Komad zemlje, bunar i puška

NJegova svetost patrijarh srpski Pavle poručio je vernicima u Božićnoj poslanici da se iza svetske ekonomske krize skriva duhovna i moralna kriza i, time, kriza same čovečnosti. Kazao je još da su najuplašeniji upravo oni koji su najimućniji: “Wihova nezajažljiva pohlepa za novcem i uživanjima, preterana potrošnja prirodnih i materijalnih dobara, rađa neuravnoteženost ljudskih odnosa, odnosa prema najdubljoj tajni života i odnosa prema sveukupnoj tvorevini.” U krizama koje je svet upamtio, objašnjenje za finansijske lomove, krah berze i panični strah od budućnosti, bezmalo uvek je pronalaženo u moralističkim i pokajničkim preispitivanjima, religiji i biblijskim slikama. Profesor Harold Yejms, istoričar ekonomije iz Prinstona, podsetio je, tako, na reči biskupa iz engleskog Vinčestera koji se zatekao, posle pada berze 1929, slučajno, u protestantskoj crkvi na Brodveju. Biskup je rekao: “Nije mi žao što se to desilo, jer je time težak udarac dobio kockarski duh, koji želi nešto da stekne a da se ne pomuči, želi da stekne velike profite na tuđoj ruševini.” Oživele su i danas, kao i pre osamdeset godina, sintagme “kriza verovanja” i “era pokajanja”, prizivaju se slike Potopa i poslednjih dana Rimskog carstva. Ne čini to samo crkva, naprotiv, ugledni ekonomisti, članovi upravnih odbora velikih korporacija, osnivači finansijskih grupa, opet listaju Bibliju. Klaus Švab, švajcarski ekonomista i biznismen, osnivač Svetskog ekonomskog foruma, na skupu bogatih i moćnih u Davosu pre godinu dana rekao je: “Mi moramo da platimo za grehe iz prošlosti.” Mediji tek ne mogu da se suzdrže. Yeremi Klarkson, kolumnista britanskog Tajmsa, piše kako se nedavno, u Dablinu, odistinski osećao kao da je pozvan na poslednje dane Rimske imperije. Iako je Irska prva zemalja u Evropi koja je s obe noge ugazila u recesiju. Dokle mu je pogled dosezao svuda su bile limuzine “fantom”, veličanstveni model Rols-Rojsa, a njihovi vlasnici su nosili kapute napravljene “od nečega što sada nestaje”. “I svako se tu pojavio da se prepusti golom hedonizmu.” On je iz razgovora sa nekim, kako kaže, starijim bankarima u Britaniji zaključio da oni ne upućuju na već prisutne probleme poput onih 1992. ili čak 1929: “Oni govore o totalnom finansijskom rastopljavanju. Oni govore o Početku kraja.” A novogodišnja Politika na naslovnoj strani objavila je karikaturu Dušana Petričića, koji se baš svojski poigrao biblijskom slikom: Hit sezone turističkih agencija je doček 2009. na krstarenju Nojevom barkom. Dragan Bujošević, glavni i odgovorni urednik Politike, reče: “To znači da nas 2009. čeka Potop. Ali, pošto smo sve do sad preživeli, preživećemo i taj Potop.” Hoćemo li preživeti? Ko će da nam sredi vizu za krstarenje Nojevom barkom? Otkud nam novac da krstarimo po ovoj zimi, sad kad su nam plate i penzije smrznute, evro je preko 93 dinara (četvrtak, 8. januar)? Ili će na Barku da se uguraju samo oni sa VIP pozivnicama? Dr Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, reče za NIN: “Finansijska i ekonomska kriza najviše će pogoditi najsiromašnije. Mislim da su cinična obrazloženja kako siromašni nemaju šta da izgube. Upravo će se dovesti u pitanje i njihova sposobnost da unaprede svoje materijalno stanje i rade na obrazovanju potomaka, a država će ih se odricati, zaglavljena između partijske pohlepe, ucena sindikata i sve manjih budžetskih priliva. Konačno, srozavanje srednjeg sloja će, u Srbiji, ukoliko se ponovo dogodi, naročito doprineti srozavanju demokratije koja je jedva i donekle uspela da se institucionalizuje, koja je samo formalno prisutna u javnom životu.” On je uveren da demokratiju u Srbiji osporavaju najbogatiji i