Rušilac

Dramski pisac, pesnik, scenarista, reditelj i glumac Harold Pinter, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2005. godine, umro je 24. decembra. Iza njega je ostalo bogato i novatorsko delo i mnoštvo glasno izrečenih i nedvosmislenih političkih stavova. Bio je hvaljen i osporavan, ali teško da je ikoga ostavio ravnodušnim. Polemičkih tonova ima čak i u nekrolozima. Za jedne je Pinter tvorac nove estetike i pesnik dramske pauze, za druge pisac koji je na scenu uveo ružnoću, zlo i dosadu; za poklonike je bio čovek koji ima kičmu i usuđuje se da se obruši na nepravdu i arogantnu glupost, za protivnike – slika i prilika šampanjskog socijaliste. Tačno godinu dana pre no što će Pinter umreti, NJujorker je objavio obiman tekst dugogodišnjeg piščevog poznanika Yona Lara koji je, povodom nove brodvejske postavke Povratka, razgovarao s piscem u njegovom londonskom domu. Bio je to jedan od poslednjih Pinterovih intervjua, i inače veoma retkih. NIN taj tekst prenosi uz izvesna skraćenja. Jedne sumorne londonske oktobarske večeri, dok su viktorijanske ulične svetiljke treptale u Holand parku, stigao sam pred lepu kuću Harolda Pintera; došao sam nešto pre dogovorenog vremena. Pinter koji sada ima 77 godina i koji se minulih pet godina bori sa rakom jednjaka i retkim kožnim oboljenjem, usled čega je već dva puta bio na korak od smrti, insistirao je da dođem, iako se početkom nedelje loše osećao. “Gvožđe se kuje dok je vruće”, kazao je. Mogao sam te večeri dok sam stajao pred kućom da ga vidim kroz visoke prozore njegove dnevne sobe kako sedi u fotelji kraj kamina, toliko mirno da deluje gotovo skulpturalno. Rehabilitacioni dubak stajao je u neposrednoj blizini. Čovek koji je decenijama bio prava lokomotiva, krajnje dinamični stvaralac – autor tridesetak drama i više od 20 scenarija, reditelj više od 20 različitih postavki i čovek koji je uticao na takve dramske pisce kao što su Hitkot Vilijams, DŽo Orton, Dejvid Her i Dejvid Mamet – sasvim je usporio i počeo da se gasi. Godinama je Pinterovo delo bilo do te mere inspirativno da je direktno uticalo na pojavu jednog časopisa (Pinter rivju), obogatilo je engleski jezik novim rečima (oksfordski rečnik engleskog jezika sadrži odrednice pinterovski, pinterizam, pinterijanski i pinterovština kao sasvim prihvatljive reči), ovenčano je desetinama nagrada, uključujući i Nobelovu nagradu za književnost 2005. i pretvorilo ga u predmet stalne čitalačke fascinacije u Velikoj Britaniji. (Kada je nedavno igrao u “Krapovoj poslednjoj traci” Semjuela Beketa – ne treba zaboraviti da je on karijeru i počeo kao glumac – sve predviđene predstave u pozorištu Rojal Kort unapred su rasprodate za ciglo 16 minuta.) Nijedan britanski dramski pisac od Noela Kauarda nije toliko dominirao teatarskim pejzažem svog doba, niti je tako determinantno uticao na taj pejzaž. Pa i sam Noel Kauard, koji je inače mrzeo novi talas jer je zahvaljujući njemu odjednom izašao iz mode, smatrao je Pintera izuzetkom. “Vaše pisanje me potpuno fascinira”, pisao je Pinteru 1965. pošto je video na sceni treću celovečernju Pinterovu dramu, “Povratak”. “Vedro ste i nehajno prekršili i srušili svako pozorišno pravilo koje sam ja vaspitan da poštujem, sem onog stvarno ključnog – da ni za delić sekunde ne smete biti dosadni. Jako mi se dopada vaš izbor reči, kategoričko odbijanje da bilo šta objašnjavate, a dopadaju mi se i svi ti arogantni ali pobednički zahtevi koje upućujete mašti gledalaca. Sasvim je jasno da ima budala kojima se vaša drama ne dopada, čak je mrze, ali, ako