Misija koja je otkrila Zemlju

Pre 40 godina u SAD je lansiran Apolo 8, započevši svoju misiju obletanja i izviđanja Meseca. To je bilo prvo putovanje čoveka u drugi svet. Astronauti sa Apola 8 napravili su zadivljujuće fotografije koje su nam otkrile ranjivost i izolaciju naše planete. Te fotografije ostavile su na ljude najjači utisak u dosadašnjoj svetskoj istoriji. Ali, još 1948. britanski astrofizičar ser Fred Hojl predvideo je da će se naš pogled na svet zauvek promeniti kad nam svemirski letovi omoguće posmatranje Zemlje iz svemira. Ova priča govori kako su slike Zemlje iz vasione transformisale naše gledanje na same sebe. • • • Pokazalo se da je slika koju vidite ispred sebe jedna od onih koje su nam dale najtrajniju predstavu o našem svetu. Iznad bezbojne mesečeve površine sjaji se Zemlja poput svetleće lopte sa božićne jelke koja visi iznad dubokog i crnog beskraja. Plavičasti krug planete – pola u senci – ispresecan je finim tragovima bele, žućkaste i braon boje, dok su mu ivice jasno ocrtane. Nema nikakvog zamagljenja koje bi se moglo očekivati zbog kiseoničkog i azotnog omotača oko naše planete. Atmosfera oko Zemlje suviše je tanka da bi se videla sa Meseca: dobar podsetnik – ukoliko nam je, uopšte, potreban – o ranjivosti biosfere od koje zavisi život na Zemlji. Ovu fotografiju Zemlje, načinio je astronaut Bil Anders, kad su on i njegovi drugovi, DŽim Lovel i Frenk Borman, sa Apola 8 obletali Mesec na Božićno veče, 1968. godine. NJegov snimak, napravljen pre 40 godina, postao je najuticajnija slika čovekove okoline i jedna od najčešće reprodukovane fotografije u svetskoj istoriji. Sigurno, njegova slika Zemlje najvažniji je legat vasionskog programa Apolo. Zahvaljujući toj slici, ljudi prvi put mogu videti svoju planetu, i to ne samo kao kontinente i okeane, nego kao svet koji je “celovit i okrugao i lep i mali”, kako se izrazio poeta Arčibald Reiš. Zaista, ovo putovanje je postalo uzbudljiv podsetnik o Zemljinoj ranjivosti. Možda smo zaboravili ljude koji su rizikovali svoje živote otišavši na Mesec i koji su istraživali njegov mrtvi pejzaž, po njihovim rečima, “ubijeni svet”, Ali, ono što su videli – blistavo osvetljenu polovinu Zemlje, a potom snimili i doneli sobom, i danas zadivljuje. “Naša planeta je usamljeni svetli objekt u velikoj kosmičkoj tami koja je svuda okolo”, svojevremeno je rekao američki astronom Karl Segan. “Nema ni pomisli da bi mogla doći neka pomoć s bilo koje strane da nas spase od nas samih”. Ovo Seganovo mišljenje zastupa i Ser Dejvid Atenboro. “Jasno se sećamo prvog pogleda na fotografije Zemlje. Iznenada sam shvatio koliko smo sami i izolovani na našoj planeti – Zemlji”. “Zaista”, kaže istoričar vasione iz Velike Britanije, Robert Pul, “prvo javno izražavanje ekološke zabrinutosti može se naći baš u trenutku objavljivanja slike Zemlje koja se rađa i pojavljuje iznad Meseca.. Samo nemirni, plavi okean, jedan oblačni prekrivač i relativna nevidljivost Zemljine površine i ljudskih naseobina”. “To je dokaz taštine ljudskog roda”, kaže Pul, “slika pojave Zemlje iznad mesečeve površine bila je prava epifanija u prostoru”. U suštini, 1968. NASA nije ni planirala let prema Mesecu. NJihova oprema nije bila još uvek potpuno testirana, i Apolo 8 je