najsiromašniji, istovremeno: “Na isti način oni su bili u političkom savezništvu, u procesu nasilnog rasturanja Jugoslavije. Našu privredu i politiku opterećuju stotine hiljada najsiromašnijih, koji su nepismeni, nekompetentni i radno gotovo nesposobni, njima se samo politički manipuliše, i ne postoje sredstva da se oni prilagode potrebama proizvodnje ili javnog sektora. Oni nisu tranzicioni gubitnici; oni u tranziciji, osim kao sredstvo pritiska da se reforme usporavaju, gotovo da ne postoje. Srednji sloj se nije jasno nametnuo kao nosilac ideja slobode, demokratije, institucija, i recesija će dodatno uticati na njegovo siromašenje, možda i gubitak ostataka energije koje bi trebalo da ulaže u promene. Nije jasno koje će usmerenje diktirati tajkuni, oni su prilikom formiranja vlade bili spremni da podrže evropski kurs, koji je verovatno u njihovom dugoročnom interesu, ali oni nisu u stanju da taj interes dovoljno jasno definišu. Wihove sposobnosti su na nekoj drugoj strani. Evropeizacija Srbije će dodatno legitimisati njihovo bogatstvo, ono će doduše biti izloženo probi na otvorenom i slobodnom tržištu, gde opstaju samo vitalni sektori i lideri.” O siromašnima i bogatima u recesiji Yeremi Klarkson je kratko zapisao: “Svako će morati da izgubi 80 odsto svog bogatstva. Što jeste problem ukoliko ste dosad vreme provodili u redu za siromašne. Konačno, razume se, sistem će se podići, ali jedno vreme biće apsolutni haos: protesti, linčovanja, gladovanje. Biće to svet bez struje i goriva, a bez goriva nema načina da se održi moderan poljoprivredni sistem. Što znači da ni hrane neće biti. Možda bi trebalo da zastanete i da se zamislite nad tim.” Ipak, Klarkson predlaže kupovinu kuće na selu, koja bi s nekom bašticom, i dve puške, umesto raskošnog automobila, bila mnogo bolji pazar za predstojeće crne dane na Planeti. Eto nama spasa? Srpska sela su prazna, kuće se prodaju budzašto sa sve parčetom zemlje a i bunar, hvala bogu, nije teško iskopati. U Barajevu i okolini za 30.000 evra može da se kupi kućerak ko lutka sa osam ari placa, da ne govorimo o bagatelnim cenama dublje u Šumadiji ili po Vojvodini. Međutim, dr Slobodan Antonić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže da će Srbija ovu krizu da podnese teže nego onu iz devedesetih. I to baš zbog sela. “Jer je naše selo danas slabije. Selo se, tokom prethodne decenije, pokazalo kao ključni amortizer za ublažavanje posledica velikog pada industrijske proizvodnje. Ali, selo je sada 15 godina starije i više ispražnjeno od mladog i radno aktivnog stanovništva. Jedan deo stanovništva će pad sektora proizvodnje i usluga svakako pokušati da nadoknadi većom orijentacijom na poljoprivredu. Ali, taj deo stanovništva nije prevelik. Pogotovo se ne može očekivati da mlađi i obrazovaniji svet iz gradova ode na selo i uzme motiku u ruke. Ti ljudi će verovatnije čekati da kriza prođe. Oni će biti jako nervozni ako kriza potraje, a izgleda da hoće.” Dr Antonić veruje da je kod nas ionako dosta razvijen oblik socijalne isključivosti, koji se sastoji u isticanju sopstvene “urbanosti” i preziranju “seljaka”: “To su oni poznati parovi urbano-seljačko, moderno-tradicionalističko, evropsko-nacionalističko. Wih naročito neguje tzv. druga Srbija, ali su oni i šire prisutni. Pošto će sada krizu opet najmanje da osete ljudi sa sela i iz predgrađa, netrpeljivost prema njima, kod dela gradskih srednjih klasa, samo će još više da poraste. Ne bih isključio mogućnost dalje političke radikalizacije urbanih gubitnika. Wima će trebati krivac, a idealni za to će biti oni koji su nas onemogućili da već budemo deo Evrope i oni koji nas sprečavaju da živimo kao sav normalan svet. Pošto će biti