Povratak u Dejton

Uoči novogodišnjih praznika u Briselu su se pojavili bilbordi Republike Srpske: mapa Evrope sa posebno obeleženom Republikom Srpskom. Bilbordi su strateški raspoređeni na trgovima Šuman i Luksemburg, gde su sedišta najvažnijih institucija Evropske unije. Vladini zvaničnici u Banjoj Luci objašnjavaju kako je to samo uvod u jednu širu akciju čiji se cilj da se u Briselu „objasni geografska i ustavna pozicija RS u BiH”, a sve je, opet, priprema za otvaranje predstavništva Republike Srpske u tom gradu u februaru ove godine. Posle Srbije, Izraela, Rusije i Nemačke, biće to peto predstavništvo Republike Srpske u svetu. U najavi su i predstavništva RS u Vašingtonu, Londonu... Kao i u ranijim prilikama, i nakon ovih najnovijih vesti iz Brisela u Sarajevu se digla opšta galama. Čak je bošnjački član Predsedništva BiH Haris Silajdžić u jednoj ranijoj prilici pokušao pred Ustavnim sudom da sve ovo zaustavi, ali pobedila je argumentacija oficijelne Banje Luke da „nije reč o paralelnoj diplomatiji, već samo o želji da se promovišu prirodni, privredni, kulturni i drugi potencijali Republike Srpske”. Ipak, i oni najpovršniji znaju da je ovde reč o svojevrsnom političkom šahu gde će prevagu doneti sekundanti i to oni koji su daleko od mesta gde se partija igra. Reč je, dabome, o sudbini BiH, njenoj unutrašnjoj organizaciji. Na domaćem terenu tu se stvari samo dalje komplikuju. U Sarajevu je postalo gotovo opšte mesto tražiti ukidanje ili barem obesmišljavanje Republike Srpske; tako je kreirano i raspoloženje najšire javnosti u Federaciji BiH. Na sve to u Republici Srpskoj političke elite, kako vladajuće tako i opozicione, reaguju nešto mekše od raspoloženja najšire javnosti, koja bi najradije na referendum o nezavisnosti. U takvoj atmosferi Republika Srpska obeležava sedamnaest godina svog postojanja. Uobičajeno, deli se ordenje, organizuju se kojekakvi prijemi. Prilično primetno, mada nije nekakva okrugla godišnjica, sve se radi sa znatno više kuraži nego ranije. Kao da je prošlo ono vreme kada se bojažljivo sve odmeravalo – da se ne rasrdi međunarodna uprava. Kao i svaka vlast, tako i ova sadašnja u RS, dabome, sklona je lakirovkama. Ali, suve brojke ipak im daju izvesno pravo da se hvale sadašnjom pozicijom Republike Srpske. Tako, recimo, beleži se budžetski suficit. Prosečna plata, prvi put u istoriji, veća je od one u Federaciji BiH, i iznosi oko 370 evra. Po prosečnoj zaduženosti po stanovniku (oko šest stotina dolara), Republika Srpska je ubedljivo najmanje zadužena na prostorima bivše Jugoslavije. Proizvodnja raste. Poređenje sa drugim entitetom ovde je veoma važno jer je u donatorskoj pomoći Republika Srpska bila marginalizovana – jedva jedna petina tih sredstava za obnovu stigla je ovde. Prepuštena na tom planu uglavnom samoj sebi, Republika Srpska je jednostavno bila prinuđena da pronalazi mogućnosti da ne bankrotira. U ekonomski analizama navodi se niz razloga kako se iz faze preživljavanja prešlo u fazu osetnijeg oporavka i ozbiljnijih naznaka o mogućem razvoju. Ono što direktor banjalučkog Ekonomskog instituta Duško Jakšić formuliše ocenom da je „Republika Srpska ekonomski vitalniji deo BiH”, premijer Milorad Dodik vidi još direktnije: „Mi smo bolji deo BiH, Republika Srpska je dokazala da je ekonomski samoodrživa”. Kada Dodik govori o ekonomskoj samoodrživosti, u Sarajevu to odmah asocira na šifrovanu poruku da je Republika Srpska spremna na samostalnost. Stvari, međutim, nisu baš tako crno-bele. Prilikom brojnih prijema povodom 9. januara, Dana Republike Srpske, predsednik ovog entiteta Rajko Kuzmanović prilično često varirao je jednu rečenicu: „Republika Srpska pripada BiH, u kojoj želi da ima svoju autonomnu ulogu koja joj je zagarantovana Ustavom”. Oni koji su skloniji brzopletijem izvođenju zaključaka u ovim rečima vide izvesnu dozu popuštanja u odnosu samo na koji mesec ranije. Pažljiviji, međutim, u