Prolaz u pakao

Uvući Izrael u rat unutar pojasa Gaze, a onda “ubiti koliko je god moguće više cionista”, saopštio je svoju ideju Abu Hamza, šef “raketnog programa” Islamskog džihada, još pre godinu dana, u intervjuu britanskom Obzerveru. Možda takva izjava u tom trenutku nije značila mnogo, ali danas, njome bi se mogla objasniti suština palestinsko-izraelske krvave epizode počete invazijom Izraelaca u subotu. “Mi ne možemo ništa drugo da učinimo, osim da ispaljujemo rakete, u nadi da će oni ući u Gazu”, rekao je i Abu Bilal, glavnokomandujući Islamskog džihada, ali pre tri nedelje, intervjuisan na jugu Gaze, u izbegličkom logoru Rafah. “Molimo se da (izraelski) tenkovi dođu, da im onda pokažemo neke nove stvari. Pripremili smo se. Naši borci čekaju priliku da ih ubijaju”, citiran je Abu Bilal. Dakle, od prošle subote, Bilalova “prilika” je tu. Izrael tuče po oblasti Gaze iz svih cevi. Prolaz olovom zasutih Palestinaca u pakao aranžiran je slavolukom fanatizma Islamskog džihada. Abu Bilal i Abu Hamza istrajno su prošlog meseca raketirali Izrael, dok se Tel Aviv konačno nije odlučio na invaziju, potvrđujući sopstveni predosećaj da će ona jedanput biti neizbežna. Vojni uspeh Hezbolaha u Libanu 2006. godine srušio je mit o nepobedivosti izraelske ratne mašine i podstakao ambicije Islamskog džihada. Liban je tada bombardovan do “povratka u kameno doba”. Uništena mu je infrastruktura. Stradanje ljudi pretočeno je u vapaj sveta da se rat obustavi – ali Hezbolah, koji je intervenciju isprovocirao raketiranjem severnog Izraela s teritorije Libana, izvukao se nepovređen. Ceh su platili civili. Propagandni poen izraelskog promašaja bio je veliki. Unovčili su ga Iran i Hezbolah, patron i štićenik – sledbenik Ahmadinedžadove ideje o uništenju jevrejske države. Teheran se gradio nedužnim. Hamas, ekstremnije krilo politički posvađanih Palestinaca (Fataha na Zapadnoj obali i Hamasa na zakonito izabranoj vlasti u pojasu Gaze), likovao je. Ekstremni, čak i prema Hamasu nezavisan Islamski džihad, prihvatio je vojnu instruktažu Hezbolaha, u logorima za ratnu obuku o kojima se “ne zna ništa”, mada se neslužbeno o njima stara Iran. Sveopšta politička procena kaže da je Iran pokrovitelj i Hezbolaha i Hamasa, i ne samo zbog podrivanja Izraela. Pomaganje borbe protiv Izraela pomaže Teheranu da širi sopstveni prestiž među radikalno nastrojenim elementima arapskog sveta. Islamskom džihadu i Hamasu postalo je neodoljivo izazovno da repriziraju krvavu predstavu Libana, i Izrael je to znao. Naslućivao je da se mit o moći ili nemoći njegove odmazde mora demantovati ili potvrditi. Da se trenutak provere primiče, postalo je očigledno kada je Hamas jednostrano prekinuo primirje s Izraelom 19. decembra 2008, do koga se bilo došlo uz posredovanje Egipta. Prošlog meseca, Hamas i Islamski džihad počeli su raketiranje juga Izraela. Prošle subote u noć, Izrael je prešao granicu i kročio u pojas Gaze, ali do ovog časa nema onih obećanih “novih stvari” Islamskog džihada u priželjkivanoj lekciji Jevrejima. Naprotiv, prizor rata potvrđuje samo stare stvari – a to je da fanatici koji podstiču mržnju i započinju neprijateljstvo, obično prvi izmaknu u stranu. I hladnokrvno posmatraju kako malj posledica pada po civilima. Ovoga puta izraelski malj lupa svom težinom. Ne zna se brojno stanje