manje para u budžetu, rašće nervoza i kod naše političke klase. Elita će morati da vodi oštriju borbu oko preostalih resursa, a zaposleni kod države će pritiskati vlast da održi sadašnji nivo plata u upravi, obrazovanju i zdravstvu. To teško da će biti sasvim moguće, pa će rasti broj štrajkova. Na drugoj strani, deo zaposlenih kod države verovatno će nastojati da deo izgubljenih prihoda nadoknadi korupcijom. Običan svet time će još više da bude pritisnut, i zato još nervozniji.” I o političkoj eliti u Srbiji, između svetske ekonomske krize i građana Srbije, sagovornici NIN-a imaju različita mišljenja. Dr Nikola Samardžić: “Pretpostavljam da srpska vlada raspolaže kompetencijama da dovrši proces tranzicije, i da se nosi sa krizom, ali su te kompetencije potisnute zbog nepostojanja političkog konsenzusa o tranziciji. Premijer, ministarka finansija, ministar ekonomije ili ministar policije nisu lišeni znanja, sposobnosti ili političkog iskustva, ali vlast nije u vladi, ona je koncentrisana u krugovima ekonomskih i političkih monopolista. U tom smislu je pre svega odgovoran predsednik Tadić. Mi raspolažemo istorijskim iskustvom, ali smo suviše daleko izmakli na ovom sporednom koloseku politike i ekonomije. Premijer Milan Stojadinović, izuzetan finansijski stručnjak, preuzeo je kabinet 1935, na vrhuncu ekonomske krize, da bi Kraljevinu Jugoslaviju vratio na razvojni put koji se oslanjao i na njegovu platformu nacionalnog pomirenja. Neki od onih koji pamte rat, možda će se usuditi da potvrde kako se bolje živelo za vreme nemačke okupacije nego nakon 1944. kad su komunisti sovjetizirali i politiku i ekonomiju. Uništili su privatni sektor, opljačkali i ponizili seljake, uveli u institucije partijski protekcionizam i uravnilovku. To je tabu, u javnom diskursu kojim dominiraju kleronacionalisti, i koje u tom domenu gotovo da podržava građanska levica, koja je i u opoziciji i u institucijama, i izvesnim domenima na vlasti. Zato Tadić, kad, umesto privatizacije javnih preduzeća, pozivajući se na nebuloze o podršci zvaničnoj kosovskoj politici, poklanja NIS režimu u Moskvi i poslovnim krugovima veoma spornog porekla, vraća Srbiju, simbolično, u 1944. To je neposredno potvrdio ruskom predsedniku Medvedevu, koji gasi poslednje ostatke sloboda i demokratije u toj zemlji. Zaključio je kako je ugovor, koji je prethodno parafirao Velimir Ilić, povoljan za Rusiju i da evropska integracija Srbije odgovara interesima Rusije. Ne sećam se da je pomenuo, ili meni nije jasno, gde je tu interes Srbije ili Srba, svejedno, koje on tamo predstavlja. Kao da je prestonica Srbije ponovo Moskva.” S druge strane, dr Slobodan Antonić kaže: “Vladajuća elita je kasno shvatila dubinu krize i opasnosti koje prete. Povlačenje i odliv špekulativnog kapitala iz Srbije, koji je započeo s početkom krize, mogao bi da uzdrma čitav bankarski sistem. Trebalo bi da budemo srećni da se taj sistem jednostavno ne raspadne, kao što se desilo pre nekoliko godina u Argentini. Otežano vraćanje kredita i nemogućnost novih zaduživanja pogodiće celu srednju klasu. Naročito će stradati mlađi i skorije zaposleni, oni koji su poželeli da odmah žive standardom više srednje klase i zato uzeli velike kredite za stan i kola. Srednja klasa će vršiti snažan pritisak na elitu da nešto preduzme. Ali, što se elita kasnije probudi i razabere, imaće sve manje manevarskog prostora. Ne bih isključio mogućnost da elita spas potraži u izborima. Time se odgovornost deli sa biračima, Milošević je u jeku krize, 1992. i 1993, išao na izbore i oni su se pokazali kao dobar ventil. Nakon svih ratova i secesija, uz sva uslovljavanja kojima smo izloženi od strane birokratije EU i SAD, ovo je