Ne verujem u progres čovečanstva

U Nemačkoj je upravo objavljena nova knjiga Petera Šol-Latura “Put u novi hladni rat” (“Der NJeg in den neuen Kalten Krieg”). U knjizi su sabrani komentari i intervjui od 2001. godine do danas. To je bio povod da sa autorom, jednim od najuticajnijih nemačkih političkih publicista, napravimo ovaj intervju. • • • Što je, po vašem mišljenju, bio događaj godine 2008? - To je nesumnjivo izbor novog predsednika Amerike. Kakvu će Obama politiku da vodi, tek ćemo da vidimo u 2009. Nesumnjivo je to istorijski događaj, jer označava pomak promena u demografskoj slici Sjedinjenih Država. Sad, kad je izabran Obama, više nemamo dominaciju „vospa” („NJhite Anglo-Sadžon Protestant”). Da evropska, bela rasa, odnosno njeni birači odlučuju ko će da bude predsednik Amerike. Ova vremena su, čini mi se, zauvek prošla. U tome pre svega vidim značaj izbora Obame za predsednika Sjedinjenih Država. U dugoj novinarskoj karijeri bili ste svedok užasnih stradanja. Koji je vaš najstrašniji doživljaj? - To je bilo u doba kada uopšte nisam počeo da se bavim žurnalizmom. Pred sam kraj Drugog svetskog rata, tri sam meseca proveo u zatvoru. Uhapsio me je Gestapo. Tu sam mogao lično da osetim svu strahotu zatvora, patnje. Nije mi žao što sam upoznao i tu stranu života i nikada nisam poželeo da se odreknem doživljaja. Ovo iskustvo me je ojačalo, očeličilo i postao sam spreman na najgore ispite koji su me u kasnijem životu čekali kao ratnog reportera. Za ta tri meseca otkrio sam da zlo zaista postoji. A zlo danas? - Nisam čovek koji se lako uzbuđuje. Međutim, ubeđen sam da masakr koji se sada događa u Kongu i ima više od milion žrtava, predstavlja najveću ljudsku tragediju naših dana. Kada se ta tragedija uporedi sa događajem od 11. septembra u NJujorku, onda događaj iz 2001. izgleda samo kao tragična epizoda. Da li ste ikada doživeli iskušenje da dok izveštavate, sami krenete u akciju i pomognete žrtvama? - Mogućnosti ratnog reportera su ograničene. Navešću primer. Francuske trupe su se iskrcale 1946. u vijetnamskoj luci Hajfong. Trojica francuskih vojnika neoprezno su se udaljili od drugova. I ja sam bio tu, ali ne kao novinar, već kao francuski vojnik. Malo kasnije našli smo ih ubijene u kanalu. Bile su im iskopane oči i tela užasno unakažena. U takvoj situaciji veoma je teško da se kod vojnika održi disciplina i da ne krenu u osvetnički pohod protiv sela za koje sumnjaju da je odgovorno za zločin. Ovo pominjem jer se nemačke trupe u Avganistanu sve više kreću u tom smeru. Bundesver već učestvuje u borbama protiv avganistanskih partizana. Oficiri Bundesvera uskoro će morati da se suoče sa nekontrolisanom reakcijom sopstvenih vojnika i za to moraju da se pripreme. Vaša ambicija nije da kao autor utičete na događaje? - U svojim knjigama, razume se, pokušavam da skrenem pažnju na najstrašnije skandale i zločine. Moja knjiga o Africi “Afrikanische Totenklage” možda je najemotivnija knjiga koju sam do sada napisao. Da li ona nešto može da promeni? Ne znam. Da li političke odluke treba da zavise od saosećanja i emocionalnih televizijskih snimaka? - Upravo televizijski izveštaji često su tako urađeni da smišljeno manipulišu slikama koje često nemaju nikakve veze sa stvarnim događajima. Najbolji primeri su događaji u Sudanu, oko mesta Darfur. Tamo se događaju strašne stvari. To je jasno. Kada, međutim, vidim da neko finansira čitavu stranu i to u najvećim dnevnim novinama Amerike i Evrope kako bi skrenuo pažnju na katastrofalnu situaciju oko Darfura, postajem krajnje oprezan i nepoverljiv prema takvim izveštajima. Sve to poznajem iz ranijih događaja. U većini slučajeva iza takvih kampanja stoje moćne kompanije sa Zapada, kojima je stalo da dobiju pristup, i to za male pare, bogatim rezervama nafte, gasa ili drugih sirovina koje poseduju zemlje “trećeg sveta”. Sudan dobro poznajem. Tamo su u pitanju velika nalazišta nafte. Ovde imamo zapravo posla sa starom pričom i ona je stara hiljadu godina: svedoci smo borbe seljaka i nomada. Religija je tu samo dodatni momenat kojim se lako potpaljuje ceo problem. U vašim rečima se oseća rezignacija. Zar Zapad ne može tu ništa da uradi? - Zapad nije u mogućnosti da pomogne. Budimo konkretni: kako možemo da ubedimo Bundestag da pošalje nemačku armiju u Sudan, u mesto Darfur? Takva vojna akcija nije nedeljna poslepodnevna šetnja. Armije Sjedinjenih Država ili Nemačke morale bi na duže vreme da budu stacionirane. Svaka vojna intervencija moraće, pre ili kasnije, da se suoči sa gerilskom borbom