Arhiva

Podstanarske parije

Milena Miletić | 20. septembar 2023 | 01:00
“Pa šta ako nema WC–šolju! A ti si, kao, navikla da živiš u boljem? Pogotovu vi s juga, pa zna se kakvi ste i kako ste navikli da živite!”, objašnjavao je stariji muškarac jednoj ženi zašto je svakako zaslužila da živi u garaži adaptiranoj u garsonjeru, sa “kupatilom” gde je umesto toaleta virila kanalizaciona cev. I zašto je za to trebalo da plati, po meri ponosnog i za ekonomiju nadarenog vlasnika, barem 150 evra mesečno. Plus troškove za struju, Infostan (?!), telefon koji bi delila sa gazdama... Na sreću, kandidatkinja je videla i drugu garsonjeru. I uselila se u nju. A preuređena garaža u Rakovici, sa cevkom umesto toaleta, postala je još jedna od onih priča, bezmalo urbanih legendi, o gazdama koji bi da vam uzmu pare, a za uzvrat vam ne bi dali ništa više od trošnog bureta. Podstanari već godinama traže da se država konačno pozabavi njihovim položajem i usvoji barem jedan propis koji bi razrešio ko u ovom trouglu ima kakva prava i obaveze, bilo da se radi o njima samima, stanodavcima, ili, na primer, posrednicima u izdavanju nekretnina. Na njihovu nesreću, novi predlog zakona o socijalnom stanovanju, koji čeka svoj red u Skupštini, ovakvim situacijama, sa kojima svakodnevno računa više stotina hiljada ljudi u Srbiji, se ne bavi. Niko ne zna koliko u Srbiji danas ima podstanara. Nema čak ni podataka za Beograd. Mirko Mirković, predsednik Udruženja podstanara “Velegrad”, i advokat, kaže za NIN da je najveći broj podstanara u Beogradu, Novom Sadu i Nišu: “Samo u Beogradu, prema našim proračunima, zasnovanim na podacima iz demografskih i socioloških instituta i njihovih podataka i proračuna, ima više od 100.000 podstanara. Na nivou Srbije, stvari stoje malo drugačije, broj podstanara u malim gradovima je mali. U Srbiji ima najmanje 462.000 podstanara, ne računajući njihove porodice.” Svaka priča podstanarska – muka za sebe. Bilo da je studentska ili radnička. Ima i onih koje je tranzicija stigla brže no što su i sanjali, pa su pare koje su im godinama odbijane od plata za nekadašnje stambene fondove, propale. To što su podstanari sa višedecenijskim stažom, danas je samo njihov problem. Nova državna strategija za rešavanje stambenih pitanja pružila je ovoj grupi šansu da barem delimično reši svoj problem. Prema novom predlogu zakona o socijalnom stanovanju (osnova mu je Strategija za smanjenje siromaštva iz 2003. godine), budući korisnici socijalnih stanova neće moći da ih otkupe; samo će jevtinije stanovati. Što znači da njihovi potomci ostaju bez nasleđa u kvadratima. Novi zakon je predvideo i osnivanje republičke agencije za stanovanje, kako tvrdi predlagač zakona, zbog stvaranja “održivog razvoja socijalnog stanovanja”. Agencija će se baviti i prikupljanjem i usmeravanjem budžetskih i drugih sredstava. Umesto gazda i gazdarica, stanove će izdavati “neprofitne stambene organizacije”. Nadzor nad ovim organizacijama vršiće pomenuta agencija. Pa iako revolucionaran u rešavanju stambenih nedaća, u “Velegradu” kažu da se muka podstanarska tu ne završava. Advokat Mirković podseća da je Zakon o stanovanju koji je SFRJ usvojila još 1969. godine, imao ceo odeljak o podstanarskim odnosima, u kome je čak bila regulisana dužina otkaznog roka, koja je zavisila od toga da li je stanodavac sklopio ugovor na određeno, ili na neodređeno vreme. “U najnovijem predlogu zakona ne samo da nema ni odeljka, već nema ni izraza 'podstanar'”, kaže Mirković. A kad vas nema u slovu zakona, to je kao da ste parije. A parije, zna se, ljudska prava nemaju. Pa kad gazda počne da razdrešuje valutu za kiriju u zavisnosti od kursa evra, sa nadoknađivanjem razlike zbog pada evra, onda, kome da se žalite? O prijavljivanju da i ne govorimo. Yabe je država pre nekoliko godina omogućila da prijavljeni podstanari plaćaju neke račune upola – gazdama se prijava ne mili. Zbog poreza. A kad bi se on naplaćivao, platili bi ga podstanari, većom kirijom. Pa rashodovani nameštaj i bela tehnika koji se ostavljaju podstanarima! Koliko je podstanara uspelo da natera gazdu, kada procuri slavina, crknu bojler ili šporet iz vremena uspona nesvrstanih, ili propadne krevet koji je generacijama “dobro služio”, da plati popravku? Često može biti i obratno: da vlasnik, inače dobrog stana, bude oštećen bilo neurednim isplaćivanjem kirije, brzim iseljenjem, oštećenjem stvari u stanu, itd. Zato je jedna baka sa Senjaka, koja je svoj stan od 80 kvadrata “ocenila” sa 850 evra, tražila da se prilikom gledanja stana donesu i preporuke barem troje bivših gazda, a i ugovor o zakupu. “Verujem, dušo, da si fina, ali su mi tako izgledali i oni koji su razvalili kupatilo, kao da su se topovima gađali a ne stanovali, pre no što su pobegli”, veli baka sa Senjaka. Ružnih primera i na jednoj i na drugoj strani ima, tušta i tma, pa je lako razumeti to što gazde traže depozit u visini jedne kirije. Prilikom uzimanja stana, sve je sjajno, sve se