toj prilično često u poslednje vreme pominjanoj rečenici vide političku platformu koju je definisalo sadašnje državno i političko rukovodstvo Republike Srpske uoči predstojećih ustavnih promena. To bi se možda najpreciznije moglo definisati kao: konfederalni status Republike Srpske u Bosni i Hercegovini. Traži se, dakle, pozicija takozvanog izvornog Dejtona. Za neupućene to ne izgleda tako ambiciozno, za one koji godinama prate ovdašnja zbivanja to je čak nerealna ambicija. Jer, današnja BiH u mnogo čemu nije ni nalik onoj koja je projektovana u Dejtonu 1995. godine. Prema podacima Vlade RS, čak 64 nadležnosti su sa entiteta prenete na nivo BiH. Među ostalima i carina, indirektni porezi, deo policijskih i pravosudnih poslova, pa celokupna odbrana i još štošta. Da tu nije bilo bogzna kakvog ozbiljnog koncepta, projektovanog za dobrobit BiH, možda najbolje svedoči vojska. U Dejtonu je bilo dogovoreno postojanje dve vojske, a onda je pritiskom NATO-a, pa Vašingtona, Brisela i drugih zapadnih centara, došlo do ujedinjenja u jednu vojsku koja danas ipak izgleda karikaturalno. Oko deset hiljada profesionalnih vojnika godišnje troši više od dve stotine miliona evra i svima deluju kao slabo organizovano vatrogasno društvo. Naravno, ljudi iz zajedničkog ministarstva odbrane i visoki oficiri slikaju se i paradiraju sa oficirima NATO-a, ali je to prilično smešno jer je svima jasno da ta vojska ni u kakvoj ozbiljnoj situaciji ne bi delovala jedinstveno. Niko tu nikome ništa ne veruje, sve je još i malo gore nego u JNA pred raspad SFRJ. Zbog te i sličnih situacija, u Republici Srpskoj postoji platforma po kojoj bi prenesene nadležnosti trebalo sa nivoa BiH vratiti ponovo entitetima. U Sarajevu, pak, računaju da proces unitarizacije i centralizacije treba nastaviti, i traže pomoć međunarodne uprave za taj koncept. Borba tih suprotstavljenih koncepcija sasvim sigurno će obeležiti godinu koja je počela. Kako je dogovor na unutrašnjem planu – jasno je – nemoguć, svi pokušavaju da pronađu saveznike u svetu. Iz Federacije BiH pripremljena je priča kako „BiH treba da bude kao i svaka normalna demokratska zemlja”, što u praktičnoj izvedbi treba da se ostvaruje po principu „jedan čovek – jedan glas”. Računa se, valjda, kako se ta priča dobro prima u „demokratskom svetu”. U tom konceptu nemušto se sakriva činjenica o majoriziciji mnogobrojnijih (Bošnjaci) nad malobrojnijima (Srbi i Hrvati). U Republici Srpskoj računaju na što uverljivije objašnjavanje „geografske i ustavne pozicije”, pa se silan, moderno obrazovan mlad svet šalje u sve brojnija predstavništva, na važna mesta kako bi čitali Dejton, objašnjavali ekonomsku samoodrživost. A oni koji bi najradije na referendum, vole onu u osnovi tačnu priču kako je Republika Srpska površinom veća za skoro pet hiljada kvadratnih kilometara od Slovenije, skoro dva puta od Crne Gore, dva i po puta veća od Kosova i Metohije, veća čak od 31 zemlje članice Ujedinjenih nacija. A kada se tu još doda ono što je napisao „Fajnenšel tajms”, koji je u nekoliko navrata za Republiku Srpsku rekao da je „poreski raj” imajući na umu prilično zanimljivo kreiran poreski sistem, ili kako je ona „dolina struje” imajući na umu da stalno proizvodi više električne energije nego što joj treba, onda priči nikad kraja. Zanimljivo, Republika Srpska je ovu godišnjicu dočekala i sa sasvim ozbiljnom pričom o, do juče nezamislivim, velikim investicijama u infrastrukturu. Počinje gradnja mreže autoputeva, a u elektroenergetskom sektoru planiraju se najveće investicije u ovom delu Evrope. Sve skupa, reč je o milijardama evra. Deluje gotovo nestvarno, bajkovito za tamo neku, sve donedavno, nedođiju u bosanskim vrletima, koja se, eto, zove Republika Srpska. Još kada se ovakva priča čuje u vreme obeležavanja Dana republike, onda zaista sve podseća na suvu socrealističku lakirovku. Ali, stvari danas ovde zaista tako izgledaju.