planiran tek da bi proverio instrumente u niskoj zemaljskoj orbiti. Međutim, te jeseni agenciji je stigla vest CIA, doduše netačna, da Sovjetski Savez priprema misiju na Mesecu sa ljudskom posadom. Na taj način, svojevremeno odobren i započet Apolo program – da bi zadovoljio poziv predsednika Yona Kenedija za spuštanje američkih astronauta na Mesec pri kraju te dekade – bio je ubrzan, i Apolo 8 je pripremljen za put do Meseca. Pošto nije bi konstruisan transporter koji bi spustio ljude na Mesečevu površinu, to je ostavljeno za neku od sledećih misija. Odluka je bila protivrečna. NASA je imala giganta, raketu Saturn V, jedinog nosača koji je mogao odneti ljude do Meseca. Međutim, zbog grešaka na instrumentima tokom svoja dva prva leta, Saturn je izgubio poverenje stručnjaka. Što je još gore, 1967. došlo je do požara u kome su tri astronauta – Gas Grisom, Ed Vajt i Royer Čafi, izgubila živote prilikom zemaljskog testa Apola. Poslati Lovela, Andersa i Bormana u skoro identičnom vazdušnom brodu na Mesec, i to uz pomoć nesigurnog lansera i rakete, bila je kocka, u najmanju ruku. Zbog toga su na svim konferencijama za štampu neposredno pre lansiranja, dominirala pitanja o opasnostima s kojima bi se suočili astronauti, iako se kasnije ispostavilo da je misija Apola 8 bila vrlo uspešna i da je po svojoj preciznosti na putanji leta i po odsustvu bilo kakvih propusta, prevazišla sve kasnije misije Apola. Na kraju, u šest i trideset jedan minut pre podne, u subotu 21. decembra, Saturn V, najveća i najmoćnija raketa koja je ikad bila napravljena, sa svojom visinom od oko 100 metara odnela je Bormana, Andersa i Lovela u vasionu. Lansiranje je bilo uzbudljivo. “Zemlja se tresla, a vibracije su se osećale u našim grudima”, pisala je En Morou Lindberg, supruga čuvenog pilota Čarlsa Lindberga. Raketa je svoj posao završila perfektno i sigurno je odnela Apolo 8 u orbitu. Koristeći najsavršeniji kompjuter tog vremena, koji je imao manju snagu od današnjeg ručnog kalkulatora, Lovel je povukao ručku za aktiviranje trećeg stepena i tako su svi oni otišli na trodnevni put do Meseca. Vasionski brod postao je prvo vozilo koje je napustilo Zemlju i otputovalo prema nekom drugom svetu. Put nije bio bez nezgoda. Kad su se astronauti pripremali za svoju prvu noć u vasioni, boraveći u prostoru koji je nešto veći od mini kombija, nisu mogli da zaspu. Borman je uzeo pilulu za spavanje. To je bila greška. Nekoliko sati kasnije dobio je ozbiljan nagon za povraćanjem i proliv što je užasan problem u bestežinskom stanju. Borman, Lovel i Anders počeli su sa hvatanjem komada fecesa i povraćanog sadržaja po kabini uz pomoć papirnih salveta. Toliko o glamuru letenja kroz vasionu. U svakom slučaju, to je bio neelegantan način putovanja prema drugom svetu. Rano božićne večeri, Apolo 8 je dosegao do svoje destinacije. Astronauti su stavili u pogon propulzivni sistem, odnosno raketu koja usporava brzinu kapsule i tako su glatko ubacila brod u lunarnu orbitu. U toku prva tri obletanja, astronauti su svoje prozore usmerili prema Mesecu, brzo snimajući kratere i planine na njegovoj površini. Prikupljanje podataka, to jest izviđanje terena bili su od ključnog značaja za sledeće misije i spuštanje Apola na površinu Meseca. Kada je