mi oprostite na izrazu, ja spadam u suprotni tabor.” Naslonio sam se na zid čitajući “Povratak”, što zapravo i jeste povod zbog koga sam se dogovorio za sastanak sa Pinterom: trebalo je da razgovaramo o toj drami jer će se uskoro navršiti 40 godina kako je premijerno izvedena na Brodveju, što će biti obeleženo novom postavkom, u režiji Danijela Salivana. Broširano izdanje koje sam držao u rukama kupljeno je još 1967, u vreme brodvejske premijere u senzacionalnoj režiji Pitera Hola. Sećam se da sam u utorak odgledao predstavu, odmah otišao da kupim dramu, a već u sredu se vratio da pogledam matine i sravnim ono što se zbiva na sceni sa svojim beleškama na marginama teksta. “Povratak” je promenio moj život. Pre te drame mislio sam da su reči samo sredstvo za odslikavanje značenja; posle, na reči sam gledao kao na oružje za odbranu. Pre “Povratka” smatrao sam da se pozorište svodi na ono što se na sceni izgovori; posle sam shvatio rečitost neizgovorenog. Shvatio sam da mesto na kome je na sceni postavljena stolica, dužina pauze, izbor gesta – sve to može da izrazi značenje celih odštampanih tomova. Te 1967. nisam sasvim razumeo šta sam video; znao sam samo da me je ta čudesna kombinacija tajnovitosti i grča naučila nečemu novom o životu, o jeziku, o prirodi dramskog kazivanja. Pinter je jednostavno izveo naraciju iz pozorišta: “Povratak” ne nudi nikakva objašnjenja, nikakvu teoriju, nikakve istine, nikakvu liniju vodilju, nikakvu izvesnost. Bio sam opčinjen harizmom tog dela na isti način na koji je Pinter – kako ću docnije saznati – bio opčinjen Šekspirom. “Treba da izađeš na kraj sa perspektivom u kojoj se horizont svaki čas ruši pred tvojim očima da bi se onda preoblikovao tu negde iza tebe, dok ti je um podvrgnut snažnom dejstvu najrazličitijih atmosferskih činilaca”, napisao je Pinter u “Belešci o Šekspiru” 1950, šest godina pre nego što je počeo da primenjuje isti autorski postupak u svojim dramama. Predavao sam u večernjoj školi kada sam prvi put video “Povratak” i želeo sam da iskoristim taj tekst u razredu. Uputio sam Pinteru pismo na adresu pozorišta. Na moje ogromno iznenađenje, odgovorio mi je. Sastali smo se u kafeu u blizini pozorišta, na Četrdesetpetoj ulici. Imao sam 26 godina. Nikad pre toga nisam sreo dramskog pisca. I nisam mogao ni da sanjam koliko će se često naši životni putevi ukrstiti narednih nekoliko decenija: “Povratak” je, naime, bio tema moje prve knjige; početkom 80-ih godina Pinterov sin Danijel Brend stanovao je u mojoj kući; moj prijatelj i čovek koji mi je u Londonu bio komšija, reditelj Karel Rajs, verovatno je bio najbolji tumač poznih Pinterovih drama i reditelj jedne od najboljih Pinterovih ekranizacija, filma “Žena francuskog poručnika” iz 1981. Dok su Rajs i Pinter radili na tom scenariju, Pinterov srebrni mercedes često je bio parkiran pred našom kućom. Tako su jednom neposredno pre no što su Pinter i Rajs počeli da rade moja žena i naš četvorogodišnji sin Kris sedeli za Rajsovim kuhinjskim stolom sa Pinterom i vodili sasvim običan razgovor; Pinter je po običaju govorio odsečno, kao da komanduje. Kada je izašao iz sobe, Kris se okrenuo prema nama i upitao: “Je li ovaj čika policajac?” “Nije”, rekla je njegova majka. “On je veoma dobar pisac.” “Može li onda prstima da napravi slovo dublve?” upitao je Kris. (Pinter je u uvodnoj reči koju je napisao za četvrti tom sabranih drama aludirajući na taj događaj konstatovao: “Bilo je to jedno od najinteresantnijih kritičarskih pitanja koje mi je ikada postavljeno – i pri tom je još bilo sasvim