veoma frustrirano društvo. Kriza može biti okidač za eksploziju radikalnih ideja. One mogu biti političke, ali i socijalne. Ojačaće radikalni autonomaši u Vojvodini, ojačaće LDP retorika o Kosovu koje nas sprečava da odmah uđemo u EU, ojačaće, na drugoj strani, i antiglobalističke i evroskeptičke snage. Takođe, socijalističke ideje, u nekom obliku, lako mogu da se obnove. Srbi imaju dugu tradiciju egalitarizma. Ne bih se iznenadio da čisto socijalna priča bude udarna tema sledećih izbora.” Pa šta je rešenje? Dr Miroslav Pušonja, konsultant privrednih organizacija koje posluju na Balkanu, kaže za NIN: “Svakako ne krediti i široke koalicije korumpiranih narodnih predstavnika i vlasti. Srbija je bogomdano mesto za proizvodnju hrane, a naš dobar deo duga nastao je baš na uvozu hrane. Moguće je živeti u Beogradu, Novom Sadu ili Kragujevcu i raditi na njivama Srema i Šumadije, sa diplomom i bez nje, ali ne kao najamnik tajkuna ili Monsanato Co. za 500 evra, dok oni zgrću milijarde i glume pametnog, vrednog i snalažljivog poslodavca.” Kako god, jedan od istorijsko-socioloških stereotipa jeste da su nas sve krize (balkanski i svetski ratovi, komunizam, raspad Jugoslavije, bombardovanje 1999, ubistvo Zorana Đinđića, Kosovo) koje su nas snalazile, na neki način i “jačale”. Da ćemo i ovu, naveliko imuni na bedu, lakše preživeti nego drugi. Profesor dr Žarko Trebješanin, psiholog, kaže da naše iskustvo nošenja s krizom nije zanemarljivo, mada se ne treba zavaravati: “Sećam se da sam početkom devedesetih godina od starijih ljudi slušao kako su živeli u ratu; imali su praktične savete. Dakle, izbegli su fazu preteranog šoka i nisu bili demoralisani. Znali su šta da čine i šta mogu da očekuju. To iskustvo može da bude neka vrsta sticanja imuniteta. Međutim, činjenica je i da se stresovi gomilaju, akumuliraju se svakodnevne svađe, pa može da dođe do pucanja zbog neke sitnice. Iako nisam neki stručnjak za ekonomiju, čini se da je samo pojavno ova kriza koja nailazi, slična onoj koju smo preživeli devedesetih.” A kako da se ponašamo narednih godina? Dr Trebješanin: “Bilo bi dobro da budemo na vreme informisani, što devedesetih nije bio slučaj. Potrebno je da dobijemo prave informacije koliko to može da potraje, kako bi svaka porodica, svako od nas mogao da donese neku malu strategiju, kako da preživi, kao što države stvaraju strategiju na makroplanu: da li uzeti kredit ili ne, da li se zadužiti u evrima ili dinarima, da li prodati kuću... Država bi morala da pomogne onima koji su naj- ugroženiji.” A hoćemo li preživeti, zavisi od motivacije, kaže dr Bojan Jovanović, etnolog. I individualni i kolektivni život zavisi od motivisanosti pojedinca i kolektiva. Ukoliko je cilj da se preživi, da se ostvari cilj kroz prevazilaženje aktuelnih nevolja, ne može se to meriti učestalošću krize kroz jedan ljudski vek kao otežavajuće okolnosti. Dr Jovanović kaže: “Motivacija je utemeljena u smislu. Pojedinci koji su imali smisao u najtežim životnim okolnostima pokazalo se da su, za razliku od onih koji smisao nisu imali, preživeli. Sam život je u funkciji ostvarenja ciljeva. Život jeste sam po sebi dragocen, uvek mora da se sagleda u tom kontekstu. Ukoliko su iskušenja veća od naše snage i motivisanosti da ih savladamo, nailazi problem. Ukoliko su iskušenja i motivisanost samerljivi, moguće je isplivati.” A zašto smo, čini se, ravnodušni? “Mera te naše ravnodušnosti i apatije, tog možda psihološkog otopljenja da ne reagujemo poput drugih sadržana je u čekanju onoga što je već došlo. Dakle, mi čekamo da nas neke negativne posledice pristiglog uvere u promenjene okolnosti, jer živimo u svom svetu koji se odlikuje permanentnim kašnjenjem za