Godina velikog hlađenja

Snižavanje evropske temperature Odluka Rusije da zavrne slavine za gas promrzloj zapadnoj Evropi nije mogla biti doneta u gorem trenutku – a upravo je to Moskva i želela. Dok se evropska domaćinstva, koja se redovno greju na ruski gas, sada smrzavaju na temperaturama uveliko ispod nule, odvija se grozničava diplomatska trka ne bi li se nekako razrešio rusko-ukrajinski spor. Moskvi se očito ne žuri. Ruski energetski monopolista Gasprom tvrdi da cena od 179 dolara za kubni metar gasa koja je Ukrajini dosad zaračunavana nije ništa drugo do subvencionisani relikt hladnoratovske prošlosti i da toliko nisku cenu više ne pokriva vrednost usluge koju mu Ukrajina pruža tranzitom gasa njegovim klijentima po Evropi. Gasprom želi da digne cenu gasa na 450 dolara po kubiku i da novčano kazni ukrajinski Naftogas zbog toga što je navodno eksproprisao milione kubnih metara gasa koje je Rusija preko Ukrajine slala svojim evropskim mušterijama. Naftogas to poriče i tvrdi da Moskva koristi pitanje gasa na način na koji ga je koristila i prethodnih godina, ne bi li kaznila Ukrajinu za njeno nastojanje da postane članica NATO i EU. Moskva je počela da smanjuje isporuke 1. januara, da bi ih 7. januara potpuno obustavila. Tada su Austrija, Mađarska, Srbija, Grčka, Hrvatska i Bosna ostale potpuno bez ruskog gasa. To važi i za Bugarsku, gde je zahlađenje bilo tako jako a rezerve gasa tako slabe, da su državni zvaničnici saopštili kako će razmotriti mogućnost ponovnog puštanja u pogon starih nuklearnih centrala, ne bi li nekako nadoknadili energetski manjak. Isporuke su smanjene Slovačkoj, Sloveniji i Češkoj, Francuskoj i Italiji. Stepen krize u kojoj su se te zemlje pojedinačno našle proporcionalan je njihovim kapacitetima za skladištenje rezervi gasa i stepenu iskorišćenosti tih kapaciteta: što su veći kapaciteti i što je viši stepen iskorišćenosti, kao u slučaju Italije i Francuske, to je zavisnost od trenutnog dotoka ruskog gasa preko Ukrajine manja. Pregovori između čelnika Naftogasa i Gasproma zakazani su za četvrtak, 8. januar, ali rešenje nije ni izdaleka zajemčeno. Ruski lider Vladimir Putin već je poznat po tome što ogromne energetske resurse svoje zemlje ume da koristi kao političko oružje. Strmoglavi pad cena nafte u proteklih šest meseci pogodio je Rusiju, ali nije uništio želju Moskve da bude važan regionalni akter. “S obzirom na pad cena na tržištu energenata i na činjenicu da je ruska ekonomija izuzetno teško pogođena globalnom recesijom, Putin verovatno smatra da može mnogo da dobije u pokušaju da digne cenu gasa i tako obezbedi ponovni priliv novca u državnu kasu”, kaže Fabio Liberti, specijalista za pitanja rusko-evropskih odnosa u pariskom Institutu za međunarodne i strateške odnose. “U isto vreme, sukobom koji se odvija na spoljnopolitičkom planu on skreće pažnju domaće javnosti sa loše unutrašnje situacije; to je uobičajeni politički manevar i Putin je u tome vešt.” Putinovo korišćenje energenata u političke svrhe – i činjenica da je nedavno, vojnim sukobom sa Gruzijom, prkosio Evropi i ostatku sveta – mogli bi ukazivati da on veruje kako ne rizikuje mnogo više od kratkoročnih nevolja koje mu može doneti to što, u želji da zadovolji svoje interese, preduzima međunarodno nepopularne korake. Postoje još dva činioca koji su mogli uticati na Putinove motive: zimski pad temperature i to što je na kormilo EU, za prvu polovinu 2009, stala Češka, zemlja koja je svojevremeno bila sovjetski satelit. Putin podseća Evropu da je Rusija sila sa kojom treba ozbiljno računati, te se onda, ako se želi da se održi mir u svetu, ne može ignorisati njen stav u vezi sa takvim pitanjima kao što je želja Ukrajine da postane članica NATO, širenje EU na istok i postavljanje američkih protivraketnih sistema u srednjoevropskim zemljama. Isto tako, Putin verovatno zna da će, ako kriza potraje samo dve ili tri nedelje, izvući neke od željenih ustupaka a da pri tom neće morati da snosi odgovornost ni za kakve teške posledice svojih postupaka. (Tajm) Sukob oligarha Rusko-ukrajinski gasni sporovi imaju dugačku predistoriju – koreni sežu još u 1992. godinu. Sovjetska industrija gasa rođena je u Ukrajini 30-ih godina i odatle je građena gasna infrastruktura. Ukrajina je ostala centralno čvorište gasovodne mreže čak i kada je težište