precizno i primereno.”) Pinterova soba je prostrana i elegantna, puna knjiga, porodičnih fotografija, slika i cveća. Kada sam se prvi put sastao sa Pinterom da bismo razgovarali o “Povratku” bio je odeven u crni kožni sako, crnu rolku i crne pantalone; sada, 40 godina kasnije, i dalje je u crnom – izdvaja se samo par prostački ružičastih vunenih čarapa koje, kako je objasnio, mora da nosi zbog cirkulacije. Pinter je uvek pomno vodio računa o svom izgledu, baš kao i o svojoj prozi. Nije dendi; on je glumac koji pazi na to kakav utisak ostavlja. Obožavani i paženi sin jedinac Jevrejina krojača sa Ist enda, uvek je, još kao mladić, delovao kao šmeker. Crno ga je izdvajalo od drugih i davalo izvesnu auru autoriteta; istovremeno, ta crna boja imala je i nešto nalik na moć reflektora, zato što je posmatračev pogled neminovno bivao prikovan za njegove crte lica koje se potpuno izdvajalo kao kontrast tom crnom. Baš kao i njegove drame, mladi Pinter je predstavljao kombinaciju spoljnog formalizma i unutrašnje žestine. Čak i sada, dok se oporavlja od bolesti, ima onu neverovatnu preciznost, mentalnu usredsređenost koja izaziva toliku napetost da vam se čini da je gotovo fizički osećate, možete je dodirnuti. U pregovorima sa svetom Pinter uvek deluje zakopčano, sputano. “Oko njega se uvek širi izvesna atmosfera opasnosti”, kaže Piter Hol, koji je režirao sedam Pinterovih drama, uključujući i “Izdaju” (1978), najbolju dramu srednjeg perioda njegovog stvaralaštva. “Iako je Pinter krajnje dobronameran i darežljiv čovek, ljudi ga se boje. Ima taj duboki glas i veoma bogat rečnik. Isto tako, uvek osećate njegovo fizičko prisustvo, izrazitu telesnost. Tačno možete da ga zamislite kako nekog udara.” Kad sam se nagnuo napred da bih sipao vino, Pinter mi je uzeo bocu iz ruke: “Još uvek mogu da sipam vino u čašu,” rekao je. Opšta svađa i otimačina oko malog prostora u “Povratku” vodi se retoričkom žestinom koja je gotovo jakobinska. Vulgarni debeli nanosi verbalnih boja stvorili su scenski zvuk koji je bio potpuno nov. Pinter je, po oceni Dejvida Hera, “očistio slivnik engleskog jezika”. “On je srušio celu stvar”, rekao je Dejvid Mamet. Nigde u dekorativnoj uzdržanosti posleratnog britanskog pozorišta niste, na primer, mogli da čujete ništa što bi makar i neznatno podsećalo na pinterovske replike. Do njega, savremena britanska drama nudila je čitav niz već spremnih obrazaca. Terens Ratigan je opominjao i prekorevao društvo u dramama u kojima su se problemi uvek glatko rešavali; Yon Ozborn je plašio Britaniju i merio joj temperaturu; Noel Kauard je sve rešavao s mnogo šarma; Arnold Vesker je preko likova slao socijalističke, a T. S. Eliot hrišćanske poruke. “Stav na kome je sve to počivalo mogao bi se sažeti u jednoj jedinoj kratkoj rečenici: ’Ja vam kažem’”, rekao je Pinter 1962. godine. S jedne strane, Pinterove drame nisu nudile prekore, opomene, rešenja, nikakvo zajedničko tle za sve ljude. “Dobro, ja se slažem da postoji nekakvo zajedničko tle, ali mislim da je ono manje-više živi pesak”, napisao je Pinter. “Suočeni smo sa ogromnom teškoćom, ako ne i nemogućnošću, verifikovanja prošlosti. Ne mislim samo na ono što se događalo pre nekoliko godina, već na ono što se dogodilo juče ili jutros. Šta je to što se zbilo, kakva je priroda toga što se zbilo, šta se stvarno dogodilo?” Pinterove drame iznova proživljavaju tu teškoću spoznaje. “Značenje koje je sasvim razrešeno, isparcelisano, etiketirano i spremno za izvoz zapravo je mrtvo ... i lišeno sadržaja”, napisao je u pismu prvom reditelju