Arhiva

Momačke suze

Lidija Kujundžić | 20. septembar 2023 | 01:00
Godinama je Branislav M. dobijao batine od majke, starije sestre, a ponekad i od oca. Ni on njima nije ostajao dužan. Kada je svađa bila takva da su kroz zidove dopirali jauci i lomljavina, kao da se neko gađa regalima, komšije su zvale 92. Policija najčešće nije dolazila, zato što je telefon često zvonio zbog Baneta koji je imao i problem sa drogama. Niko od komšija, a ni Bane, nije prijavio ovo nasilje kao nasilje nad muškarcem. On je bio previše ponižen da bi bilo kome govorio o svojoj sramoti. Strah od podsmeha drugova, kome ipak nije uspeo da utekne, prikrivao je žestinom i besom. Kada su se Bane i njegovi odselili, zgradom su konačno ovladali mir i zaborav. Kolege i saradnici bili su zatečeni kada je na sastanku rukovodilaca odeljenja jedne mnogoljudne srpske kompanije rečeno da je Petar S. podneo ostavku. Objašnjenje da u uspešnoj korporaciji nema mesta za muškarce koji ne umeju da se prilagode i budu timski igrači pod ženskim liderom, bilo je nevešto i stoga jadan izgovor za ono što su svi znali – Petar se zamerio „šefici”. Nije hteo, iako su ga i neki savetovali, da u postelji spoji „lepo i korisno”. Petar smatra da je bio žrtva seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, ali nije tražio zaštitu jer se plašio da mu neće verovati ni policija ni sud. Da je Srbija usvojila Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Petar bi mogao da traži i eventualno dobije zaštitu. U najgorem slučaju poslodavka bi (prema postojećem Nacrtu zakona, član 31) platila novčanu kaznu od 150.000 do milion dinara. “Ne znam da je neko uradio ozbiljno istraživanje o nasilju nad muškarcima, i nisam čuo da postoji organizacija koja se bavi samo ovom problematikom”, kaže Boban Stojanović, predstavnik Kvirija – Centra za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti, i dodaje: „Nasilje nad muškarcima postoji i kod muškaraca i kod žena, ali ovo drugo se retko prepoznaje. Muškarci trpe verbalno maltretiranje, provociranje, batinanje i seksualno nasilje, uključujući i silovanja. Gotovo svaki gej muškarac u Srbiji iskusio je neku vrstu zlostavljanja, a svaki četvrti može posvedočiti da nije reč o nepoznatom prolazniku i namernom udarcu ramenom o rame.” Muškarce seksualno zlostavljaju ne samo u ratu i u zatvoru. Nisu pošteđeni ni dečaci. Godišnji statistički podaci Incest trauma centra o seksualnom nasilju nad decom, od septembra 2006. do septembra 2007, govore da je u 11,76 odsto slučajeva žrtva muškog pola. U 5,27 odsto zlostavljač je otac; u 2,63 očuh; odnosno osoba od poverenja koja nije član porodice (2,63 odsto). Ako se govori o nasilju nad muškarcima, obično se prepoznaju samo najbrutalniji slučajevi; recimo, kada žena kolos pretuče ili pusti krv muškarcu mrvici. Što je ishod fatalniji po muškarca, sve je manje zdravog razuma u reakcijama. Jedni grde njega, žrtvu, jer nije dorastao ulozi muškarca u patrijarhatu i „dopušta da ga žena pegla”, a drugi hvale Boga i nju jer brkajući emancipaciju i nasilje, zaključuju: „Red je bio i da žene počnu da biju.” Prema procenama Snežane Anđelković, iz „27”, jedine nevladine organizacije koja se već treću godinu bavi samo zaštitom zlostavljanih muškaraca, najmanje pet hiljada predstavnika „jačeg pola” treba nekakvu vrstu zaštite. Žene najradije koriste psihoteror omalovažavajući partnere da su nesposobni da obezbede porodicu, namećući im seksualnu apstinenciju, ucenjujući ih da nikad neće videti decu ukoliko se ne odreknu stana, kola... Vikanje, bacanje pokućstva i svega što joj padne pod ruku, nezaobilazno je u ovakvim situacijama koje se događaju i naočigled dece. Ukoliko je sve to ne zadovolji, nasilnica se neće libiti da se prikaže kao žrtva zlostavljanja. „Nasilnici su nasilnici, bez obzira na pol, i ne smeju se abolirati, već ih treba lečiti”, kaže Lejla Ruždić, iz Kancelarije za besplatne pravne savete i psihosocijalnu pomoć žrtvama porodičnog nasilja pri opštini Zvezdara, naglašavajući da je žensko nasilje nad muškarcima mnogo ređe. Otkako je kancelarija otvorena u martu 2006. godine, samo jedan mladić, koji nije bio u braku, prijavio je psihološko nasilje jer iako ga majka njihovog deteta pušta da uđe u stan, sprečava ga da vidi dete. „Najčešće starija deca ugrožavaju muške roditelje, ali moram reći da tamo gde su očevi žrtve, uvek imate i ugroženu majku koja gotovo uvek odbija da podnese prijavu i nagovara partnera da odustane jer će se potomci ipak urazumiti”, kaže Lejla Ruždić na osnovu svojih 45 godina advokatskog iskustva u brakorazvodnim parnicama. Zagledani u mizoginu (ženomrzačku) stranu srpskog društva, aktivistkinje i aktivisti u borbi za ljudska, naročito ženska prava, pokazaće preteranu osetljivost na pomen nasilja nad muškarcima. Ukoliko uopšte može da se razgovara sa njima, reći će da je nasilje nad ženama strukturalno i da zbog toga na njega treba obratiti posebnu pažnju. „Nasilje je bezobalna tema, filozofski problem koji prevazilazi moju moć poimanja. U projektu ‘Muškarci protiv nasilja muškaraca nad ženama’ nastojali smo da pokažemo u kakvu klopku muškarci upadaju kad zlostavljaju žene i do koje mere se gubi kvalitet njihovog života”, kaže Aranđel Bojanić, član „Filonus” društva studenata Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i dodaje da mu projekat muškarci protiv muškog nasilja nad muškarcima zvuči kao dobar naziv neke mejnstrim kriminološke studije. „Nasilje nad muškarcima definisao bih kao sve ono što mi je patrijarhat nametnuo!”