proizvodnih aktivnosti prebačeno u zapadni Sibir. Rasparčavanje SSSR duž granica bivših republika dovelo je do nekih potpuno neodrživih podela materijalne imovine. Vitalna sredstva za rad Gasproma tako su ostala u Ukrajini: nije reč samo o cevovodima, nego o tome da Ukrajina kontroliše najveći deo skladišnih izvoznih kapaciteta. S druge strane, Ukrajina, koja je sva orijentisana na tešku industriju, skoro potpuno zavisi od sibirskog gasa jer je svoje rezerve praktično iscrpela. Na delu je, dakle, uzajamna zavisnost. Rusiji je neophodna ukrajinska infrastruktura da bi izvršila obaveze prema evropskim potrošačima, a Ukrajini je neophodan ruski gas da bi joj privreda radila. U slučaju spora, obe strane, kako smo se uverili, lako podležu iskušenjima: Rusija da obustavi pumpanje gasa u cevi, Ukrajina da zavrne slavine. Ukrajina je navikla da joj sovjetski planeri određuju gasnu kvotu i očekuje da će se takvo ponašanje nastaviti. Kada je Rusija početkom 90-ih pokušala da naplati gas, pokušaj je propao. Kada je prekinula isporuke ne bi li naterala Kijev da plati, Ukrajinci su, ni časa ne časeći, sebi preusmerili gas namenjen drugim evropskim zemljama. Kad su se evropski kupci narogušili, Rusija je popustila, ne naplativši gas Ukrajincima. Rusija ne može na neki duži period da iseče gas Ukrajini, jer bi time ugrozila sopstveni izvoz. U praksi, i za jednu i za drugu stranu bilo bi prihvatljivo da dvadesetak procenata ukupne transportovane količine ostane Ukrajini, kao cena tranzita. Čemu onda spektakl svake godine? Gasprom je odavno shvatio da Ukrajina nikada neće platiti zvanične isporuke gasa. Pokušaj da se nađe “rešenje” zapravo je bio pokušaj privatizacije jednog dela prometa. Kupcima su ponuđene niže tarife, pod uslovom da tu cenu plaćaju direktno drugom isporučiocu, koji zvanično nema veze ni sa Gaspromom, ni sa ukrajinskom gasnom agencijom. Da bi se uspostavio godišnji promet od 30 milijardi kubnih metara gasa bila je potrebna saradnja rukovodstva Gasproma, ruskih i ukrajinskih političara. Oni iz tog posla izvlače ličnu korist – i u Kijevu, i u Gaspromu. Politički sukobi među raznim stranama u Ukrajini dobrim su delom bitka za parče gasnog kolača. U Rusiji se takođe vode frakcijske borbe – a koalicije su nestabilne i u Kremlju i u Gaspromu. I tako se, dok svet upire pogled u već sasvim predvidljive pokušaje posredovanja između Ukrajine i Rusije, iza scene na kojoj se odvija bučna marionetska predstava, vodi se diskretna borba između nekoliko oligarha u Moskvi i Kijevu. Deplasirana su strahovanja da Rusija i Gasprom koriste gasno oružje protiv Evrope. S druge strane, postoje ozbiljni razlozi za zabrinutost zbog toga što vlade Rusije i Ukrajine tolerišu, pa čak i podstiču, upotrebu visokih političkih ešelona i velikih delova infrastrukture kao sredstava u uzajamnoj borbi nekolicine oligarha. To svedoči o niskom stepenu vladavine prava i odgovornosti vlasti. A svedoči i o precenjenoj Putinovoj reputaciji samodršca. (Fajnenšel tajms) Gasomor u Ukrajini Najnoviji koraci rukovodstva “bratskog naroda” bolno podsećaju na ponašanje jednog drugog rukovodstva, druge zemlje, koja se zvala SSSR i za kojom mnogi u Ukrajini i dan-danji s nostalgijom uzdišu. I sada je, kao tokom 30-ih godina, mudro i brižno moskovsko rukovodstvo odlučilo da savije braću Maloruse preko kolena. I razlog je isti – industrijalizacija. Onda se, doduše, radilo o industrijalizaciji cele zemlje, sada samo o industrijalizaciji Gasproma. U ono doba su vozili ukrajinsko žito, uzimajući i poslednje zrno od ukrajinskih seljaka, koje su time osudili na smrt i stvarno izmorili glađu, jer im je bilo potrebno nešto čime će platiti izgradnju novih fabrika, opremanje vojske i jačanje lične Staljinove vlasti. I sada je moskovsko rukovodstvo odlučilo da bratski ukrajinski narod, ako već neće da radi onako kako mu Moskva kaže, izmori, samo ne glađu nego hladnoćom. Zato je i izabran trenutak kad se očekivala temperatura od minus 20. U ono doba je kroz Ukrajinu tekla zlatna reka žita, a Ukrajinci su umirali od gladi; sada teče plava reka gasa, a mi treba da umiremo od studeni i još da, o svom trošku, obezbeđujemo neometani tranzit gasa, što je vrhunac cinizma. Bratskog. Nije važno što smo sada različite države, zadaci su nam, misli Moskva, zajednički, velikoruski. Znači, mi