju 26. oktobra 2007. Na kraju jedno gorko pitanje: šta je potrebno da se desi toj Srbiji i njenom narodu pa da srpski intelektualci prestanu ponavljati otrcane fraze o komunizmu, Miloševiću, zaveri velikih sila, te podignu konačno glas protiv ovoga što se dešava pred očima svih nas? Kako vreme prolazi čini mi se da se o Srbima i Srbiji mnogo više brige vodilo u vreme Broza i Miloševića nego danas u “demokratiji”, a da o Srbima i Srbiji više brinu strani intelektualci nego njeni sopstveni.