Božićna priča

Božić je vreme kada se misli o živima i mrtvima, o izgubljenim dušama, koje nam stižu za sto, pojavljuju se u dimu sveća i izmaglici iznad otvorenog vina. Sećam se oca Mitrofana, Hilandarca, koji je bio neka vrsta mog duhovnog učitelja, a koji je umro pre deset godina u svojoj sedamdeset sedmoj godini. Razgovarali smo jedne noći pod maslinom na Hilandaru o ispovedanju. Pitao sam ga kako je moguće da me razume neki polupismeni monah, bivši milicioner ili šef stanice u Svilajncu, kada mu govorim o svojim grehovima i paklu kroz koji sam prolazio; o smrdljivim rupama Bangkoka u “Rodo Tajlandu”, sa čoporima golih žutih ropkinja, o njujorškom podzemlju i lascivnosti dama iz visokog društva, o poročnim antverpenskim četvrtima sa crveno osvetljenim izlozima u kojima se pokazuju nage žene, o pohlepi i sujeti novih bogataša iz Marbelje i naših bogatih staraca u Parizu, o koktelima na kojima sam se lažno kezio od Karakasa do Toronta, o Sotoni u dimu hašiša, o dnu koje sam dodirnuo na Gran Plasu u Briselu, o svemu tome i o još mnogo drugih tamnih strana koje su osenčile moj život... Kako on da shvati sve to kad nije putovao dalje od Mladenovca, a nikada nije izašao u svet kroz kapije Hilandara? On mi odgovori da duhovni otac nije tu nimalo važan, jer se preko njega ispovedamo Bogu a ne ljudima. Trebalo mi je dugo vremena da to shvatim. Kada bi mu poklonio neku svoju knjigu, bilo me je više strah od njegovog suda nego od celokupne književne kritike. Mudri ljudi kažu da Srbija stoji na seljaku, vojniku i svešteniku – tri prastara zanimanja. Otac Mitrofan bio je sve troje; rodio se kao seljačko dete, bio vojnik, a završio kao kaluđer. Može se mirno reći savršeno ispunjen život za jednog čoveka. Onižeg rasta i sede brade, čiji je vrh neprekidno uvrtao kažiprstom i palcem desne ruke, bez jednog oka i kose vezane u perčin, otac Mitrofan je leti išao u apostolskim sandalama, a zimi u čizmama. NJegova izbledela mantija bila je opasana vojničkim širokim remenom, tako da je ličio i na monaha i na hajduka, a kada bi po bespućima vozio svoj crni snažni japanski yip, držeći istovremeno mobilni telefon levom rukom na uhu, čovek bi lako mogao da se zbuni o prirodi njegovog zanimanja. NJegove šake bile su nesrazmerno velike i grube prema rafiniranom licu i krhkoj građi tela; nije bilo dana kada nije kopao svoj vrt ili održavao jezero na manastirskom metohu Kakovu pokraj grada Jerisosa, radeći oko pilane od koje je manastir živeo i ribnjaka, čiju je ribu, zahvaljujući njemu, jeo o velikim praznicima. Godine 1967. u mesecu aprilu, budući da agronom iz Soluna, koji je trebalo da zasadi vinograd na Hilandaru, nije stizao danima zbog velikog nevremena na moru, manastirski oci poveriše, posle dugog većanja, da taj posao obavi jedan ateista, komunista, pisac Dobrica Ćosić, koji se tu zatekao a koji je u mladosti završio srednju poljoprivrednu školu, vinogradarski odsek. Legenda kaže da je otac Mitrofan, piščev vršnjak, kopao rupe i zagrtao zasad koji je pisac postavljao. Radili su dugo ćuteći, sadeći vinograd, a kada je najzad Dobrica upitao Mitrofana kako je i kada izgubio oko, utvrdili su tačan datum kada su pucali jedan na drugog sa dve zaraćene srpske strane 1942. Tog dana otac Mitrofan nije imao sreće, ostao je bez oka. Izljubili su se, oprostili jedan drugom, i postali prijatelji. Je li to bilo prvo istorijsko pomirenje u našem nesrećnom narodu? Začudo, mada ga je zasadio ateista, vinograd, o kome je reč, još