Apolo 8 bio na svom četvrtom obletanju Meseca, Borman je odlučio da okrene kapsulu na suprotnu stranu od Meseca i da njene prozore usmeri prema horizontu da bi našao odrednicu za dalju navigaciju (astronauti u kapsuli još uvek su za usmeravanje koristili sekstant) Nekoliko minuta kasnije, primetio je pojavu plavo–bele kugle iznad horizonta. Transkripti sa misija Apola 8 otkrivaju kako su astronauti u jednom retkom momentu ispoljili uzbuđenje, shvativši u šta gledaju: Zemlja, koja je u tom trenutku od njih bila udaljena 402.000 kilometara (prosečno rastojanje Zemlje od Meseca iz nosi 238.856,95 milja, tj 38.4403 km.) podizala se iznad horizonta. “Oh Bože! Pogledaj tu sliku! Pojavljuje se Zemlja!”, vikao je Borman. Posle toga čuli su se Anders i Lover, koji su se borili za kameru da bi fotografisali Zemlju. NJegova prva slika je crno-bela i pokazuje Zemlju kako se rađa iznad horizonta. Nekoliko minuta kasnije, kada je Anders stavio svoj 70-milimetarski kolor-film u Haselblad, načinio je fotografiju rađanja Zemlje na Mesečevom horizontu. Slika je postala ikona tehnoloških nastojanja i ekološke svesti 20. veka. Na taj način, ljudi su prvi put snimili svoju planetu boraveći u nekom drugom svetu. “To je bilo”, sećao se kasnije Borman, “najlepše što sam video u svom životu, nešto što je u meni izazvalo nostalgiju i potrebu za sopstvenim domom”. Zemlja je bila jedina stvar u vasioni koja je imala boju. Sve ostalo je bilo ili potpuno crno ili belo. Zemlja ne! Lovel je opisao Zemlju kao “veliku oazu”. Prošle nedelje razgovarao sam sa Lovelom, bodrim i zdravim osamdesetogodišnjakom, vlasnikom jednog restorana u severnom Čikagu, u kome je njegov sin, DŽej, kuvar. I pored leta na Apolu 8, taj iskusni astronaut stekao je kasnije veliku slavu kao glavni pilot neslavne misije Apolo 13, koja je za dlaku izbegla katastrofu eksplozije rezervoara za gorivo na svom putu ka Mesecu, 1970. godine. U filmu Rona Hauarda, “Apolo 13”, iz 1995. godine, Lovelov lik tumačio je Tom Henks. “Apolo 8 bio je, bez sumnje, za mene vrhunac. Apolo 13 je manje zadovoljstvo.” On ne zaboravlja važnost te fotografije Zemlje. “Dominantne boje bile su bela, plava i braon”, seća se on. “Zelenilo zemljinih šuma i površina Zemlje bile su izgubljene zbog atmosfere i izgledale su kao plavičasta izmaglica iz svemira. Ovaj efekat je dao dodatni intenzivni sjaj. “Bil (Anders) imao je kameru sa filmom u boji i telefoto sočivo”, kaže on. “To je ono što pravi dobre slike.” Zemlja je gledano golim okom sa Meseca veličine dvodinarke. Telefoto sočivo omogućava da se ona vidi bolje i slici daje naročiti kvalitet”. (Sedam meseci kasnije, stojeći na Mesečevom tlu, Nil Amstrong je primetio da je Zemlja, gledano odatle, imala veličinu novčića. Kasnije su ga pitali da li mu se zbog toga činilo da li se osećao moćnim i velikim? “Ne”, odgovorio je veliki astronaut, “tada sam se osetio, zaista, vrlo malim”.) Na Božić, ceo svet se divio epskom putu Apola 8. Ta 1968. godina bila je naročito traumatična zbog užasnih diverzija. U SAD su ubijeni Robert Kenedi i Martin Luter King, rat u Vijetnamu se dramatično pogoršao, a sukobi sa građanstvom i studentima širili su se kroz gradove u SAD. U Evropi je praško „proleće” ugušeno sovjetskim tenkovima. LJudima je