Sin narodnog neprijatelja

Moj otac, Miloš Stratimirović, unuk Đorđa Stratimirovića, vođe Srba u Vojvodini 1848. godine, praunuk mitropolita Stefana Stratimirovića, osuđen je 28.02.1947. godine rešenjem Okružnog suda grada Beograda, za privrednu saradnju sa okupatorom „na taj način što je svoje preduzeće - trgovinu mašina, stavio okupatoru na raspolaganje i u cilju ekonomsko-privredne saradnje odlazio za Nemačku radi nabavljanja mašina i ostalih mašinskih delova“. Osuđen je na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od godinu dana i na konfiskaciju celokupne imovine, koja je oduzeta 1946. godine, a pre presude. Sve govori u prilog tome da je bila potreba da mu se nađe bilo kakva krivica na osnovu koje bi mu se oduzela imovina, i ne samo njemu, već i supruzi i maloletnoj deci (6 i 4 godine), koji su u bukvalnom smislu ostali na ulici (izbačeni iz kuće) bez sredstava za život. Šta je „narodni neprijatelj“ u stvari radio za vreme rata? Nastavio je da održava poljoprivredne mašine koje je prodao pre rata seljacima. Zahvaljujući njegovoj „saradnji sa neprijateljem“ u Srbiji za vreme rata nije bilo gladi. NJegove uredno održavane poljoprivredne mašine zamenile su poljoprivredne radnike, koji su učestvovali u ratu. „Narodni neprijatelj“, Miloš Stratimirović, umro je u Beču (gde je i rođen) 1968. godine. Iza sebe je ostavio „sina narodnog neprijatelja“, tj. pisca ovih redova. E, u toj istoriji mnogo toga su „pojeli skakavci“, ali to je druga priča. Odmah posle donošenja Zakona o rehabilitaciji, podnet je zahtev za njegovu rehabilitaciju (143. po redu). Do danas nije zakazano ročište. Na naša urgiranja nije bilo odgovora. Na našu molbu da nam se izda predmet K 138/47, da je „komisijski uništen“. U privatnom razgovoru rečeno nam je da se od BIA traže dopunski podaci o ponašanju moga oca za vreme i posle rata. Tu bih mogao da pomognem BIA, jer na pitanje da li je stvarno sarađivao sa okupatorom – odgovor je da nije. Sarađivao je sa partizanima, o čemu postoje dokazi. Na pitanje da li se povezao sa emigracijom u inostranstvu i radio na štetu novostvorene Jugoslavije – odgovor je da nije. U Beču, gde je živeo i imao firmu, bio je predsednik pravoslavne crkvene opštine, gde je pomogao crkvi i našim emigrantima bez obzira na njihovu političku pripadnost. Politikom se nije bavio. Evo, već više od dve i po godine traje moje čekanje da prestanem da budem „sin narodnog neprijatelja“ i da za sobom ne ostavim „unuke narodnog neprijatelja“.