Mi čekamo cara

Neko je nekad rekao – ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo. Pokazalo se da smo i u toj tuči, koja se desila, izvukli deblji kraj. Kosovo ide ka nezavisnosti, Srbi su prognani iz Hrvatske, mnogi su ovu avanturu platili životom, ali mi ne vidimo da se srpska politička scena uozbiljila. Dobro je što više niko ne pominje naše ratničko umeće, pa sad možemo da kažemo – ako ne umemo ni da radimo ni da se bijemo, umemo bar da glasamo. Mi i da hoćemo i da moramo da se bijemo, ne možemo. Naša vojska, na čelu sa ovima što služe civilni rok po obdaništima, kotlarnicama, vešerajima i drugim važnim objektima, može još samo da plaši mečku rešetom. Nešto slično rekao je, ovih dana, i načelnik generalštaba, brzometni general Ponoš. NJegova meta bio je ministar odbrane Šutanovac. Počeli su da padaju ogromni naslovi na prvim stranama lakih listova, kao da su na Srbiju, u galopu, krenula četiri jahača Apokalipse. Ma koga zanimaju ta dva čoveka, koji nemaju nikakvu moć, koji ne mogu ništa, jer nemaju ni vojske ni municije? Oni koji su se setili da smo ostali bez odbrane, kasno su se setili, pa to važi i za generala Ponoša, kome je verovatno pao mrak na oči kad je shvatio šta se oko njega događa i kad je video kome on to danas može da komanduje. Nas to mnogo ne zanima. Mi tražimo odgovor – ko je uništio vojsku, kako, zašto i da li ga je neko na to nagovorio. Sve će ovo jednog dana isplivati na površinu i to će biti velika tema. Ovde gotovo da nema šta ozbiljno da se kaže. I sami smo znali kakvu vojsku imamo, ljudi gledaju prazne kasarne kako propadaju pod udarcima vremena i nebrige, puščane cevi nema ko da čisti od rđe, nije general otkrio ništa novo i potpuno je svejedno da li će ga smeniti ili neće. On, zaista, prema vojničkim pravilima, nije smeo po novinama onako da govori o ministru odbrane, jer bez obzira na to što Šutanovac nije ni u kakvoj liniji komandovanja, ipak je ministar odbrane i predstavlja civilnu kontrolu vojske, da se generali i naročito ambiciozni pukovnici ne bi oteli i po svojoj volji provozali tenkovima. Predsednik Tadić izjavio je da će sve ovo brzo rešiti lično, u okviru svojih ovlašćenja. NJegova su ovlašćenja neprikosnovena samo prema načelniku generalštaba (može da ga smeni kad god hoće i bez obrazloženja), ali sa ministrom odbrane šef države nema ništa. Ministra na predlog vlade ili predsednika vlade (tu je Tadićeva moć realna, ali ne kao šefa države nego kao predsednika Demokratske stranke), može da smeni samo parlament. Ako parlament (teorijski) ne bude hteo da smeni ministra Šutanovca, dok je ove vlade šef države moraće da trpi Šutanovca, kao ministra vojnog. Ali, to je zaista nebitno. Zamajavanje je to naroda, ne bi li se skrenula pažnja sa glavnih tema. A štrajkova i ulice izgleda da će biti. Ponegde, već ih ima. Premijer Cvetković kaže da se na ulici nešta ne postiže, osim haosa. Neće biti. Ulica je mnogo pomogla da se sruši bivši crveni režim, a bez nje ko zna kada bi se to desilo. Ulica zaslužuje poštovanje, možda i spomenik. Orden za hrabrost – svakako. A po raznim listovima pominju se novi izbori, kao jedino rešenje da se izađe iz krize. Izanđala gramofonska ploča. Ovde se izborima, ponavljamo, ne rešava ništa. Samo dogovorima. Ni zakoni nisu važni, važno je šta se ko dogovori. Dinkić kaže da je privatizacija industrije nafte nezakonita, pogotovo se od prodaje ne može Vojvodini dati devedeset odsto para, nije po zakonu i tačka, ali Bojan Pajtić kaže da on ne polemiše sa jednim ministrom vlade Srbije, jer se kao premijer dogovorio sa srpskim premijerom da bude tako. A Bojan Kostreš otvoreno kaže da će doći i taj dan kad će Vojvodina povratiti sve što je njeno, a oteto. Zašto Demokratska stranka ima toliko dobre odnose sa autonomašima, to bi neko morao da nam kaže. Postoji u Srbiji kriza vlasti, postoje duboka neslaganja i zađevice, sukobi, i otvoreni i zaleđni. Teško je i pomisliti da bi, ako drže do čojstva, Tadić i Dinkić mogli da ostanu bliski saradnici, posle kritika Dinkićevih na račun bonapartističkih težnji Maršalata. On će reći da ga je, prosto, sramota da sedi u vladi koja nema autoriteta. Pa nema ga. Čim smo videli ko će biti premijer i ko će biti ministri (čast pojedincima), pisali smo da je vlada anonimusa isto što i vlada koje nema. A onda što prvo na um padne nekom mudracu, to su novi izbori, radi izlaska iz krize. Kad bi se iz ove krize, koja je duboka kao Pacifik kod Filipina (gotovo jedanaest kilometara), izlazilo posle izbora, pogotovo izbora koji se održavaju u Srbiji gde mandate odnose oni koji biračima svaki put podmetnu novi kamen laži o koji se ovi sapletu, išli bismo na izbore i češće, sve pevajuću, znajući da će posle izbora stvari doći na svoje mesto. Od stolice do šifonjera. Ali, ne biva tako. Posle svakih novih izbora u Srbiji se skrpi nova vlada koja je, po pravilu, gora od stare i koja pojma nema kako se vodi država. Mi čekamo cara! Nama predstoje teški dani, jer smo država bez ekonomije. I svi to znamo. I nije nam uopšte potrebno da u ovoj bedi slušamo Vuka Jeremića, koji nagoveštava da Srbija iduće godine može postati kandidat za prijem u Evropsku uniju. Neka on kaže, ako zna, kada ćemo mi tamo biti zvanično primljeni, sve drugo su trice i kučine. A Božidar Đelić neka jednom, naučno, objasni šta Srbija dobija time što će ukinuti carine zemljama iz pomenute unije. Neki su već izračunali da će u buyet doći dvadeset milijardi dinara manje. Ali, sve će to nadoknaditi građani, jer će im se uvesti veći porezi i akcize. Kako da se Srbin odrekne duvana i piva? Neće se odreći. On je državi zlatna koka nosilja. Uvoznici tajkuni hvale ukidanje carina. Izvoznici, svejedno što ih nema mnogo, kukaju. A mi pitamo vladu: kako misli da pokrene domaću proizvodnju ako strana roba, zbog ukidanja carina, bude još jeftinija? Na prvi pogled to se laicima može i dopasti, to da stranoj robi padnu cene, ali da li se iko pita gde će građani Srbije da zarade novac ako ne budu radili, ako ne bude domaće proizvodnje, i kako će onda tu robu kupovati? Desiće se čudo: domaće robe i plata biti neće, stranu robu kupovaće malo ljudi, pa neće biti ne uvoza. Zato ova jednostrana primena onog famoznog sporazuma sa tri slova nije ništa drugo nego obična besmislica.