Sudanaca. Pogledajmo iskustvo Iraka ili Avganistana. Sve više je zalaganja za taktiku, da Zapad bude nemi posmatrač, da čeka dok se obe strane ne istroše i međusobno ne izmrcvare. - Toga je bilo u prošlosti, a ima i danas. Građanski rat u Libanu trajao je petnaest godina. Okončan je ne zato što je diplomatija Zapada bila uspešna, već kad su se sve zaraćene strane u Libanu toliko iscrple da više nije bilo ni snage, ni volje da se nastavi građanski rat. Kada su 1982. Vašington i Pariz pokušali da posreduje u sukobu, njihov pokušaj je doživeo potpun neuspeh. Kada se političari pozivaju na humanitarne razloge, kako na to gledate? Da li je posredi nepoznavanje stvari ili licemerje Zapada? - Ono što meni smeta, jeste selektivni izbor “užasavanja medija” i “zaprepašćivanja” političara Zapada. Primer Tibet. Demografski gledano, u Tibetu danas Kinezi predstavljaju većinu stanovništva. U glavnom gradu Lasi Tibetanci čine svega 40 odsto stanovništva. Oni su sigurno diskriminisani, no to nije tako očevidno, kao što je slučaj sa muslimanima u indijskom delu Kašmira. Tu indijska armija vojno guši pobune muslimana, koji čine većinu stanovnika Kašmira. Mediji Zapada prema Indiji pokazuju mnogo više obzira. Ali Vašington i Brisel zato ne prestaju da govore o “ugnjetavanju Tibeta od strane Kine”. Slično je i sa Albancima na Kosovu. Koliko je štetan uticaj masovnih medija Zapada na političke odluke? - Štampa Zapada je, na primer, u slučaju Srbije izvršila pritisak na Vašington i Evropsku uniju da vojno intervenišu u korist Albanaca. Mediji su, kao što je poznato, stvorili atmosferu da je sopstvena javnost bila “šokirana zločinima srpske policije” i države EU nisu onda imale drugi izbor već da podrže plan Sjedinjenih Država. Kako vama sad izgleda taj problem? - Mi možemo da pričamo o tome koliko su Albanci na Kosovu bili ugnjetavani od strane srpske policije. Možda je njihova pobuna i bila opravdana. Ali nikako ne stoji da se evakuacija albanskog stanovništva uporedi sa Aušvicom, kako je to tvrdio tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Fišer. On je to, naravno, uradio kako bi dobio podršku svoje partije “zelenih”, da odobre vojnu intervenciju protiv Srbije. Uporedba sa Aušvicom je netačna, zlonamerna. Vi ste govorili o samilosti, kada govorite o afričkoj tragediji... - Dobro poznajem Kongo i volim te ljude. I tamo sam doživeo opasne, kritične momente. Jednom je jedan vojnik uperio cev puške iz neposredne blizine u moja prsa. I pored toga, tvrdim da su stanovnici Konga veseli i dragi ljudi. Pre nekoliko godina boravio sam u Kisangani. Nekada se to mesto zvali Stenlivil (Stanleyville). Pored nekoliko saradnika Crvenog krsta, bio sam jedini stranac. Tu sam upoznao jednog starog, bednog čoveka i pitao ga: “Kako ste?” Domaći ljudi obično odgovore: “Dobro sam.” No, starac mi je odgovorio: “Nisam dobro, gospodine.” Na licu sam video da je proživeo užas građanskog rata, koji još uvek besni u Kongu. Koji put čovek ima utisak da ste tvrdi realista, a onda, tokom razgovora, ipak može da se oseti da vas mnoge stvari pogađaju. - Nisam sklon sentimentalnosti. Čak i kada bih doživeo teške lične, porodične gubitke, ne verujem da bih plakao. To nikako ne znači da sam manje žalostan od onih koji plaču ili da nisam sposoban da osetim tugu. Ispričaću vam jedan moj doživljaj. U Libanu je ubijen hrišćansko-maronitski političar Bašir Gemajel. Našao sam se u libanonskom selu Bikfaja i prisustvovao njegovoj sahrani. Bio sam duboko dirnut kada su seljaci nosili njegov kovčeg na ramenima ka groblju i pri tome igrali veselo libansko kolo “dapke”. Seljaci su plakali, ali i igrali. To je ostavilo duboki utisak na mene. Verujete li u ljudski napredak, u progres čovečanstva? - Ne. Zvuči pesimistički? - Ne, samo sam realista. Pogledajte istoriju čovečanstva u poslednjih hiljadu godina. Čovek je najgora divlja zver. Vi ste pre svega nepoverljiv čovek. - Da. Naročito prema levim utopijama i misionarima svih vrsta i boja. Poslednja nacija koja veruje da je poslana od Boga, jeste američka. U to barem veruju neki američki neokonzervativci. Da li je slučajno što se vojne intervencije Vašingtona protiv Srba, Iraka, Avganistana, a u poslednje vreme sve više i protiv Pakistana, objašnjavaju “širenjem demokratije” i “sprečavanjem humanitarne katastrofe”? Nije li i to povezano sa “ideologijom misije”? - Koliko je stanovnika Iraka ubijeno od Sadama Huseina, a koliko ih je umrlo zbog “humanitarne” američke intervencije? Približne brojke postoje i tamo imate i odgovor.