drame “Rođendan”, odbijajući da objasni svoje likove. U drugom pismu, iz 1958, rekao je i: “Verujem da je površno, drsko i nepošteno zakačiti eksplicitnu moralnu etiketu na dramsku predstavu koja se razvija u grču. Ako se to dogodi, onda nemamo posla s pozorištem nego sa ukrštenim rečima. U gledalištu se nalaze novine. Drama samo popunjava prazna polja u ukrštenici. Svi srećni i zadovoljni. Nije bilo nikakvog konflikta publike i drame, nikakvog učešća, ništa nije izloženo ni razotkriveno. Izlazimo iz teatra onakvi kakvi smo u njega ušli.” A istina je, zapravo, ono što pretpostavimo. Ono što bilo ko pretpostavi. Značenje je ono koje sami pridajete. Pinterova estetika nije drugo do delikatna ravnoteža dvosmislenosti i stvarnosti. “Nema sasvim jasne razlike između onoga što je stvarno i onoga što je nestvarno, niti između onoga što je istinito i onoga što je lažno. Nešto ne mora nužno biti ili istinito, ili lažno; nešto može istovremeno biti i istinito i lažno”, naveo je Pinter u nobelovskoj besedi. Ovaj paradoksalni pristup primorava i publiku i glumce da žešće igraju. I jedni i drugi su uvučeni u dramsku metaforu velikog naboja u kojoj se, kako to Pinter kaže, “sve što ima veze sa dramom nalazi u samoj drami”. Likovi na sceni pribegavaju žestokim emocionalnim improvizacijama, a ta dramatičnost je još više pojačana i osvetljena Pinterovim dramskim pauzama. “Govor koji čujemo samo je nagoveštaj onoga što ne čujemo”, napisao je svojevremeno. “To je nužno izbegavanje, to je nasilna, lukava, zabrinuta ili prefrigana dimna zavesa koja druge drži na mestu koje im pripada”. “Kad smo držali probu za ‘Povratak’”, pričao mi je Piter Hol, sećam se da mi je glumac Pol Royers, na samom početku proba, rekao ’Šta je ovo sa pauzama? Znači li to da mi odlučujemo gde su pauze?’ Ja sam mu rekao, ’Ne, nije tako. Više nije tako. Autor je odredio gde su pauze. Naše je samo da utvrdimo zašto su pauze baš tu.’” “Nijedna pauza nije nalik drugoj”, reče Pinter iznenadno dok smo razgovarali, a onda zastade. “Evo, upravo sam zastao. Nije mi trebalo mnogo vremena. Pauza može da bude samo jedan udisaj. Ona je u neposrednoj vezi sa mišlju: odnosi se na ono što je upravo izrečeno i na to kako odgovoriti na nešto što je izrečeno. Pauze nisu muzička sredstva. Treba da su prirodne.” NJegova žena, istoričarka Antonija Frejzer opisuje pauze kao “Pinterovo prokletstvo”. I sam ih je ponekad proklinjao. Tako je prisustvovao probi postavke “Povratka” u Teatru d’ Pari. Na sceni sve same glumačke veličine – Pjer Braser, Emanuel Riva i Klod Riš – a u gledalištu Pinter, ubeđen da je predstava bar jedan sat duža no što bi trebalo. “Bukvalno su shvatili moju reč ’pauza’”, rekao je. “Bilo je to krajnje razvučeno izvođenje”, dodao je. “Povratak” je kombinacija ikonoborstva i surovosti kojom je Pinter dosegao vrhunac spisateljske karijere. Dok je bio mlad, sryba je bila njegovo osnovno svojstvo; specifična odlika. “Nikada ranije nisam nikog takvog srela”, kazala je Pinterova nekadašnja devojka Vilis Hamlet njegovom biografu Majklu Bilingtonu. “Uvek mi je pred očima slika Harolda kako juri ulicom u teget kaputu, pun srybe na čitav svet. Ali, bila je to sryba za život, sryba koja je podsticala da se nešto uradi, da se nešto ostvari.” Već kao dvadesetogodišnjak, Pinter se odrekao ortodoksnog jevrejstva, odbio je da se povinuje vojnoj obavezi pozivajući se na prigovor savesti i napustio je Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti; kao tridesetogodišnjak, odustao je od svih načela savremene dramaturgije. “Povratak” je