Kako je Kardelj donosio zakone

Početkom 1975. na sednici Saveznog izvršnog veća (čiji sam član bio), potpredsednik Anton Vratuša, pod tačkom “razno” predložio je da formiramo radnu grupu koja će da razradi “predlog” za prenošenje devizne funkcije na republike i pokrajine. Pitam ga, otkud mu to pada na pamet, kad po Ustavu republike i autonomne pokrajine nemaju takve nadležnosti. Svi su ćutali. Vratuša je odustao. I – kao da nije ništa ni bilo. Na sledećoj sednici ista priča. Vratuša predlaže isto. Opet pitam, pominjem Ustav. Insistiram da nas ne zamara takvim stvarima. Vratuša kaže da je to “zahtev druga Kardelja”. Kažem, da treba drugu Kardelju objasniti šta može po Ustavu. Opet niko ni reči, nema zaključaka. Odmah po završetku sednice zvao sam kabinet Edvarda Kardelja. Javio se šef kabineta Lazarević. Rekao sam mu o čemu se radi i pitao ga da li je upoznat sa idejom o kojoj je Vratuša govorio na SIV-u i da li ima nešto napisano. Lazarević je bio upoznat. Odmah mi je poslao zabelešku na nekoliko stranica, čiji je sadržaj u suštini bio: dosadašnjom aktivnošću učinjeno je mnogo za političku stabilnost zemlje time što je izvršena decentralizacija funkcija federacije na republike i autonomne pokrajine. Likvidiran je opšti investicioni fond federacije i podeljen na republike. Ukinuti su porezi federaciji. Sva vlast u privredi preneta je na republike i autonomne pokrajine i više nema svađe. To je povećalo političku stabilnost zemlje. Jedino pitanje, nastavlja se u zabelešci, koje još uvek dovodi do političke nestabilnosti zemlje, jeste devizno pitanje. Ideja iz zabeleške je da se republike i autonomne pokrajine učine odgovornim i zainteresovanim za devizni bilans. Svaka republika, odnosno autonomna pokrajina, brinula bi o izvozu i uvozu, imala bi devizni i platni bilans i raspolagala bi devizama. Pozovem Lazarevića. Pitam, da li je on to čitao. Jeste. Da li je zabelešku čitao drug Kardelj, kaže jeste a i lično je redigovao. Govorim Lazareviću da je to protiv Ustava, da će rasturiti jedinstveno jugoslovensko tržište, da vodi u ekonomski i politički raspad države, da će prestati plaćanje u dinarima među republikama, da će jedna drugoj da konkurišu na stranim tržištima... Lazarević nije oponirao, samo je rekao da mi ne preporučuje da se u to upuštam, jer to lično radi drug Kardelj. Lazarević me nije zaustavio. Smatrao sam da ako žele da rade nešto što je po Ustavu nedozvoljeno, neka prvo promene Ustav. A promena traži posebnu proceduru, koja nije moguća preko noći. Uostalom, ne verujem da bi se na to odlučili, jer su koliko juče završili najveće ustavne promene u posleratnoj Jugoslaviji. Jugoslovenska privreda je decenijama građena kao jedinstvena, sa podelom rada na tom tržištu, sa jedinstvenom monetom i spoljnotrgovinskim i deviznim sistemom. Tako je poljoprivredna proizvodnja iz Vojvodine snabdevala jadranski turizam i devize od turista koristile su celoj jugoslovenskoj privredi, uključujući i poljoprivredu. Cepanjem, devize bi uzeo turizam, a poljoprivreda bi ostala kratkih rukava. Slična je situacija sa elektroprivredom. Ona snabdeva sve grane privrede, sama malo izvozi, ali ima velike potrebe za uvozom opreme. Ko će i kako da rešava to pitanje? Izvoz, pa i devizni prihod se pre svega ostvaruje