O pesniku koji razgovara sa epohom

Za LJubomira Simovića, tada sasvim novo pesničko ime, čuo sam prvi put u jesen davne 1959. godine, kao đak prvog razreda gimnazije, na skupu literarnog kruga užičkih srednjoškolaca, u Užičkoj gimnaziji, koji je vodio profesor ruskog jezika i književnosti Stojadin Kostić. Može se reći da je Stojadin Kostić tada u mnogo čemu bio duša kulturnog života Užica, onda još Titovog, pa su ga skoro svi Užičani, pa i učenici, zvali Coker, i on će to miloštno ime preneti u Beograd kad postane profesor na katedri slavistike Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored zasluga za Užičko narodno pozorište i novine Vesti, za najznačajnija dostignuća profesora Stojadina Kostića smatram okupljanja književno darovitih srednjoškolaca, uz nesebičnu podršku u afirmaciji. Ta okupljanja su se mogla, po bližem generacijama, svrstati u krugove. U prvom krugu su bili LJubomir Simović, Petar Tešić, LJubivoje Ršumović, Stevan Nestorović, Vladan Mitrović, Miljko Mitrović i Sekula Banović... U drugom krugu, u koji smo te 1969. prispeli Dragan Dragojlović i ja (za nama će pristići Radomir Andrić, pa LJubiša Ristić, pa posle Milosav Tešić...) glavnu reč su vodili Miodrag – Miša Stanisavljević (osvedočiće se kao pesnik, dramski pisac i scenarista), Milun Vidić (budući vajar prvog reda i profesor univerziteta) i Milivoje Ršumović (budući inženjer, za koga njegov brat LJubivoje govori da je bio od njega daleko darovitiji). Samo su njih trojica mogli nepozvani da prošetaju čuvenim užičkim korzoom sa Vladanom Mitrovićem, onim koga je skoro svake nedelje ljubav u Užice vukla, studentom prava, tada u prestonici veoma često objavljivanim pesnikom, da prvi pretresu najnovije književne vesti, među kojima su najvažnije bile one o LJubomiru Simoviću, o pesmama koje piše i koje je baš objavio. Posle smo mi ostali te vesti sa njima pretresali prvo na korzou, potom na literarnim okupljanjima. Nije bilo, u svoj našoj nevičnosti, iskrenijeg, pa ni temeljnijeg razmatranja tekuće poezije, ni tolikog verovanja u nju. Opredeljivali smo se egzaltirano prema svome daru i prema uzorima do kojih smo dolazili. A Simović nam je bio najbliži. Pod rukom, bolje rečeno, u džepu, jer je zbirčica Slovenskih elegija, izdanje Kluba užičkih studenata u Beogradu, ispod ruke ispadala. Stojadin Kostić, inače zanet Majakovskim, o kome će, stičući univerzitetsku profesiju, i doktorirati, opredeljen za ono što će doći, govorio nam je u povodu prve Simovićeve objavljene knjige, Slovenske elegije, zaneto i pristrasno, a sada mislim i sasvim tačno, da je ta knjiga jedan novi, možda ne prevratnički, ali jasan preokret u najnovijoj srpskoj poeziji. Zar preokret u odnosu na Vaska i Miju? – pitali smo se. Odgovorio nam je samouvereno da će LJubomir Simović poći dalje od Vaska i Mije, ali ne dalje u onome gde su oni otišli najdalje, već da će poći ka nama, težeći našem univerzumu. Da će nam tako i Vaska (Popu) i Miju (Pavlovića) učiniti bližim, još našijim. U LJubinom pevanju Srbi su drugačiji, sasvim nalik sebi. Nije nam sve bilo jasno... Činilo nam se da u tome ima i neke lične pristrasnosti, jer je Simović objavio Epitafe sa Karanskog groblja, a profesor Stojadin je bio rodom iz Karana. Sada vidim da nam je govorio o onome što je sada veoma očito, a što onda ni Simović ne bi potpuno razumeo, do čega je kroz nekoliko zbirki došao, čini se, sigurnim, i od zbirke do zbirke doslednim putem. Mi koji smo onda slušali analize profesora Kostića Simovićevih pesama, za koje je, verovali smo, i pesnik znao, kao što smo verovali da se on, dolazeći u Užice, prvi viđao sa profesorom da mu pokaže šta je novo napisao a što nam profesor nije ni potvrđivao ni poricao, danas uviđamo ne samo da su te analize