Brodolom panonskog mornara

Ukoliko će se po nečemu pamtiti prošla 2008. godina, onda je to nesumnjivo gađanje cipelama odlazećeg američkog predsednika na njegovoj konferenciji za štampu u Bagdadu. Cipele koje je tom prilikom irački novinar Muntazer el Zaidi uputio Yoryu Bušu, postale su za kratko vreme i nešto više od obične obuće. U značenju prkosnog neslaganja sa politikom koju je prema Iraku vodio lider najveće svetske sile, postupak iračkog novinara se pokazao i kao odlična reklama za ovaj model cipela. Zbog narasle potražnje, proizvođač je brzo uposlio dodatne radnike kako bi udovoljio potrebi hiljada kupaca za njima. Inspirisan incidentom sa američkim predsednikom, Britanac Aleks Tju je već 15. decembra napravio video-igru u kojoj pobeđuje onaj ko uspe da pogodi Buša koji se krije i eskivira leteće virtuelne cipele. Tri dana nakon što je postavljena na Internetu, igra je prodata na aukcijskom sajtu “i beju”, da bi je potom plagirao mladi bosanski haker koji je umesto Bušove stavio sliku Milorada Dodika. Iako ju je njen tvorac nazvao “malom glupom igrom u fleš aplikaciji”, video-igra koja je omogućila zadovoljstvo svakom učesniku da se u virtuelnom svetu poigra sa javnom i moćnom ličnošću popularno je nazvana “cipelarenje”. Cipele su simbol našeg postojanja, jer trag koji ostavljamo zavisi upravo od obuće koju nosimo. Stopalima ispisujemo svoju biografiju, ostavljajući negde jasne a negde jedva prepoznatljive tragove. Međutim, najsnažniji su upravo tragovi od cipela uzetih u ruke. Izuveni, dopuštamo svojim stopalima neposredno da progovore dajući time obući i neko više značenje. Tu njihovu simboliku uvećavaju cipele na slikama Van Goga i Renea Magrita, fotografija sobe u Aušvicu ispunjene cipelama kao poslednjim i jedinim tragom ubijenih, Čaplinova cokula koju je pokušao da pojede, Hruščovljeva cipela za govornicom skupštine UN, ali i stare cipele kojima su demonstranti okupljeni u Pionirskom parku gađali Slobodana Miloševića posle njegovog proglašenja za predsednika SR Jugoslavije 23. jula 1997. godine. Sada dolazi ono što se obično navodi kao fusnota, a važno je za one koji imaju kratko pamćenje, zaboravljaju istoriju i zapuštaju kulturu sećanja. Postupak naših demonstranata bio je deo akcije koju je pod nazivom Jedna izgubljena glava – jedna cipela organizovao Studentski parlament i usledio je nakon brojnih protestnih performansa i instalacija, povezanih sa idejama nove umetničke prakse, a izvedenih tokom protesta 1996-1997. godine. Omiljena parola naših demonstranata protiv Miloševićevog samovlašća već od marta 1991. godine bilo je njegovo poistovećivanje sa iračkim diktatorom. Uzvikivalo se “Slobo-Sadame” tokom čitave decenije devedesetih. Međutim, za razliku od Srba koji su Miloševića lično gađali cipelama za njegovog života, Iračani će svoj gnev ispoljiti na istovetan način ali prema bisti svog već palog diktatora. Značenje bačenih cipela u iračkoj tradiciji kao i u arapskom svetu predstavlja uvredljiv gest kojim se, u stvari, prezrivo uzvraća na uvredu. Ono što je učinio irački novinar naišlo je na opšte simpatije ne izazivajući ni preveliko ogorčenje gađanog Buša za govornicom. Međutim, da uvredljive cipele može baciti i onaj sa podijuma, uverio nas je nekoliko dana potom i poznati ovdašnji kantautor Đorđe Balašević. Gostujući u Hrvatskoj na koncertu u Domaševcu, on je te cipele hitnuo u vidu reči: “Ja inače pevam na svom maternjem, hrvatskom jeziku. Ali postoji jedan problem, mali, u svemu tome. Ja govorim jednu iskvarenu verziju hrvatskog, takozvani srpski.” U zadimljenoj i zamračenoj sali se potom zaorio gromoglasno odobravanje, snažan aplauz i ovacije, koje su ometale da na osnovu snimka ocenimo broj cipela, ali njihovo bacanje čini se da nije baš mali problem preko kojeg bi trebalo preći kao da ne postoji. Ove cipele koje je zafrljačio panonski mornar imaju značenje teške uvrede jer se srpskom narodu osporava najbitniji činilac njegovog identiteta. Taj narod, prema izrečenom tvrđenju, nema svoj jezik već govori iskvarenu verziju tuđeg jezika. Prihvatajući jezik susednog naroda, Srbi su ga samo iskvarili, pa je u tom smislu njihov jezik “takozvani”, odnosno lažni. Premda je Ustavom određena njegova službena upotreba, srpski jezik je postao predmet ismejavanja i potcenjivanja. Sa zvaničnim jezikom države iz koje je došao, sprda se onaj koji njegovim unižavanjem nastoji da se dodvori publici zemlje u koju je došao. Težnja da se ruženjem sredine iz koje potiče predstavi pred drugim u svom najlepšem izdanju, govori o moralnom brodolomu panonskog mornara. Možda bi njegov gest i mogao izazvati smeh da nije osenčen tragičnim istorijskim iskustvom i da ne predstavlja tužnu repliku rasističkih teorija o etnogenezi Srba nastalih posrbljavanjem pravoslavnih Hrvata. Prema teoriji, koju je zastupao Dominik Mandić, Srbi su kvaritelji i ništitelji hrvatskog narodnog bića, pa se u tom smislu smatra legitimnim i najradikalniji postupak za njihovom likvidacijom. Osporavanje srpskog identiteta uvek je prethodilo njegovom suprotstavljanju, a demon antisrpske histerije zapretio je iz zadimljene i nedovoljno osvetljena sale u kojoj je panonski mornar zabavljao hrvatsku publiku. Od načina njegovog omalovažavanja srpskog jezika kojim i sam govori i države koja taj jezik i službeno koristi, možda je važniji sam ambijent koji upućuje na nejasan i zamućen odnos koji još uvek postoji prema ovom jeziku u samoj Srbiji. Kako drugačije razumeti činjenicu da se taj jezik u okviru važnih projekata još uvek određuje dogovornom složenicom “srpsko-hrvatski” kao refleks stare zvanične zablude o fiktivnom srpsko-hrvatskom narodu koji, u stvari, nikad na ovom prostoru nije ni postojao. Takve zablude su i sprečavale istinu o srpskom štokavskom jeziku kojim su govorili islamizirani kao i pokatoličeni a potom i pohrvaćeni Srbi, dok ga Bečkim dogovorom nisu prihvatili i Hrvati, čiji je jezik do tada bio određen kajkavskim i čakavskim narečjem. Iako je irački novinar cipelama promašio gađani cilj, postao je nacionalni junak koga su njegovi sunarodnici istog dana slavili na ulicama i tražili njegovo oslobađanje podižući na dugom štapu simboličnu cipelu. Balašević je svojim cipelama pogodio cilj, ali će ga iz sredine iz koje je potekao veličati samo oni koji imaju sklonosti da uvredu dožive kao zadovoljstvo. Pozivajući ga da im svojom mudrošću ukrasi novogodišnji broj lista, daće tom svom privatnom zadovoljstvu karakter javne sramote. Srećom praznično izdanje je prebogato stranama kojima se ona privremeno može sakriti, zajedno sa osećajem stida izazvanim ovakvim ponašanjem.