u Hrvatskoj i Sloveniji, kao turistički i finalni izvoz, a ostale republike kao snabdevači izvoznika bivaju uskraćene za devizni priliv. Pozvao sam Milenka Kangrgu, saveznog sekretara za zakonodavstvo, koji ne samo da najbolje zna, nego je i nadležan za tumačenje Ustava SFRJ. Kangrga je, inače, bio moj dobar prijatelj, često smo putovali u Moskvu i drugde na zasedanja SEV-a gde sam bio stalni predstavnik Jugoslavije. Kangrga je pročitao zabelešku i bez dvoumljenja rekao da bi donošenje takvih zakonskih rešenja bilo protivustavno. Izložio sam mu svoju nameru da osporavam ustavnu zasnovanost ovih rešenja. Pitao sam ga da mi jasno kaže da li će i na sednici SIV-a dati isto objašnjenje. Pa naravno, rekao je, ako ga budu pitali. To mi je bio vrlo značajan oslonac. Ovakva pitanja obično su se prvo iznosila na raspravu u saveznim savetima – za privredni sistem i društveno uređenje. Na ove sednice dolazili su i najistaknutiji državni i politički funkcioneri, koji su i odlučivali o bitnim pitanjima, iako nisu imali formalne funkcije. I o ovom pitanju zakazana je zajednička sednica pomenuta dva savezna saveta sa najautoritarnijim sastavom: Kardelj, Bakarić, Krajger, Bijedić, predsednici partija iz republika, predsednici predsedništava republika i na kraju članovi Saveta. Ja sam član Saveta iz redova SIV-a. Na sednici SIV-a nije doneta nikakva odluka o pripremi materijala za ovu sednicu, ali je on očigledno pripreman na osnovu naloga samog predsednika Bijedića, na osnovu višeg hijerarhijskog naloga od Kardelja. Da li se i Tito u to mešao, nije mi poznato, ali verujem da je bio obavešten. Kad sam dobio poziv za sednicu, otišao sam kod Bijedića. Objasnio sam mu da je donošenje nameravanih odluka protivustavno. Imao sam utisak da se Bijedić i ne trudi da razume. Bar bi mogao da pita Kangrgu, a lako bi mogao da shvati da će sirovine iz železare Zenica Hrvati i Slovenci prodavati inostranstvu kroz mašine i opremu, uz stimulacije iz saveznog budžeta, a devize od izvoza će ostajati njima. Stalno mi je ponavljao kako on uživa ogromno poverenje Tita i da ima odrešene ruke. Kaže da mu je Tito rekao da slobodno može svakoga ko mu smeta da ukloni. Video sam da je razgovor besmislen. Nismo se posvađali, Bože, sačuvaj! Yemo je bio veoma raspoložen i ljubazan. Smatra da mi nije pretio, nego da se hvalio koliku moć ima. Nije mu ni na pamet padalo da ću ja u deviznom pitanju “smetati”. Znao sam da sam ne mogu da uradim mnogo. Odem u CK kod predsednika SKJ za Srbiju Tihomira-Tiće Vlaškalića. Tića kaže da dignem ruke, neka rade šta hoće. U istoj zgradi, dva sprata više, odem kod Kire Gligorova, člana Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ, zaduženog za ekonomski sistem. Odličan ekonomista i partijski kompetentan. Pričam mu. Kiro “hvata u letu”. Nije potrebno ni da ga ubeđujem. U svemu se slažemo. Predlažem mu da odmah ode kod Bijedića. Kiro se slaže. Čim završi razgovor s Bijedićem, svratiće kod mene. Svratio je u moju kancelariju i kaže da ga Bijedić nije ni slušao, samo je ponavljao isto što je i meni govorio. Pitam Kiru šta da radimo, sleže ramenima. Došao je dan i te sednice saveznih saveta. U prepunoj sali “Beograd”, tzv. okrugla sala u Palati Federacije, za okruglim stolom elita. Predsedava