savremenošću. Na nas sada upozorenja slabo deluju. Nismo skloni ni kao pojedinci ni kao kolektiv da se pripremamo i da pravimo modele odbrane. Nas pokreću jake emocije, samo kad se stvarno plašimo i kad nas na to pritisnu neposredni događaji. Godine našeg opasnog življenja u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, osenčene oskudicom i materijalnom bedom, došle su posle decenija našeg lagodnog, opuštenog i bezbrižnog života tokom sedamdesetih i osamdesetih. Mi smo gubitak države doživeli kao gubitak sebe, pa otud ta apatija i melanholija kada se gubi ono sa čim se poistovećujemo.” Kako bilo, crni dani će da nam potraju. Dr Miroslav Pušonja, ekonomista Put bez povratka Posmatrajmo probleme liderskih društava i analizirajmo načine na koje se oni reflektuju na zemlje razorene strukture i iscrpljenih resursa, kao što je Srbija. U ovom novom sistemu veća proizvodnja ne dovodi do veće zaposlenosti, za razliku od onoga što su neki članovi naše vlade sve vreme probali proturiti, pa to čine i danas. Radnička klasa, kao dominantna u prošlom, postala je pravi društveni problem u ovom veku. Weni poslovi su nestali, radna mesta ispremeštana i zatvorena, a životi razoreni. Kada Piter Draker kaže da će i u ovom veku postojati nešto što ljudi mogu raditi bolje od inteligentnih mašina, on misli na ljude inteligentnije od tih mašina. Oni će preživeti. Ne treba, dakle, gubiti iz vida svu težinu situacije u kojoj se nalazi većina. Mnoga pitanja traže odgovore. Istaknimo dva: a) ako nema mesta za prevaziđene odnose između kapitalista i radničke klase, ko će zaposliti i nahraniti tu masu i kako će u globalnom svetu opstati oni čija privreda počiva na starim društvenim odnosima (Srbija), a čije su mlade generacije mentalno formirane za nove društvene odnose; b) da li rešavati problem roditelja ili dece? Nesklad struktura između toga šta jesmo i šta bismo hteli da budemo je apsolutan, proizvodeći i apsolutnu strukturalnu nezaposlenost. Danas se najviše računa na ovu varijantu. Navešću izvorna iskustva onih koji se sa tim organizovano bore već devet meseci. To su SAD. Oni su pokušali da reanimiraju one koji su nemoćni da vraćaju kredite. Prvo su to bili pojedinci koji su uzeli stambene kredite. Ali, SAD nisu uspele. I kada bi im se posrećilo pa da neka čarobna formula reprograma prođe, sistem bi opet bio u opasnosti da padne. Zašto? Jer građanin kod njih ne živi u vakuumu ili u masi slučajeva nije preduzetnik, ma koliko oni nama prodavali tu priču. Wegova sudbina zavisi i od sistema višeg reda – korporacije ili državne institucije u kojoj zarađuje dohodak. Ako je organizacija nalik na zaposlenog pa se i ona preterano zadužila, zaposleni će biti otpušten. Tako raste broj nezaposlenih, a oni niti mogu da servisiraju dužničke obaveze, niti da plaćaju poreze. Tako prestaje punjenje državnog budžeta, a počinje intenzivno pražnjenje. Kada se ne puni prirodno, mora se puniti neprirodno, zaduživanjem države kod stranih investitora ili na domaćem tržištu ako ono postoji. Problem se može rešavati i kresanjem budžetske potrošnje. I tu su prve svađe kako ići dalje. Jednom rečju, čovek bez posla danas i nije čovek. On je knjigovodstvena stavka – rashod. Ako sve ove probleme ignorišemo i živimo tako 70 godina, onda vam je to Srbija. Sada već možemo videti razliku između nas i SAD. Oni su u krizi koja će da traje pet godina, a mi u trajnoj. Oni iz nje izlaze jer se njom aktivno bave i skupljaju zdrav novac i ideje od onih koji profitabilno rade ili od onih koje bombarduju i eksploatišu i tako pune državnu i privatnu kasu. Novac misle oploditi tako što će biti skuplji da bi nadomestili izgubljeno. To znači da će onima koji ga uzmu izaći na