bila potrebna radost, pa je saznanje o obletanju Meseca bilo odlično za dizanje duha. Bilo je i drugih uticaja misije Apola 8. Stenli Kjubrikov i Artur C. Klarkov vizionarski i epski film: “2001: Odiseja u svemiru” u to vreme prikazivao se u bioskopima širom sveta (Posada Apola 8 prisustvovala je premijeri tog filma u Hjustonu, tri meseca pre svog leta. Film se završava embrionom koji iz vasione visi iznad Zemlje. Nežni, svetleći plavi disk, sličan onome koji je snimio Anders iz svoje kapsule. Sličnost između Apola 8 i 2001. bila je više od toga. Film opisuje vasionsko putovanje kao opšte mesto, a onda se posle nekoliko meseci pojavljuju ljudi koji obleću Mesec, i tako proveravaju tačnost vizije u filmu. Mnogima je to izgledalo – uključujem i sebe, koji sam u to doba bio student na Univerzitetu i posvećen vasionskom programu – da će svi snovi pisaca naučne fantastike i filmayija uskoro biti realizovani. To je bio fantastičan Božić. Zaista, može se sa opravdanjem tvrditi da je u priči o Mesecu Apolo bio prava stvar. U vreme kad su Armstrong i Baz Oldrin stigli na Mesec na Apolu 11, reč Apolo već je bila korišćena u ideji o letu na Mesec i spuštanje ljudske posade na njegovu površinu. Za razliku od toga, Apolo 8 je pre svog starta mnoge ljude držao u neizvesnosti. Naravno, zbog toga se lako može tvrditi da Apolo 8, a ne Apolo 11 zaslužuje titulu najznačajnijeg događaja u 20. veku. Lovel u to veruje. “Sedeo sam pored Čarlsa Lindberga u trenutku lansiranja Apola 11”. “To je veliki događaj”, rekao je. Lindberg. “Ali, znaš, vi ste bili oni koji ste, zaista, predvodili program za Mesec.” Anders, Borman i Lovel obleteli su Mesec deset puta. Onda, kad su se spremali da se zapute natrag prema Zemlji, astronauti su održali poslednju pres konferenciju prenošenu televizijski. Svaki od njih, po redu, pročitao je prvih deset stihova iz Postanja, leteći 11.265.408 kilometara iznad Mesečeve površine. Za mnoge ljude čitanje stihova iz Starog zaveta bio je neprikladan izbor za poslednje javljanje iz vasione i sa obletanja Meseca. Sva trojica (u to vreme sigurno) bili su duboko religiozni. Borman i Lovel bili su protestanti, a Anders katolik. Nijedan od njih nije video nikakvu protivrečnost čitajući biblijsku verziju postanja sveta, koja je bila u kompletnoj suprotnosti sa naučnom verzijom i naučnicima koji su ih poslali ka Mesecu. U svakom slučaju, čitanje stihova iz Postanja dobro je primljeno u Americi. Nekoliko sati kasnije, Lovel je aktivirao raketu i Apolo 8 počeo je putovanje nazad prema kući, na kraju bućnuvši u Pacifik, 27. decembra. Čekajući da ih pokupi mornarica, osećali su udare talasa visokih i preko 3 metra. Borman je dobio morsku bolest. Međutim, osim te nezgode, njihov povratak kući bio je trijumfalan. Posle svega, Andersov kolor– film razvijen je i ustupljen je medijima. Američki „Tajm” pustio je fotografiju rađanja Zemlje, nazvavši je, jednostavno, „svitanje”, dok je „Lajf” publikovao podugačak niz slika sa misije, uključujući i fotografiju rađanja Zemlje, i to u veličini postera. Sedam meseci kasnije, Apolo 11 je sleteo na Mesečevu površinu. To je bio početak kraja vasionskog programa. Tri godine potom, Apolo 17 se digao sa Meseca – to je bila poslednja poseta čoveka mrtvom svetu. Umorni