intervencionog korpusa, ali Izrael je za misiju pozvao pod zastavu i rezerviste. Posle iskustva sa Hezbolahom, ovo je za Izrael pitanje vojnog prestiža. Utisak o nemoći da se odgovori efikasnom odmazdom, otvorio bi spiralu još oštrijih izazova jevrejskoj državi. Ne gubi se iz vida da druga zainteresovana strana, Iran, vrlo pomno prati razvoj situacije. Uz izgovor da želi da se zaštiti od Izraela, Iran je razvio i proizveo zavidan arsenal balističkog oružja dalekog dometa i žuri s osvajanjem tehnologije za proizvodnju sopstvenog nuklearnog oružja. Uprkos međunarodnim sankcijama. Prelasku tenkova, trupa, artiljerije i inžinjerije u pojas Gaze prethodili su žestoki udari iz vazduha, avijacijom. Bombardovanje je trajalo osam dana. Objavljeni cilj je uništenje “infrastrukture Hamasa”, odgovornog za raketiranje s teritorije koju kontroliše. “Infrastruktura” je maksimalno široko određenje objekata u koje se cilja, tako da tipično civilni i humanitarni objekti, kao što su škole i bolnice, nisu pošteđeni. Jedna džamija na severu pojasa Gaze pogođena je tačno u vreme večernje molitve. Najmanje jedanaest ljudi je poginulo i približno trideset ih je ranjeno. Za nedelju dana pogođeno je više džamija, za koje Izrael tvrdi da je Hamas u njima krio oružje. Nastanjena područja obasuta su izraelskim lecima, s pozivom stanovništvu (na arapskom) da napusti kuće. Leci kažu da je “zbog aktivnosti terorističkih grupa” izraelska armija “obavezna da odgovori brzo i dejstvuje iz vaše stambene zone”! Ali, kuda da pođe ugroženo stanovništvo, iza čijih leđa “dejstvuju terorističke grupe”? O tome u lecima nema reči. Izrael tvrdi da druga strana zloupotrebljava škole i bolnice. Ne ustručava se da njima maskira vojne kapacitete i instalacije. Salah Abu Rafia, nad čijom kućom su rakete iz aviona ispaljivane bez obzira na prisustvo ljudi u dvorištu, potvrdio je zapadnim izveštačima da su naokolo viđani borci Hamasa. Ali, “ko je smeo da im kaže da se udalje odatle?”, citiran je. Nestali su kada su začuli avione. Međutim, “mi smo ti koji plaćamo cenu”, kaže Abu Raifa. Izrael ponavlja da mu nije cilj da ponovo okupira teritoriju Gaze. Tel Aviv kaže, potrebno je neutralisati i zauzeti položaje s kojih Palestinci ispaljuju rakete. Međutim, “to neće biti lako i brzo”, rekao je Ehud Barak, izraelski ministar odbrane. Vođe Hamasa su u ilegali, na skrivenim položajima. Ipak, Hamas se u subotu u noć oglasio video-porukom, gde kaže – “trenutak odluke je nastupio”, Gaza će biti “grobnica izraelske armije”! Uprkos svim spoljnim kontrolama, oblast Gaze napunjena je prošvercovanim lansirnim projektilima. Marta 2008. godine zbog raketa je preduzet dvodnevni izraelski prepad, ali pokazalo se, bez trajnog efekta. Tada je ubijeno sto stanovnika oblasti. Broj civilnih žrtava ovog sadašnjeg rata je veliki i povećava se. Navodno, 430 Palestinaca je poginulo još pre ulaska trupa u Gazu, u subotu. Među njima, 26 žena i 74 deteta. Kao i obično, ofanziva Izraela na Gazu zatekla je svetske lidere. Ne pokazuje se uverenost međunarodne zajednice da je u mogućnosti da išta konstruktivno preduzme ili učini. Dabome, svetski vođi pozvali su Hamas i Izrael da prekinu sukob, otvarajući put političkim inicijativama. U pojedinim prestonicama Evrope pokrenute su demonstracije protiv Izraela. U Parizu, dvadeset hiljada