Berislav Šefer, potpredsednik SIV-a i predsednik Saveta za ekonomski sistem. On se mnogo ne pita. Levo i desno se naređali Kardelj, Bakarić, Krajger, Bijedić, Mikulić, Milka Planinc, France Popit, Tića Vlaškalić, Dušan Čkrebić, Veselin Đuranović, Vidoje Žarković, Petar Stambolić, i drugi. Prave paradu. Tu su i Kiro Gligorov i Voja Rakić, koji se razumeju u materiju. Uvodno izlaganje podneo je Emil Ludviger, savezni sekretar za spoljnu trgovinu. Krajnje čudno. Nije se osvrtao na to šta se predlaže, niti je branio koncept (možda lukavo, a možda je smatrao da je to stvar onih koji su pravili koncept), niti je govorio o eventualnim posledicama. Ograničio se na iznošenje podataka o izvozu i uvozu po republikama i autonomnim pokrajinama prema evidenciji carinske službe. Iz tih podataka se moglo dojmiti kako su razvijene republike devizno eksploatisane. Odmah sam se javio za reč, prvi. Rekao sam da uvažavam da zemlja ima devizne probleme, ali da put koji je predložen ne samo da neće rešiti probleme, nego će ih još zakomplikovati, a i protivustavan je. Dok su ostali sa velikom pažnjom slušali šta ću reći, jer računaju da preko mene govori Srbija (što nije bilo tačno), Kardelj je izražavao uznemirenost. Nešto je prelistavao i zapisivao. Jednostavno je ignorisao moje izlaganje. Pošto je sedeo neposredno do predsedavajućeg Šefera, verujem da mu je sugerisao da ignoriše moj zahtev da se prethodno raspravi ustavna zasnovanost, pa je Šefer dao reč sledećem diskutantu. Odmah posle toga, bez dobijene reči nametnuo sam pitanje – da li će neko da odgovori: na osnovu koga člana Ustava SFRJ je moguće doneti ovakav zakon? Svi su zastali. Šefer je ćutao. Prvi je reagovao Yemal Bijedić: “Pa, neka Milenko objasni.” Veliko iščekivanje. Kangrga drži pred sobom Ustav i prelistava, napred, nazad. Mumla nešto, citirajući odredbe Ustava opšteg karaktera, da bi na kraju zaključio da je stvar političke procene da li je neka odluka u interesu stabilnosti i prosperiteta zemlje. Ja sam glasno prokomentarisao da u tom slučaju nama i nije potreban Ustav, samo forum mudraca koji će u svakom slučaju procenjivati šta je u interesu zemlje. Rasprava se nastavlja, a Dušan Čkrebić, koji je sedeo nešto malo dalje levo od mene, dodaje mi ceduljicu. Otvaram, napisao mi Tića Vlaškalić, inače moj dobar prijatelj: “Pakuj kofere i biraj zemlju u kojoj želiš da ideš za ambasadora.” Pogledam ga, a on mi maše rukom i smejulji se. Ambasador mu dođe kao kazna za “drskost” i “političku neposlušnost”. Odluka o izmeni deviznog sistema je doneta. Mene su, zaista, premestili sa funkcije člana SIV-a za ambasadora. Ne znam pozadinu. Više se o tome govorilo po kuloarima. Tek, jednog dana me pozvao LJubomir-Mingej Petrović, predsednik Kadrovske komisije Srbije, i rekao da Srbija sada ima mogućnosti da dobije jedno od tri značajna ambasadorska mesta – Wujork, Moskva ili Rim i da postoji mogućnost da ja idem za ambasadora. Ako želim. Rekao mi je veoma jasno da ne moram, a on mi lično preporučuje. Razmišljao sam nekoliko dana. Iz SIV-a sam ispraćen na svečanom ručku koji mi je priredio predsednik Yemal Bijedić. Održao je prigodan govor i poklonio mi umetničku sliku na čijoj su se poleđini potpisali svi članovi vlade: Bijedić, Minić, LJubičić i drugi. Jedan od