bile tačne, već i proročki delotvorne. Niko Srbe, kao LJubomir Simović, nije tako opevao, koliko u istoriji više u stvarnosti, koliko u mitu toliko u ruševinama, koliko u vrlinama, bar toliko u manama, u skoro svim pa i najkonkretnijim stanjima i u časnim i u, bogami, veoma nezgodnim, nije ih lagao i nije ni dobrim istinama podilazio. Nijedan srpski pesnik, ne sporim veličine, ne može kao LJubomir Simović uzeti u naručje više od dvadeset zbirki pesama i punim glasom, gledajući sve Srbe svih uzrasta i svih opredeljenja, ravno u oči i reći: “Ovo je moj narod.” Pitao sam, mnogo godina kasnije, profesora Stojadina Kostića, jednom u znamenitom Kolarcu dok smo čekali Radomira Andrića i profesora Bogdana Terzića: da li još stoji iza ocene poezije LJubomira Simovića koje nam je kazivao davno u Užicu. “Što ja? Stoji Simović. On se ni fizički ne menja.” Posle smo više u zbilji nego u šali utvrđivali: ako su za koga u Srbiji svi dani u godini pazarni dani, oni su za Simovića. Milovan Glišić je na pijacu išao da kupuje reči. To i Simović radi, samo su njegovi prohtevi veći. On na pijacu ide po celu pesmu, po celu dramsku scenu ili po ceo esej iz mentaliteta. Usput puni zembilj svime što je na tezge izneto i to će pažljivo uknjižiti. On Srbe najvoli kad su na pijaci, makar da su u istoriji i da su na tezgu i svoju sudbinu izneli. On će se pogađati oko prošlosti i budućnosti. Sadašnjost će uzeti đuture, nek mu se nađe otkad se na dnevnik navikao. Tek će primetiti da je ona, ako je budzašto, preskupa. Ali da se vratim đačkim spomenima. Posredno ili neposredno, LJubomir Simović je uticao na svakog od nas na svoj način. I na nas i na one posle nas. Ne znam koliko su drugi spremni da taj uticaj priznaju. Mene je Simović primerima svoje pritajene duhovitosti odmah spasio početničke patetike. A jednom svojom misli, mislim da me je opredelio za satiru. Ta njegova misao je bila: “Ko pogodi cilj – promašio je sve ostalo.” Na toj dvodelnoj matrici paradoksa počeo sam da sređujem svoje misli i da ih merim na tom zamišljenom kantaru. Već na prvim je bilo neke težine. I ispisao sam svesku misli koje su i formom i sadržajem bile ono što će kasnije početi da se naziva satiričnim aforizmima, a u njima ću se ponajpre i ponajbrže osvedočiti (“Moj otac je 1941. otišao u šumu – da naseče drva!”) Priznajem, dakle, autentičan uticaj Simovićev, da na mene nije uticao Lec, kako se misli i često piše, kad je srpski aforizam u pitanju. Tek šest godina kasnije Lec će doći. Prvo će njegove Nefrizirane misli prevesti Gustav Krklec (Krk Lec), a potom i kao Neočešljane misli Uroš Glovacki. Pošavši 1960. godine na ekskurziju u Beograd sa listom ispisanih misli i valjda dve-tri pesme, potražio sam redakciju Vidika na mansardi Filozofskog fakulteta u Knez-Mihailovoj ulici. Našao sam redakciju, alu zaključanu. Na vratima je stajala ceduljica: “Po ličnom uverenju, sa svešću o vrednosti budućeg urednika lista Vidici, odlučujem da budući urednik studentskog lista Vidici postane general mladog pesništva srpskog – LJubomir Simović. Odlučio Miroslav Egerić, Šarl de Gol srpske književnosti, u Beogradu, maja 1960. godine.” Kad čovek jednom naiđe na zaključana vrata, pred njih više ne dolazi. Tako je bilo i sa mnom i sa mojom saradnjom u Vidicima. Sad mislim da je to bilo dobro. Mogao sam biti odbijen, što bih sigurno teško podneo. One misli i one pesme poslao sam što dalje, u Sarajevo, redakciji Odjeka, koja ih je dve godine kasnije objavila. Moj odnos prema Simoviću se nije promenio, a o njegovom prema meni ne može se govoriti, jer me čovek nije ni upoznao. Upoznao me je dve godine kasnije. LJubomira Simovića nisam upoznao kao generala, već u uniformi vodnika na kraju vojnog roka. Na Divčibarama je napravljen