napisao 1964; pisanje je trajalo šest nedelja. “Ta drama se na neki način sama napisala”, kaže Pinter. Seća se da je bio iznenađen celim tim procesom i da se mnogo smejao otrovnoj, ratobornoj porodici koja se kroz njega rađala. Do tada je već zaradio dovoljno novca da je sa prvom ženom, glumicom Vivijen Merčand i malim sinom mogao da se preseli iz skučenog stana u Čizviku u lepu prostranu starinsku kuću u Vordingu, na obali Saseksa. To znači da je veličanstvena ogoljenost severnog Londona u kome se “Povratak” odvija zamišljena dok je pisac sedeo za pisaćim stolom odakle se pružao pogled na bašte i more u daljini. Kada je Pinter završio dramu, dao ju je You Brerliju, srednjoškolskom profesoru koji ga je prvi uveo u svet drame još dok je pohađao gimnaziju sredinom 40-ih godina prošlog veka. (Brerli je Pinteru dodelio ulogu Magbeta u školskoj predstavi koja je privukla pažnju cele zemlje – “Izvrsni Harold Pinter je odigrao rečitijeg, grozničavijeg Magbeta nego što je to pošlo za rukom mnogim odraslim profesionalcima koje sam poslednjih godina imao prilike da vidim; njegov Magbet je klupko treperavih nerava”, napisao je kritičar Alen Dent u listu NJuz kronikl.) Brerli je prihvaćen kao počasni član Pinterove družine prijatelja, čije je takmičarsko drugarstvo imalo ključnu ulogu u njegovom odrastanju; potrefilo se da Brerli, koji je u toj družini imao očinsku ulogu, baš tada dođe Pinteru u posetu u Saseks. “Dao sam mu dramu da je pročita”, seća se Pinter. “Ja sam čekao u drugoj sobi. Kad su prošla dva sata, čuo sam kako su se vrata s treskom zalupila. Pomislih, dakle, tu smo. Ne sviđa mu se. A onda je otprilike kroz sat zazvonilo zvonce na vratima. Otvorio sam. Rekao mi je: ’Morao sam da udahnem malo vazduha’, onda je dodao: ’Ova ti je najbolja.’” U izvesnom smislu Pinter se slaže s tom ocenom. “Mislim da je to najsnažnija stvar koju sam ikada napisao”, rekao mi je. Ja uživam u jeziku. Oduševljavam se njime. To sam svakako radio i u “Povratku” u meri u kojoj to verovatno nisam učinio ni u jednoj drugoj svojoj drami.” Pisao je poeziju dugo pre no što se posvetio drami i stvara dramu kao što stvara pesmu, polazeći u celosti iz sfere nesvesnog. Počinje od slike ili fraze; onda se poigrava njome, osluškuje je i preoblikuje, sve dok mu reči same ne nagoveste lik, da bi taj lik potom sugerisao neku radnju. U ranoj skici za “Povratak”, pribeležio je reč “ljubomoran”. Pored nje je, kao neku vrstu ritmičkog obrasca, zapisao: A na B i C C na B i A B na A i C Kada likovi konačno stignu na stranicu, Pinter zna samo ono što mu oni kazuju. Tako je 1962. ispričao grupi studenata drame: “Vi i ja, likovi koji rastu na stranici, mi smo najveći deo vremena neekspresivni, malo toga odajemo, a i to što odajemo je nepouzdano, evazivno, nekako izmiče, opstruktivno je i nevoljno. A upravo iz tih atributa niče jezik. Jezik, ponavljam, gde se jedno kaže, a zapravo je nešto drugo rečeno.” U ovom smislu, Pinter postupa kao glumac koji slutnjom uspeva da pronikne u podsvest i pretvara ga u metafiziku. Ovo otkriće mu je omogućilo da destiluje i transponuje beketovsku inspiraciju – od 1950. nadalje neprestano je čitao Semjuela Beketa – u svoj samosvojni ritmički, aliteracijski idiom, koji je iznedrio dramu ogoljenog događanja, a ne objašnjavanja, i u kojoj pojava stvarnosti nije ništa drugo do beskompromisno raščlanjivanje nepoznatog. Mamet je govoreći o Pinteru i Beketu rekao: “Učinili su ono što je samo malom broju dramskih pisaca pošlo za rukom u moderno doba: sazdali su dramu koja nije međuigra ideja, već