obećava, ali kada se desi problem, onda se vidi koliko je ko spreman da poštuje usmeni dogovor. To se odnosi i na pomenuti depozit. O kategorizaciji stanova nema ni govora, pa su i cene posebna priča. Ovih dana teško je naći i garsonjeru za manje od 200 evra. Dvosobni i trosobni stanovi idu i do 1.000 evra. A kad pozovete telefone oglasa sa nižim cenama, najčešće dobijete neku od divljih agencija. Pa, ko voli, nek izvoli. Ako na tržištu važi jedan zakon, zakon ponude i potražnje, onda je i pravilo samo jedno: uzmi ili ostavi. Bilo da su u pitanju pregrađeni hodnici, sređene garaže, sa kupatilom ili bez njega, ili normalni stanovi. Advokat Mirković kaže da postoji ugovor kao sredstvo zaštite obeju strana, ali da s ovim treba biti oprezan. Iako svaka pismena obaveza ima određenu zakonsku snagu (pa i oni koje nude divlje agencije, u kojima nema pozivanja ni na jedan član zakona), najbolje je da ugovori budu overeni u sudu. “To, međutim, gazde najčešće izbegavaju da čine, verujući da će takav ugovor stići u poresku upravu. A to nije tačno, ti ugovori ostaju u sudovima”, tvrdi advokat Mirko Mirković i kaže da je jedino rešenje za haos na tržištu nekretnina – zakon. S njim se slaže i Tamara Vujnović iz agencije “Alfasistem”, u čijim oglasima uvek ide najpre obaveštenje da je reč o agenciji i fiksni telefoni: “Glavni problem je što nema države, nema zakonske regulative u podstanarskim odnosima, i sve je zasnovano na usmenom dogovoru. Nešto se menja u prodaji nekretnina, ali kod iznajmljivanja sve je prepušteno divljem tržištu, i ovde niko nije zaštićen – ni stanodavci, ni podstanari, niti agencije.” Zvuči smešno, s obzirom na iskustvo mnogih podstanara s agencijama, ali Tamara Vujnović je u pravu. Ono malo agencija za posredovanje u iznajmljivanju nekretnina koje posluju poštujući zakone i pravila ponašanja barem donekle (Tamara Vujnović kaže da ih ima manje od deset), zaista je ugroženo od “divljaka” koji su prema agencijskom posredovanju napravili ogroman odijum. Qudi ih danas izbegavaju “kao kugu”. U dobro uređenim državama stvari stoje sasvim drugačije; tu su agencije poželjne kao vrsta zaštitnika od nepoštovanja dogovora. A ako se stan zakupljuje bez posredovanja, onda i podstanar i vlasnik imaju mnoga sredstva zaštite na raspolaganju. Primera radi, samo u državi Kvinslend u Australiji, postoji, pored ministarstava stanovanja i imigracione politike, i šest državnih organizacija koje se bave podstanarskim odnosima. Plus udruženje podstanara. I barem dva zakona koja regulišu podstanarske odnose. Prava i obaveze i podstanara i vlasnika nekretnina u Australiji su detaljno regulisana, zna se ko, kada i šta popravlja. Kada vam, na primer, stradaju ringle na polovnom šporetu, onda, ukoliko ste stan iznajmili preko agencije, pozovete agenciju a ona kontaktira vlasnika, koji je dužan da pošalje majstora i plati opravku. Pod uslovom da niste bejzbol palicom razbijali ringle. Što će majstor proveriti. Prevare nema. Kao ni u slučaju depozita koji se uplaćuje za to namenjenoj državnoj agenciji i tamo stoji dok se ugovor ne raskine. Ali, da na “srećnom” Zapadu nije baš sve savršeno, pokazuje i primer Kelna. Na sajtu Udruženja podstanara Kelna stoji kratak informator (čak i na jezicima manjina, pa i srpskom) o tome na šta sve podstanari treba da obrate pažnju. Naime, zbog rasta cena, računi za grejanje, struju, vodu, u Nemačkoj su toliko skočili da su dostigli cenu najma celog stana. Ovo udruženje je samo u toku 2007. obradilo oko 30.000 prijava prevelikih računa, i otkrilo da je i u Nemačkoj nepoštenje moguće – cene grejanja su prečesto bile naduvane. Udruženje je preporučilo članovima da, u slučaju da nemaju na svakom radijatoru merače utroška, zatraže zvanično umanjenje računa za 15 odsto. A i vlasnici stanova su često varali u kvadraturi stana (računali su cele lođe i balkone iako po zakonu to mogu samo sa četvrtinom njihove površine) i nametali više cene. Bilo je i otkaza suprotnih zakonu, podizanja kirije bez saglasnosti stanara i davanja obaveznog dvomesečnog roka da se o novoj ceni razmisli. Srbija, naravno, nije ni Australija, niti Nemačka. Ali, to ne znači i da se nije moglo pažljivije pristupiti izradi novog predloga zakona. Niko, naime, od države ne očekuje da će zbrinuti veći deo podstanara. To znači da su oni i dalje prepušteni divljim pravilima domaćeg tržišta. A u ta divlja pravila spadaju i divlje agencije, neplaćanje poreza, previsoke stanarine... Sve zajedno, udar na standard svih. Još jedan prvi oktobar, Svetski dan podstanara, praznik koji su Ujedinjene nacije pre desetak godina uvele u svoj kalendar, prošao je a da se niko u vlasti ili opoziciji Srbije nije dosetio i da pomene ovu ogromnu grupu zaista obespravljenih ljudi. A možda su tome “krivi” i sami podstanari, koji nisu naučili da je vreme socijalne odgovornosti političkih elita davna prošlost, i da one danas, barem kod nas, razmišljaju u samo jednoj kategoriji – glas birača na izborima.