demonstranata na ulicama. U Londonu, deset hiljada. Pojedini među njima hitnuli su već spremljene cipele u pravcu rezidencije premijera Brauna. Simbolika te poruke Iračana odlazećem DŽordžu Bušu (pokazana gestom jednog njihovog novinara), postaje prihvaćena u sistemu komunikacija. Kuvajt, Izrael, Wujork, Beograd... Svuda je bilo ponekih demonstracija. Ponegde, već tokom bombardovanja, pre invazije. U poslednjim trenucima nadležnosti, pre nego što će se svi vrući krompiri predati administraciji Baraka Obame (koji se još ne oglašava), Bušovi funkcioneri zatražili su od Izraela “da pazi na potencijalne posledice (akcije) po civile”. U radio-obraćanju Amerikancima, predsednik Buš nije, međutim, propustio da podseti da je Hamasovim akcijama počelo nasilje, s obzirom na to da je “smišljeno ciljao u nedužne Izraelce”. Predsednik Francuske Nikola Sarkozi, rotirajući predsedavajući EU čiji je mandat istekao, požurio je u ponedeljak na Bliski istok, međutim, s akreditivima koji sada mogu biti samo francuski, nikako evropski opšti. A neimenovani govornik Češke, čiji je mandat predsedavajućeg upravo počeo, uspeo je da već smesta načini diplomatski rusvaj, izjavom da su akcije Izraela “odbrambene, a ne ofanzivne”. Vlade Evropljana požurile su da ugase vatru, podvlačeći odgovornost obe strane, i zahtevajući prekid rata. Na primer, Francuzi – osuđujući i izraelski upad i Hamasovo raketiranje. Francuska je inicirala hitan sastanak Saveta bezbednosti UN. Pre toga, generalni sekretar UN Ban Ki Mun pozvao je Izrael da prekine vojnu operaciju i da povede računa o životima civila napadnute teritorije. Pokušaj da Savet bezbednosti donese dokument, kojim bi takav stav bio izražen i učinjen obavezujućim, blokiran je odbijanjem SAD da ga prihvate. Objašnjenje je da Hamas nema nameru da smesta prekine nasilje. U takvim okolnostima novi poziv, ovog puta drugoj strani u sukobu, ne bi imao smisla. Ipak, Francuska i Egipat usaglasile su platformu za ponudu zaraćenim stranama da prekinu neprijateljstva. Kairo i Pariz saglasni su da se pokuša zabrana doturanja oružja Hamasu iz inostranstva. Na Izrael je apelovano da povede računa o stradanju civila, a poslednje vesti s ratišta u Gazi kaže da je Izrael prihvatio da u ovom ratu dopusti redovan dnevni predah (od trinaest do šesnaest časova) da bi se stanovništvo moglo snabdeti dnevnim potrepštinama. Nema lakog izlaza iz pakla ovog rata. Pre četiri godine Hamas je na legitiman način dobio izbore, demokratski izabranom većinom. Pomirljivi ali korumpirani Fatah Mahmuda Abasa lišen je poverenja građana na teritoriji u pojasu Gaze. Vlast Hamasa je u međuvremenu konsolidovana. Pokret je obrazovao armiju od dvadeset hiljada ljudi i uspeo da osigura svoje naoružavanje ofanzivnim oružjem – u okolnostima kada mu je osnovni deklarisani cilj osporavanje prava Izraela na postojanje svim sredstvima. Dakle, kao što se upravo pokazalo, i tim pribavljenim oružjem. Makar i demokratski izabranom Hamasu teško je prepustiti “pravo”, na koje računa s takvom filozofijom – proizlazi iz izjave šefa diplomatije Izraela Cipi Livni da će “Izrael, Palestinci i celi region imati problem sve dok Hamas kontroliše Gazu”. Ali ko će je kontrolisati, ako je Izrael, kao što Tel Aviv tvrdi, ne okupira – čime bi se tek pridodalo ulja na vatru? Samo Palestinci. Oni koji bi