nos dok ga vrate, a zemlje poput Srbije su idealni zajmotražioci. Pitate se šta će biti hipoteka? “Novo Kosovo”. A šta bi to moglo biti? Skoro sam negde pročitao grafit: Kosovo je Srbija, a sve ostalo Delta. Ja bih taj grafit korigovao i rekao da Kosovo nije Srbija zato što većina Srba razmišlja kao “Delta” i više veruje u moć tajnih službi nego u Tajnu večeru. I sve dok je to tako ići ćemo putem bez povratka. (Autor knjige Čovek je više od ljudskog resursa i konsultant privrednih Rasim LJajić, ministar za rad i socijalna pitanja Glava nam nije u pesku Biće vrlo teška godina. Za sve. Ne verujem da će Srbija prolaziti kroz ono kroz šta smo prošli devedesetih i ne verujem da ćemo imati hiperinflaciju i potpuni raspad finansijskog i ekonomskog sistema Predstavnici Saveza samostalnih sindikata Srbije i sindikata Nezavisnost najavili su, zbog suspenzije Opšteg kolektivnog ugovora, organizovanje protesta širom Srbije. O tome će sindikati doneti odluku 22. januara. Ipak, za petak, 9. januar, najavljen je sastanak sindikalaca i srpskih privrednika, koji je organizovao Boris Tadić. LJubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, pak, očekuje da bi sastanak s predsednikom i premijerom trebalo da bude još jedna prilika da se prevaziđu razlike oko primene proširenog dejstva Opšteg kolektivnog ugovora. Branislav Čanak, predsednik sindikata “Nezavisnost” je tu, izgleda, “tvrd orah, voćka čudnovata”, jer insistira na finansijskom delu ugovora a ostalo mu i nije važno. Kao uostalom i ministar Mirko Cvetković koji je rekao da bi primena kolektivnog ugovora odvela u haos i hiperinflaciju. Rasim LJajić, ministar za rad i socijalna pitanja, i dalje veruje da ima prostora za dogovor. Sa Rasimom LJajićem razgovarali smo pred novogodišnje i božićne praznike, dakle pre nego što su se Boris Tadić i Mlađan Dinkić dogovorili da izbora ne bude. Suspenzija Opšteg kolektivnog ugovora shvaćena je kao stavljanje Vlade Srbije na stranu poslodavaca. - Ovo je upravo interes da se očuvaju radna mesta. Šta bi se dogodilo, hipotetički, da je prošireno dejstvo stupilo na snagu prvog januara? U proseku povećanje plata nekih osamdeset do sto evra, preko noći, u uslovima kada ograničavate rast plata, kada zamrzavate penzije, donosite odluku da svako dobije sto evra veće plate. Odakle? Zašto je u novembru potpisano prošireno dejstvo OKU, kad je i tada već svima bilo jasno, pa i realnijem krilu sindikalaca, da je budžet nerealan i da para neće biti? - Kolektivni ugovor je potpisan između poslodavaca i sindikata u aprilu. Sindikalci su tražili prošireno dejstvo, rekli smo da to mnogo košta državu, da bi samo za 430.000 radnika koji su direktni budžetski korisnici to iznosilo 430 milijardi dinara, ukupni troškovi bi iznosili 200 milijardi dinara samo za topli obrok i regres, ne računam troškove za druge stavke koje su takođe predviđene Opštim kolektivnim ugovorom. Mi smo tad govorili da nema sredstava, onda je došao predlog sindikata da mi damo prošireno dejstvo a da u decembru mesecu, ako efekti krize budu vidljivi na Srbiju, zamrznemo primenu do okončanja te krize. Postoji prvi član od ta četiri principa koji su tada potpisani, upravo se kaže da se u decembru zauzme konačni stav o tome. Oni sad kažu da to nije bio uopšte dogovor. Pa zašto mi nismo potpisali prošireno dejstvo u junu nego smo čekali novembar da ga potpišemo, kad smo već videli efekte krize? Ali, hteli smo da izađemo u susret, da damo impuls socijalnom dijalogu, da kažemo da postoji spremnost vlade, ali da ako bude krize, kao što će je biti, onda ćemo staviti moratorijum na izvesni period kako bismo sačuvali neke elemente tog ugovora koji bi stupili na snagu kad se za to steknu