prvih problema koji mi se pojavio na službi u ambasadi u Rimu bio je povezan sa posledicama novog zakona o deviznom poslovanju. Neka firma sa juga Italije isporučila je opremu za Termoelektranu Obrenovac, uz obavezu da za protivvrednost dospelih anuiteta (oprema je bila isporučena na kredit) kupuje jugoslovensku robu. Ta je firma zaključila kupovinu u BiH i u Hrvatskoj. Međutim, po novom zakonu, devizni prihodi pripadaju pomenutim republikama, pa se od italijanske firme zahtevalo da odgovarajuće kupovine ostvari u Srbiji. Nastala je bura negodovanja. Srbija joj ne može isporučiti asortiman robe koji nju interesuje, a ugovor se nije odnosio na Srbiju, nego na Jugoslaviju. LJudi su morali da otkažu ugovore o kupovini i da se natežu sa našom administracijom. Napisao sam depešu lično Milošu Miniću, saveznom sekretaru, kao i predsedniku Republike lično. Jedini konkretni efekat intervencije bio je da sam upozoren kako ne treba da “uznemiravam” predsednika Republike sa ovako “beznačajnim” pitanjima. Nije me upozorio predsednik Republike, nego SSIP. Vratio sam se u zemlju krajem 1979. Postavljen sam za predsednika Republičkog saveta za privredni razvoj i ekonomsku politiku. To je upravo telo koje razmatra ovakva sporna i komplikovana pitanja, pa je jedno od prvih stavljeno na dnevni red funkcionisanje Zakona o deviznom poslovanju. Da bi se išta uradilo, bilo je potrebno da se u rešavanje problema uvuče celo srpsko rukovodstvo. Bilo je dosta lutanja i nerazumevanja. Mnogi, koji su se nešto kasnije svesrdno priključili žestokoj kritici pomenutog zakona, u početku su ga branili. Jedan od njih bio je, tada prvi put prisutan na sednici Saveta sa funkcije člana GK SK Beograda, zadužen za ekonomska pitanja, direktor Beogradske udružene banke Slobodan Milošević. Došao je sa unapred pripremljenim tekstom kojim je branio Zakon o deviznom poslovanju. Tada još bliski saradnik Ivana Stambolića. Kasnije je stavove radikalno promenio. Ipak, na sednici Saveta imao sam snažnu podršku dvojice tada uticajnih ljudi: Petra Kostića, saveznog sekretara za finansije, i Branislava Ikonića, potpredsednika Izvršnog veća Srbije. Zaključak je da se problem predoči političkom rukovodstvu Srbije. Sednica političkog rukovodstva Srbije održana je 6. oktobra 1981. u zgradi Izvršnog veća. Rasprava je trajala ceo dan. Podeljenost potpuna. Na jednoj strani grupa formirana oko Saveta za privredni razvoj i ekonomsku politiku (Jović, Ikonić, P. Kostić), a na drugoj grupa oko Ivana Stambolića. Dobrivoje Vidić, koji je kao predsedavajući imao obavezu da zaključi, počeo je rečima da ne zna kako, “kad ga (Zakon o deviznom poslovanju) Jović sahrani, a Ivan podiže u nebo”. Nekako je zaključio da se nastavi sa argumentovanom raspravom, bez isključivosti i bez konačnog stava Srbije. Kritike, međutim, nisu dolazile samo iz Srbije. Sve nedovoljno razvijene republike su imale slične primedbe. Formirana je i specijalna Radna grupa pri Saveznom savetu za privredni razvoj i ekonomsku politiku. Posledice ovog Zakona postale su glavna tema međurepubličkih sporenja u Saveznoj skupštini 1981-82. godine, kada je on u tom visokom domu proglašen protivustavnim i poništen. Međutim, njegove razorne posledice bile su duboke i bitno su doprinele raspadu zemlje.