međuigra zvukova. Oni su, dakle, shvatili dramu kao pesmu, koja je sposobna da se kreće, onako kako to čini stvarna pesma, na muzičkom planu – i da na taj način pogađa zaumni nivo ili čak nivo koji prethodi umu. “Tokom proteklih deset godina, veoma se mnogo govorilo i govori o regeneraciji pozorišta u pesničkoj ravni – Eliot, Fraj, Oden,” kazao mi je Hol. “Meni se čini da je Harold sve to nekako sažeo, ali je otišao i korak dalje. On je pisac poetskih drama. Reči koristi krajnje disciplinovano i suzdržano. Zapravo koristi sva retorička sredstva, ali ih ne ističe u prvi plan. Harold ne želi ništa što bi predstavljalo izjavu, stav, jer se stav ne odlikuje dvosmislenošću. “Sem toga, pošto je godinama igrao u raznim trilerima i dramama karakterističnima za repertoarsko pozorište, Pinter nije hteo ništa što je tipično za ‘bulevarsku zabavu’”. Uspeh “Povratka” doslovno je katapultirao Pintera u nekoliko zlatnih godina. Godine 1964. s porodicom se preselio u velelepnu petospratnicu koja je gledala na Riyents Park. “Ovde nikom ne pada na pamet da tek onako zazvoni na vrata i uđe unutra”, govorio je. Antonija Frejzer je pričala Bilingtonu: “Bila je to najgrandioznija kuća u kojoj sam ikad bila ... Svaka prostorija je bila besprekorna i u njoj je vladala stravična tišina”. Kako su se menjale Pinterove životne okolnosti, tako su se menjale i njegove drame. Postajale su manje po razmerama, nekako kamernije, intimističkije, uglađenije i apstraktnije. (Samo je u poznom remek delu “Mesečina” iz 1993. Pinter sazdao isto onako prodornu i potpunu metaforu kakvom se odlikuje “Povratak”.) Pošto ga je slava u sve većoj meri odvajala od živog i uzrujanog sveta koji ga je stvorio, Pinter se ubrzo našao u ćorsokaku. “Ne pišem ništa i ništa ne mogu da pišem”, izjavio je 1970. kada je dobio Šekspirovu nagradu. “Ne znam zašto je to tako. Užasan je osećaj, znam, ali moram da kažem da više od svega želim da ponovo ispunim prazan list papira i da iznova osetim čudo rađanja kroz jagodice svojih prstiju”. Onda je dodao: “Kad ne možete da pišete, osećate se kao da ste iz sebe samog izgnani.” Čekajući da ponovo dopre do svog nesvesnog, iznajmljivao je sebe drugima: radio je kao reditelj i kao scenarista. Scenaristički posao mu je omogućio da i dalje vežba svoje zanatsko umeće i da popuni vreme dok mu se ne vrate pravi likovi. Tokom 40 godina koliko je proteklo od premijere “Povratka” na Brodveju (u početku je prijem kod kritike bio prilično mlak, ali su ubrzo počeli da se dive predstavi) ta drama je prešla put od predmeta sporenja do statusa čiste klasike. Kao jedan od najvećih stilista među dramskim piscima, Pinter je imao tu sreću da poživi dovoljno dugo da ostale teatarske poslenike može da uputi u svoj idiom i da mu se pruži prilika da uživa u izvesnom broju prvorazrednih izvođenja svojih dela. Na samom početku “Povratak” je doživljavan kao avangarda, kao zamah avangardističkog klatna; sada je to nezaobilazno štivo za svakoga ko se bavi savremenim teatrom. Vreme je učinilo da i publika i glumci budu mnogo više upućeni u Pinterovu igru; to opuštanje omogućuje da se bolje shvati sva sočnost njegovog humora, baš kao i da se ocene veliki dometi njegove intelektualne odvažnosti. Među mnogim zadovoljstvima koje pruža novi brodvejski “Povratak” – pored odličnog ansambla, uhodane igre i jasnog tumačenja – najuzbudljivije otkriće je suštinska duhovitost te predstave. Kao i svaka velika poezija, i ova svakim novim izvođenjem i svakim čitanjem postaje bogatija za još jedno novo viđenje. “Prestao sam da pišem