Poboljšana verzija

Na samom kraju prošle godine, naš nacionalni teatar je postavio na pozornicu scensku verziju romana “Derviš i smrt” Meše Selimovića, na najbolji mogući način je ispunio jednu od svojih glavnih funkcija, zadatak da u pozorištu afirmiše klasična dela iz starije i novije srpske književnosti. Zasluga za taj poduhvat pripada u prvom redu Egonu Savinu. On je, osim rediteljskog, obavio i scenografski, pa u neku ruku i spisateljski deo posla, jer je u dramatizaciju Selimovićevog romana, koju je svojevremeno napisao Borislav Mihajlović Mihiz, a koja je poslužila za polazište i u ovoj predstavi, uneo nekoliko ključnih preinačenja. Te promene su pomogle da roman, u kojem je ispričana intimna hronika uznemirene duše jednog derviša, njegova duboka razmišljanja o životu i smrti, bude lakše i efektnije prenesen na scenu. Između ostalog, Savin je radnju preneo iz osamnaestog stoleća u pedesete godine prošlog veka, u posleratno Sarajevo, u totalitarnu državu Josipa Broza, čime je skriveno značenje Selimovićeve alegorije učinio jasnim i očiglednim, pogodnim da bude obelodanjen i izražajnim sredstvima pozorišta. Osim toga, relativno opsežnim skraćivanjem teksta, izbegavanjem monološke forme kad god je moguće, on je postigao da okvirna priča iz romana bude zgusnutija, dramatičnija, da prikazani događaji postanu važniji od introspektivnih refleksija Selimovićevog glavnog junaka. I, najzad, u preobraćanju šeiha Ahmeda Nurudina u režimskog sudiju, Savin je pronašao pouzdan, razgovetan znak pomoću kojeg je pokazao kako se gonjeni pretvara u gonioca, kako samoizdaja i niske strasti savladavaju čovečno u jednom inače plemenitom čoveku. Tu poboljšanu dramatizaciju, Egon Savin je preneo u uspelu, odlučnu predstavu, čije su sve komponente – gluma, scenografija, osvetljenje, muzika – plodotvorno usaglašene, potvrđuju se jedna u drugoj. On je radnju postavio na geometrijsku, trougaonu pozornicu, omeđenu zidovima od zarđalog metala, s otvorima nalik na uske prozorske proreze na nekom kazamatu, koja ima i konkretno i preneseno značenje, upućuje nas da ono što bi moglo biti samo dvorište u tekiji doživimo i kao čitav jedan svet pretvoren u tamnicu. U tom prostoru, glumci su oblikovali jezgrovite likove, upletene u sažete scene, i meditativne, i preplavljene tišinama, i ispunjene akcijom, koje su, što se može reći i za predstavu u celini, uvek sadržale makar i trag iluzionističke sugestije, nečeg što pripada realizmu. Ali taj realizam je dopuštao i upotrebu raznovrsnih simbola, pod uslovom da su oni znak raspoznavanja, legitimacija za ono što je duboko i značajno u životu. Da je predstava na kojoj se prikazuje novo scensko izdanje romana “Derviš i smrt”, u kojoj se posebno ističu Nikola Ristanovski i Qubomir Bandović, u ulogama Ahmeda Nurudina i Hasana Yelebdžije, naročito prvi, sličan engleskim glumcima, stigla da konkuriše za uvršćivanje na listu najuspelijih prošlogodišnjih pozorišnih ostvarenja, objavljenu u pretprošlom broju NIN-a, ona bi se svakako našla pri njenom vrhu, a možda i ispred neke od prvoplasiranih inostranih produkcija.