festival pesnika gimnazijalaca Srbije. Upamtio sam samo nagrađene: Vladimir Andrić, Radomir Andrić, Zorica Arsić, Milovan Vitezović, Milosav Slavko Pešić i LJubiša Ristić. Upriličen nam je susret sa afirmisanim mladim piscima, valjda članovima žirija: LJubomirom Simovićem, Božidarom Šujicom, Zvonkom Majdakom, Branislavom Petrovićem, Petrom Pajićem i Zoranom Joksimovićem. Ceo žiri je bio sklon opuštanju, pa i raspuštanju, osim vodnika Simovića. U kakvom je on tada bio raspoloženju pretpostavljam da svedoči tada pisana, koju godinu kasnije objavljena, zbirka Šlemovi. Kad je na Divčibarama zagrmelo, Brana Petrović mi je rekao: “Mali, pazi na Simovića.” Gledao sam ga zbunjeno, ne shvatajući i pitajući zašto da ga pazim. “Da nam ne nestane, mali.” “Gde da nestane?” “Zar ne znaš da on ima stih: Kroz pukotinu munje u nebo utekoh.” “Znam, ali to je stih.” “Nikad se ne zna. Možda njime priznaje da je vetrogonja.” Zasmejao se Petrović, a smeh je odjednom ustavio uzdahom: “Eh, da mi je taj njegov stih, makar i ne bio vetrogonja.” Nije poznato da se LJubomiru Simoviću nešto dramatično desilo u vojsci. Skinuvši uniformu, on je jednostavno smatrao da je odužio predačku zavetnost i da time prestaju sve njegove obaveze prema državi sem obaveza koje ima svaki poreski obveznik. Međutim, ostale su njegove obaveze prema narodu čiji je pesnik, a njegovi pesnički zaveti su ga obavezivali na istine, naročito na istine koje su ideološki zatirane. Zatirane istine se uvek povampiruju dok je pravih pesnika, a LJubomir Simović je od roda najpravijih. Narodno verovanje da zatrte istine izlaze Uoči trećih petlova i traže da budu obelodanjene, obelodanjene su čitaocima u knjizi istog naslova. Pesma Balada o Stojkovićima najveća je pohvala narodnom opstajanju u mitu i inatu. “Izgleda da vas je Simović opisao u Baladi o Stojkovićima” – rekao sam Živoradu – Žiki Stojkoviću, znamenitom u svim književnim pravdama i do prznice zadrtim, naburenim i nepopustljivim. “Svašta” – odmahnuo je zadovoljno, a očekivao sam buru. U poemi Subota, u kojoj vatrogasci gase Beograd, a stanovništvo se ukrcava na lađe jer mostovi gore, Simović je naslutio apokalipsu koja će nas milosrdno stići. U toj Suboti koja je bila jedna od velikih predstava Teatra poezije koji se posle počeo cenzurisati i gasiti (gde god smo uspevali morali smo gasiti da se uspeh još više ne rasplamsa), peva se o dolasku velikog gosta na najveću tribinu sa epoletama, medaljama i rojtama, koji iz petnih žila svetli dok ga presrećni narod mora pozdravljati. Posle se čulo: “Predsednik, pa šta ako je predsednik? Takvi se predsednici na bonseku prave.” Ovo kaže neko koga su isključili na licu mesta jednoglasno, pretpostavljamo pisca. Pretpostavljamo da je prema vremenu i dobro prošao. Tako se već Subotom pisac odmetnuo u narod. A u dvaput zabranjenim Istočnicama, pesmama pokušaja svih srpskih građanskih pomirenja, postao je Simović opozicija pre svih opozicija. Kao opozicionar on je dobar sa drugima, ali je najbolji sam. O tome svedoče knjige Kovačnica na Čakovini, Galop na puževima, Novi galop na puževima i Obećana zemlja, koje nisu ni za sažimanje ni za prepričavanje, već za čitanje i opredeljivanje. Skoro niko, da ne budem isključiv, od savremenih srpskih pesnika nije tako kao LJubomir Simović razgovarao sa epohom, sa narodom, sa istorijom i sa mitologijom, koje umesto da razumemo ostrašćujemo i sporenjem i slavljenjem. On nam je pokazao ne samo da je demitizacija moguća, već da je najblagotvornija kad u pesmama vraća ili mit životu ili život mitu. Koliko smo njegove opomene razumeli – nije njegovo. Koliko ga nismo razumeli – naše je. U ovom tekstu nisu razmatrane drame LJubomira Simovića, jer one traže posebno razmatranje i drugu priliku.