treba da damo sve što imamo, a što nemamo, da pozajmimo, pa opet da damo. Ako ne možemo da platimo u novcu, možemo u cevima, u lukama, bratski, kao Belorusi. I šta ako je za 40 godina zajednički, sovjetski, potrošeno sve što je Ukrajina imala od prirodnih rezervi?! Sad kad je prsnuo naftni mehur, a zima je, mi Ukrajinci treba da plaćamo gasni mehur. I nadoknadimo Rusima pad cena nafte. Ako nećemo, a nećemo, sledi nam gasomor, golodomor, blokada Lenjingrada – to nam daju da biramo. A zašto mi ne bismo mogli da radimo isto ono što radi Gasprom sa srednjoazijskim gasom? Kupe sav gas na granici, onda on postane ruski i nema nikakvog tranzita. Neka cela Evropa kupuje srednjoazijski i ruski gas od nas, a mi od njih po istoj shemi, svejedno da li po 200 ili po 1000 dolara za kubik. Ali za to već treba imati volju i silu, ne samo političku. (Fraza, Kijev) Ukrajinska karta Ukrajini ističe vreme; kako se budu realizovali planovi za izgradnju gasovoda Severni i Južni tok za transport ruskog gasa u Evropu, tako će strateški značaj Ukrajine opadati. U nešto manjoj meri, može se očekivati da uporedo s tim opadne i strateška važnost Kijeva za Ameriku. Zato je za Ukrajinu ovo poslednji trenutak da izvuče neku trajnu korist iz situacije u kojoj se najveći deo tranzita gasa još uvek odvija preko njene teritorije. Kijev će se na sve načine truditi da se EU aktivno uključi u pregovarački proces o gasu sa Moskvom, što Rusiji nikako ne odgovara, između ostalog i zato što bi se time mogle ojačati pozicije proevropskih snaga u Ukrajini. Svojim sadašnjim postupcima Kijev praktično izvršava nalog SAD, čija se suština sastoji u provociranju nove konfliktne teme na rusko-evropskoj agendi. Za kijevske političare, koji su jako dobro upućeni u katastrofalno stanje ukrajinskog sistema za transport gasa, važno je da privuku pažnju evropskih zemalja za probleme tranzita, i još važnije da ih ubede da daju novac za rekonstrukciju mreže. Namera im je da uspostave takav sistem plaćanja za tranzit da Rusija, indirektno, finansira te troškove, ali da pri tom ne dobije ni najmanji stepen kontrole nad radom mreže. Ovo što se danas događa, nastavak je zbivanja na Kavkazu u avgustu 2008. Socijalno-ekonomska destabilizacija Ukrajine bila je pitanje vremena. Drastično devalvirana grivna, metalurgija koja je prestala da radi, ekonomsko opadanje – celo to predstečajno stanje neminovno bi se izmetnulo u neku vanrednu situaciju. Gasni rat, koji se upravo raspiruje, trebalo bi da omogući da se u celu stvar, pre svega na planu informacija, uvede “strani faktor”. (Agencija Regnum) Naravno da je reč o politici Sasvim je izvesno da u gasnom sporu sa Kijevom postoji politička komponenta, ali ona uopšte nije onakva kakvu pokušava da predstavi “slobodna” zapadna štampa. Za nas se ovde radi o uvođenju reda. Sasvim je razumljivo zašto snižavamo cenu za Belorusiju, koja nas podržava i sa kojom imamo bliske, obostrano korisne ekonomske odnose. Čudno je međutim izgledala Rusija kada je svake godine “poklanjala” milijarde dolara Ukrajini čije vlasti zabranjuju ruski jezik, održavaju antiruske samite i istupaju protiv nas u svim međunarodnim poslovima. Još bi čudnije delovala Rusija kada bi nastavila da zasipa Juščenka milijardama dolara pošto je on praktično stupio u rat sa nama na teritoriji Južne Osetije. Kad su ukrajinske rakete obarale naše avione, Kijev je i dalje dobijao ekonomsku podršku od Rusije. Zar je to normalno? E pa, mi više nećemo da delujemo kao idioti, makar se Amerika zagrcnula od ogorčenja. Gasprom je državna kompanija, a ruskoj državi su pare sada jako potrebne. Prema tome, uspostavljanje reda na tržištu gasa jeste pitanje naše bezbednosti. Kada u svetu izbije kriza, nedopustiv je luksuz da se trudite da prema svima budete dobri i među svima omiljeni. Izgleda da svi zaboravljaju da je gas za Rusiju osnov stabilnosti. Naime, za razliku od nafte, gas ne može odjednom nekoliko puta da pojeftini. U gasu leži naš spas od krize i zato je to bogatstvo kojim se ne smemo razbacivati. Sada i kad prijateljima dajemo, treba triput da promislimo, a neprijateljima da dajemo – to bi već bila notorna glupost. U Evropi to savršeno dobro razumeju; moraće da shvate i ukrajinski čelnici. Razume se, ako Gasprom bude dovoljno čvrst. (Izvestija) Priredila i prevela LJiljana Nedeljković