Rusi špijuniraju NATO Krtica u Talinu

Estonac Herman Sim bio je ekspolicajac sa očuvanim osećajem za nežniji pol i cveće, pa je to podrazumevalo da rođendani dama u zoni njegovog službenog prostora nikada nisu mogli proći nezapaženo. Na njih bi obično podsećao buket, pažljivo položen uz neko od radnih mesta. Ali, bilo je nešto što je Simove vrline dopunjavalo i s kontra strane – odlučnost, s kojom je sebe afirmisao kao patriotu, u turbulentnim vremenima estonskog osamostaljivanja od Sovjetskog Saveza. Petnaestog maja 1990, kada su “prosovjetski” građani Estonije pokušali da prodru i zauzmu parlament, Herman Sim je branio, i sa svojim nacionalnim istomišljenicima, odbranio važnu zgradu. Bio je čak povređen, ali to je potenciralo njegov patriotski čin – što nije moglo biti nevažno, s obzirom na pojedinost da je hrabri Sim, tada u četrdesetim, diplomirao na moskovskoj Policijskoj akademiji. Bože moj, pa na kraju krajeva, to je ipak bila jedna država. Odbrana nezavisnosti bila je taj događaj u kojem se videlo “ko je ko”. U novim okolnostima, pokazalo se da je Simovo obrazovanje bilo štaviše i dobrodošlo. Poverena mu je estonska policija. Kratko vreme zatim ukazala se nova kadrovska potreba, te je prebačen u Ministarstvo odbrane. Na duže se skrasio tek na mestu direktora nacionalne bezbednosti, preuzetom 2001. Kakav peh! Zar se moglo pretpostaviti da je Herman Sim zapravo ruski špijun!? Sim je uhapšen septembra, na mestu savetnika, posle pet godina šefovanja bezbednošću. Bio je spušten na hijerarhijskoj lestvici stepenik niže. Karijerna degradacija izrazila je neuverenost tadašnjeg šefa resora odbrane Jirgena Ligija u “karakter, profil i sposobnost”. Međutim, time se nije sumnjalo u Simovu patriotsku lojalnost, koja je izražena tek tužiočevom optužbom za delo izdaje. Istraga je utvrdila da je donedavni šef bezbednosti imao redovne kontakte sa “Isusom”, građaninom Portugalije zaduženim za “poštanske usluge”. Uz njegovu pomoć, državne tajne Estonije isporučivane su “adresantu”-korisniku, ruskoj obaveštajnoj službi. Špijunski slučaj je “pukao”, s “padavinom” na dve strane, po Estoniji i po NATO-u. Estonija je stvar doživela kao udarac nacionalnom ponosu, s obzirom na vrlo zategnute političke odnose i česta verbalna prepucavanja Talina i Moskve. Prkos Rusiji i razmahivanje “tablicom” NATO-a postali su u međuvremenu važan deo estonskog političkog identiteta. Otkrivanje da usred svega toga godinama dejstvuje ruska “krtica”, ostavilo je nadležne bez reči. Otkuda to, kako je bilo mogućno? A da ih, kojim slučajem, nema još? Možda ima i još neotkrivenih! Drugi pogođeni je NATO, gde se želi znati do koje je mere Estonac bio upućen u unutrašnje stvari alijanse. Ima li izgleda da su Rusi od njega dobili i pojedinosti o unutrašnjim stvarima pakta? Pre dve godine tadašnji predsednik Rusije Putin posetio je na upečatljiv način novi štab Glavne obaveštajne uprave – ruskog vojnog “inteliyensa” koji je osnovao još Lenjin 1918. Sleteo je na krov novog zdanja usred sedam hektara zemljišta sa objektima, helikopterom. Spustio se liftom i malo kasnije bio je već u holu komandne “pećine” GRU, s amblemom na mermernom podu – siluetom slepog miša, čija krila prekrivaju planetu. U centru su “oči i uši” Rusije. GRU je neprobijeno jezgro njene špijunaže, netaknuto raspadom SSSR-a. Bio je Dan obaveštajaca 5. novembar i Putin je želeo da čestita “ljudima iz branše”. Međutim, čineći događaj javnim, Kremlj je očigledno slao “poruku” rivalima da Moskva ostaje u svetskom turniru, bez obzira na eventualno izgubljene partije. U vreme SSSR-a, vojna obaveštajna bila je nezavisna u odnosu na bilo koji drugi unutrašnji faktor moći, uključujući i KP. Nijedan generalni sekretar KP nije mogao ući u glavni stan GRU, a da prethodno ne bude “bezbednosno proveren”, potvrdio je Britancima Vladimir Rezun – jedan od vrlo retkih koji su prebegli na Zapad, 1978. Zahvaljujući ovako visokom integritetu kod kuće, senka ruskog “slepog miša” brzo je natkrilila planetu, donoseći važne informacije. Čvrstina iznutra sačuvala je GRU lomljave spolja, kakvoj je podlegao KGB, podelivši sudbinu slomljenog SSSR-a. Brojni pojedinci tajne policije izdali su vernost državi – jedni, postavši plaćenici, ubice ili “krtice” ruskih bogataša unutar KGB-a, a drugi, krčmeći to što znaju inostranim agenturama. Ali to nije bio slučaj s pripadnicima GRU-a. Vjačeslav Baranov, jedan od retkih izdajnika u trenucima krize SSSR-a, počeo je da radi za CIA. “Krtica” GRU-a unutar CIA, ubrzo je, međutim, dostavila “koordinate” Baranova centrali. Ovaj je “pribavljen” nazad i osuđen na robiju. Neotkrivena “krtica” produžila je “dežurstvo”. Sada, povodom Estonije, iskrslo je pitanje: koliko još “dežurnih” postoji unutar novoprimljenih članica NATO-a? Herman Sim odlično sarađuje sa istragom. Odmah je počeo da iznosi sve što zna, ali po prirodi stvari, malo je verovatno da zna išta više od onog za šta je sam bio zadužen. Estonci se pravdaju time što je slučaj tobože znak ozbiljne situacije u današnjem svetu. “Dok je zapadna Evropa bila sva zaokupljena gledanjem u Bliski istok i Aziju, Rusi su gradili efikasan (špijunski) sistem u Evropi”, citiran je ovim povodom šef komiteta za bezbednost estonskog parlamenta. Parlamentarac je utešio javnost informacijom da je Sim pružio Estoniji “korisne informacije o savremenoj ruskoj špijunaži”. Osim toga, izjavio je da NATO “ima punu kontrolu nad ovom osobom”. Međutim, uteha je slaba. Sama Rusija pravi se u čitavom slučaju neveštom. Govornik Kremlja Pavlov, upitan od novinara o Hermanu Simu, saopštio je da taj čovek “nikada nije imao bilo kakve veze” s ruskim državnim službama. Naprotiv, čak je i opovrgao da Rusija ima više interesa za špijuniranje u Evropi, rekavši da je Moskva skoncentrisana “na domaće prioritete, uključujući terorizam”. Drugim rečima, eto čoveka pa ako je, kako tvrdite, špijun, neka ispriča šta zna.