uslovi. Ako regres i topli obrok vode u hiperinflaciju i haos, kako je to nedavno izrekao premijer Cvetković, da li plate poslanika i ministara vode u hiperinflaciju i haos? - Kad govorimo o rezanju javne potrošnje, treba prvo da krenemo od nas samih. Država treba da pokaže ne samo spremnost nego konkretne mere. Ali, ne treba to pojednostavljivati i banalizovati, pa ukidati, recimo, novogodišnji koktel, ili, što se sad dešavalo, umesto pozivnica, ljudi se SMS-om obaveste o nekom događaju, jer je jeftinije. A ovamo nas poslanik košta ne znam koliko i imamo ih 250. Imamo i 28.000 ljudi u administraciji. Suštinski postoji prostor za znatne uštede. Koliko je ostvarivo smanjiti broj poslanika na, recimo, 120, kad u Ustavu Srbije stoji da ih ima 250? - Nije ostvarivo. Nužne su promene zakona, Ustava... Ali mislim da je neracionalno i ekonomski i politički imati Skupštinu od 250 poslanika jer kad imate Skupštinu sa 250 poslanika, onda stranke biraju kadrove kojima Skupština služi kao sinekura: evo zaslužni ste članovi, lepili ste plakate, učestvovali u kampanji, trčali ste, nemamo vas gde, sedite u Skupštini, i dižite ruku. Kad bi bilo manje poslanika onda bi i stranke bile odgovornije i birali bi stručnije, odgovornije i kompetentne, a o finansijskoj uštedi da ne govorim. To bi trebalo da bude jedan od važnijih prioriteta u sklopu celokupne reforme koja nam predstoji. A da spojite ministarstva, da se smanji njihov broj, koliko je to ostvarivo? - Mislim da je 15 ministarstava sasvim dovoljno za Srbiju. Ovoliko nam ne treba. Imamo 27 članova vlade. Imate li projekciju koliko će radnika ostati bez posla ove godine? - Niko to nema, niti je moguće napraviti tu vrstu projekcije. Mi još nismo imali direktne efekte ove krize. Po prognozama, oni se očekuju u februaru i martu. Ne bih da kalkulišem brojevima niti da širim defetizam, ali ne mogu da zabijam glavu u pesak i da tešim ljude kako toga neće biti. Biće vrlo teška godina. Za sve. Šta ćete činiti u slučaju socijalnih nemira? - Naravno da je to realna opasnost. Sindikati su proteste već najavili. Važno je da se nađe rešenje i sa sindikatima i sa poslodavcima. Pokušaćemo da prilikom prvog rebalansa budžeta dođemo do sredstava koja bi predstavljala socijalne transfere za radnike koji bi ostali bez posla. Ne mogu da obećam koliki bi to iznos bio, ali činjenica je da ćemo ove godine imati veći broj ljudi sa socijalnim problemima nego što je to bilo 2008. Vlada je izašla sa predlogom ekonomskih mera za podsticaj izvoza i proizvodnje. Treba da pomognemo onim preduzećima koja imaju obezbeđena tržišta da bi ili zadržali broj tih mesta ili zaposlili nove radnike. Izdvojićemo 19 milijardi za pomoć malim i srednjim preduzećima iz Fonda za razvoj i to su neke podsticajne mere koje će se preduzimati zavisno od posledica ove krize. Recepta nema, situacija će biti teška u celom svetu, Srbija nije pusto ostrvo da je kriza zaobiđe. Ne možemo ni da predvidimo kakvi će efekti krize biti. Planiramo tri posto ostvarenog proizvodnog rasta. Pitanje je da li će biti toliko. Očekujete li pad vlade? - Ne isključujem ga. Ne samo zbog jednog elementa, o kome mi govorimo, ekonomske krize, protesta kojih će verovatno biti, već imam u vidu celokupnu političku situaciju i, naravno, ove faktore na koje vlada teško da može da utiče, a to je svetska finansijska kriza. Naš put ka EU je zaustavljen i to je činjenica koju treba imati u vidu, tako da od čitavog niza okolnosti zavisi da li ćemo imati izbore. Ali, ja ih naprosto ne bih isključio. Ne verujem da će Srbija prolaziti kroz ono kroz šta smo prošli devedesetih i ne verujem da ćemo imati hiperinflaciju i potpuni raspad finansijskog i ekonomskog sistema.