drame”, kaže mi Pinter dok se naš razgovor polako bliži kraju. “Istrošio sam se”. Prošle nedelje išao je u bolnicu da mu urade skener mozga. “Znate šta ćete tamo naći”, kazao je medicinskom tehničaru. “Mnogo nenapisanih drama”. Upitao sam ga da li je za pisanje neophodna žestina koju on više ne poseduje. Osmehnuo se bledo. “Sačuvalo se meni još dosta žestine”, reče. “Ali, stvar je u tome kako tu žestinu otelotvorite.” Pinterova književna snaga – sposobnost da lako pronikne u sopstvenu nemirnu unutrašnjost – istovremeno je i ono što ga u javnosti čini slabim. Štampa koja je o njemu neposredno gradila predstavu na osnovu onoga što je opisivala kao hvalisave i sujetne pinterovske prepirke, nikada zapravo nije sasvim shvatila da je njegova arogancija samo druga strana medalje genijalnosti; nema velikog umetnika bez dugačkog jezika. “Potpuno sam svestan da su me u nekim krugovima opisivali i opisuju kao ‘zagonetnog, ćutljivog, škrtog na rečima, oštrog, eksplozivnog i neprijatnog čoveka’,” izjavio je Pinter 1995. “Priznajem, imam bubice, kao i svako drugi”. Kada za Pinterove ispade kažete da su “bubice” to isto je kao kada za cunami kažete da je talasić. Kao i njegovi pozorišni likovi, i Pinter je porozan; ratobornost je bedem koji je izgradio da bi sačuvao sopstvenu unutrašnjost, ono što nosi u sebi, svejedno da li od ljudi ili od ideja. Na listu papira ta nepostojanost iznedrila je umetnost; u životu je, i to isuviše često, dovela do pojave bombastih naslova u tabloidima. Moglo bi se zapravo reći da su Pinterove drame, zbog neprestanog podrivanja autoriteta i vivisekcije borbe za vlast u dinamici grupe, političke po svojoj suštini. (Izrazito su političke drama “Još jedno pred odlazak” iz 1984. i “Gorštački jezik” iz 1988.) Proteklih 20 godina, kako su razmaci između novih drama postajali sve duži, Pinter je deo svoje srybe usmerio na svetsku političku scenu. I tu je bilo mnogo toga tipično nepredvidljivog – tako je, recimo, 1979. glasao za Margaret Tačer (“Najsramniji korak koji sam ikad preduzeo”, kazao je kasnije); svoj glas je založio za razne ciljeve, pa se tako zalagao za sandiniste, borio se za slobodu za Slobodana Miloševića, za okončanje iračkog rata i za to da Toni Bler bude izveden pred sud pod optužbom za ratne zločine. Međutim, njegova prevashodna meta je američka spoljna politika. “Zločini Sjedinjenih Država bili su sistematični, neprestani, nemilosrdni, užasni, ali je vrlo mali broj ljudi stvarno govorio o njima,” rekao je Pinter u nobelovskoj besedi. Retoričkom grmljavinom svoje političke poezije, nastojao je da u paramparčad razbije predstavu koju Amerika uporno nastoji da svetu nametne o sebi, ponašajući se kao da je “snaga univerzalnog dobra”. Zato se pesma “Američki fudbal”, žestoki napad kojim se Pinter obrušio na Zalivski rat 1991, završava gotovo isto onako kako se završava “Povratak”: /Razbili smo ih./Rasturili smo ih u prah i pepeo./Zdrobili smo im jaja i zgazili ih./Jesmo./Sad hoću da dođeš ovamo/I poljubiš me u usta./ Zbog ovako snažnih stihova, Pintera su i kudili i uzdizali u nebesa. Ali, otkako je dobio Nobelovu nagradu i tim se povodom oglasio, i otkako su se fijaskom sadašnjeg rata u Iraku ostvarila neka od njegovih upozorenja, tabloidi ga manje začikavaju, mada se njegov prezir prema tom začikavanju nije ni najmanje smanjio. “Ko šiša štampu”, rekao mi je, polako se naginjući k meni. “To sam osećao onda, to osećam i danas, možda još i više”. Na trenutak je zastao i napravio pauzu. “They can just go fuck themselves!” (“Ma, mogu samo da se jebu”.)