uvek daje najbolje grožđe na Svetoj gori. Otac Mitrofan govorio je savršeno nekoliko svetskih jezika, a bio je i protos – predsednik čitave monaške države Atos, izabran od veća staraca četiri najveća manastira na Svetoj gori. Putovao je po celom svetu, razgovarao sa krunisanim glavama i najslavnijim ljudima na kugli zemaljskoj. Bio je blizak prijatelj sa švedskom glumicom, mislim da se zvala Ula Jakobson, i da je u svoje vreme imala glavnu ulogu u filmu Igrala je samo jedno leto. To su bile prve ženske nage grudi koje smo mi, dečaci hladnog rata, videli na filmu. U jednoj sekvenci, ležeći dijagonalno u kadru na pesku, ona je svukla majicu, a mi smo očarani zurili u njene bradavice. Bilo je to u vreme kad masovna erotika još nije bila izmišljena. Gledali smo Igrala je samo jedno leto šest, sedam puta, čekajući nestrpljivo tu nagu scenu. Naravno da o tome nisam ništa pričao ocu Mitrofanu, koji je Ulu Jakobson preveo u pravoslavlje i načinio od nje pravu vernicu. Kada istekne mandat protosu, on se vraća u svoj manastir, gde mu dodeljuju najbeznačajniji i najteži posao – da bude pomoćnik baštovana, na primer, ili da cepa drva; na taj način, on se oslobađa svetovnog života i taštine koju donosi vlast, vraćajući se suštini duhovnog života – postu i molitvi. Otac Mitrofan je svih monaških godina čeznuo da ga Bog oslobodi dužnosti hilandarskog portparola, protosa, ili neke vrste ministra inostranih poslova ovog svetog mesta i da se posveti životu običnog kaluđera, ali osećanje odgovornosti za svoju braću i narod, kome je pripadao, nije mu to, nažalost, dozvoljavalo. Otac Mitrofan nije bio potkupljiv ni na koji način. Jedino što sam tražio od njega bilo je da pomalo zažmuri dok skriven u nekoj ćeliji Hilandara popušim cigaretu, što je strogo zabranjeno. Gledao je sa blagim razumevanjem na moje male i velike grehove. Izvodio me je na trošnu drvenu terasu iza trpezarije i dozvoljavao mi da duvam dim prema vrtu, odakle sam mogao da vidim i leju sa paradajzom na koju se helikopterom spustio nesrećni Slobodan Milošević, pogazivši sve plodove. Jeo je kao ptica, tek po koji mali zalogaj, sa otmenom uzdržanošću plemića. Često mi je govorio da Srbi preteruju u svemu, pa i u postu. Jedne godine, obilazeći Evropu, svake večeri u bogatim kućama, po raznim gradovima, bivao je poslužen pasuljem kuvanim na vodi, jer su domaćini mislili da tako treba ugostiti monaha sa Hilandara. Kad su mu posle Minhena, Beča i Londona, na sto, u Parizu, izneli ponovo pasulj na vodi, njemu je najzad dojadilo to preterivanje te im objasni da se monaštvo ne sastoji samo u trbuhu nego, i pre svega, u duši. Kada monah ispusti dušu, njegovi zemni ostaci ostaju da leže pokopani tri godine na malom groblju izvan zidina manastira, ispred kapele sa kosturnicom. Posle tog vremena otkopavaju njegove kosti i operu u crnom vinu, a lobanja se postavi na jednu od polica kosturnice i na temenu joj se ispiše ime monaha i to običnom grafitnom olovkom, čiji trag najduže traje. Po boji lobanje, zna se koliko je čisto i asketski živeo kaluđer kome je pripadala. Kosti onih što su bili najbliže posvećenju, bele su, gotovo ružičaste, i mirišu nekim posebnim mirisom. Kroz tri godine i umna glava oca Mitrofana, zauzela je svoje časno mesto pokraj ostalih na polici te čudne zbirke ljudskih glava što su od svih ljudi na zemlji stigli najbliže do Boga po svojoj duhovnosti. Ako Bog da, otići ću tamo opet jednog dana da je vidim i dodirnem s poštovanjem i ljubavlju.