od Meseca, Amerikanci koji su finansirali program, okrenuli su se brigama kod kuće. “Gledajući unazad, moguće je videti da su fotografije rađanja Zemlje označile tačku i momenat u kome je smisao vasionskog doba izmenjen i umesto vasione to doba je počelo više da znači za Zemlju”, kaže Robert Pul u svojoj nedavno izašloj knjizi: “Rađanje zemlje: kako je čovek prvi put video Zemlju”. LJudi su potrošili milijarde da bi istražili drugi svet, i na kraju su otkrili sami sebe. To je poenta koju je dao astronaut Herison Šmit, sa Apola 17, jedan od poslednjih ljudi koji je bio na Mesecu. “Kao i našu kuću iz detinjstva, i Zemlju vidimo samo onda kad se spremamo da je napustimo”, pisao je on.DŽim Lovel Pilot na Apolu 8 (kasnije komandant na Apolu 13) Kao i njegovi drugovi sa Apola 8, DŽim Lovel dolazi iz skromne sredine. Rođen je 21. marta 1928. godine, kao sin prodavca peći na ugalj iz Filadelfije. Otac mu je umro kada je imao 12 godina. Zbog toga, Lovel se morao osloniti na stipendiju Američke mornarice, koja mu je omogućila školovanje na univerzitetu. Leteo je u Koreji lovcima-bombarderima, pre nego što je postao probni pilot mornarice, a potom, 1962. NASA-in astronaut. Pre Apola 8 leteo je u dve misije na Yeminiju. Od sva tri člana posade, Lovel je bio jedini koji se ponovo našao u vasioni – kao komandant Apola 13. Tako je postao jedan od tri čoveka koji su leteli dva puta do Meseca. Ostala dvojica su Yin Kernan (na Apolu 10 i 17) i Yon Jung (na Apolu 10 i 16). Međutim, od tog trija Lovel je bio jedini koji nikad nije dotakao Mesec. Iako je bilo planirano da se s Apolom 13 spusti na Mesec, problem oko eksplozije rezervoara prisilio je posadu da se odrekne te namere i da se što pre dokopa Zemlje. Danas, Lovel ima restoran u Čikagu u kome je njegov sin kuvar i ima organizaciju za skupljanje novca kako bi se pomoglo mladim studentima da se bave naukom i da se uključe u vasionski program SAD. • • • Bil Anders Pilot na Apolu 8 Sin američkog mornaričkog oficira, Bil Anders rođen je 1933. godine i odrastao je u San Dijegu u Kaliforniji, pre nego što je postao pilot na mlaznim avionima i pre nego što se pridružio Apolo programu u 1963. Apolo 8 bio je jedina njegova vasionska misija, mada se on može dičiti svojim velikim uticajem kao i bilo koji drugi učesnik vasionskih letova. NJegova slika rađanja Zemlje postala je ikona čovekove okoline. Misija Apolo 8 ostavila je na njega dubok uticaj. Kao bivši odani katolik, posle iskustva u vasioni shvatio je smešno njegovo verovanje i zbog toga se odrekao religije. Anders je neko vreme bio visoki službenik u vladi SAD, pre nego što je postao jedan od direktora Yeneral Dajnamiksa. Povukao se i otišao u penziju 1994. • • • Frenk Borman Komandant Apola 8 Rođen 14. marta 1928. godine, Borman je odrastao u Taksonu u Arizoni, a pošto je diplomirao na Vest Pointu, služio je kao pilot na borbenim avionima, da bi potom postao probni pilot, a i astronaut, 1962. Posle Apola 8, Borman je napustio NASA-u pridruživši se jednoj avionskoj kompaniji u kojoj je kasnije, u decembru 1975. godine. postao izvršni direktor. Borman je penzionisan 1976. godine. On sada živi u Las Krucesu u Novom Meksiku, gde obnavlja avione iz Drugog svetskog i Korejskog rata i na njima leti.