eventualno razumeli da su glasajući za takav Hamas pogrešili, da je njihov život moguć jedino u miru s Izraelom – Egipat je dokazao da je to izvodljivo. Ali, hoće li biti takvih Palestinaca posle ovog rata i izraelskog bombardovanja? Krug je, naoko, začaran. Ringišpil događaja prečesto lansira baš ekstremiste, i to ne samo na ratištima Bliskog istoka. Paralelne istine „Ni teritorijalni spor albanskih muslimana i pravoslavnih Srba oko Kosova, niti onaj Jevreja i Arapa oko Jerusalima, ne mogu imati laka rešenja, jer te teritorije za ove narode imaju duboko istorijsko, kulturno i emotivno značenje” (S. Hantington) Dok intenzitet izraelske oružane intervencije u Gazi (veliki broj žrtava, među kojima i mnogo civila, bombardovanje džamija, škola...) dobija dramatične dimenzije – sve to prate argumenti dvije „paralelne istine”. Smatrajući Gazu koncentracionim logorom, Palestinci predvođeni Hamasom osjećaju se poniženim, pred potpunim uništenjem, od kojeg se jedino mogu spasiti borbom, sve do „uništenja Izraela”. Zvanični Izrael smatra da ne može biti riječi o „agresiji i invaziji”, jer se radi o unutrašnjoj stvari zemlje, kontrolisanju Palestinaca i kažnjavanju terorističkog Hamasa koji je prvi ispalio rakete na izraelske civilne ciljeve. Pred ovom zamršenom situacijom, jedan zapadni komentator, s pristojne distance, došao je do sljedećeg zaključka: kada bih bio Jevrej iz Jerusalima, ne bih nikada razgovarao s Hamasom, a da sam Palestinac iz Gaze ne bih nikada pregovarao s Izraelcima. U svakom slučaju, dodaje, ratovao bih protiv onog drugog. Ova logika jevrejsko–arapskog konflikta, koji traje čitav vijek, generiše ciklične ratove, žrtve, mržnju. Hamas je nova stranica starog „terorističkog” Fataha, koji je opet nasljednik palestinskih Arapa koji su predvodili „prvu intifadu” još 1936. Zajednička nit u ratovima poslednjih 50 godina jeste neki oblik početnog arapskog napada (zajednički napad više arapskih država ili palestinskih formacija), nakon čega slijedi žestok odgovor, odmazde, izraelska vojna pobjeda i sve teži teritorijalno-politički položaj Palestinaca. Pet ratova (1948, 1956, 1967, 1973, 1982) i više intifada, ciklično su pratile diplomatske inicijative. Visok medijski tretman, protagonizam učesnika „mirovnih solucija” u Oslu, Madridu, Kemp Dejvidu, Anapolisu (američkih predsjednika – Karter, Klinton, Buš), dodjeljivanje Nobelovih nagrada za mir (Arafat, Peres, Rabin) nijesu mogli umanjiti težinu diplomatskih neuspjeha. Dogovor u Anapolisu 27. novembra 2007. o trajnom rješenju krize se bazirao na formuli stvaranja dvije suverene države, što je sve trebalo realizovati – prema Bušovim obećanjima – u 2008. godini. Međutim odluka o osnivanju „dvije države u Palestini” (jedna Jevreja, druga Arapa, uz međunarodni status Jerusalima) već je bila formulisana, rezolucijom OUN br.181. od 29. novembra 1947. Arapi su odbacili tu rezoluciju, a Jevreji prihvatili. Upravo na dan definitivnog povlačenja Britanaca, lider Jevreja Ben–Gurion je 14. maja 1948. proklamovao državu Izrael. Podjela teritorije je izgledala ovako: Jevrejima, kojih je bilo 608.000, pripalo je 56,5 odsto teritorije, dok je 1.300.000 Arapa moglo da računa na 43,5 odsto teritorije. Dan nakon proklamacije nezavisnosti Izraela, šest arapskih zemalja su započele rat protiv „stranog uzurpatora” s jednim ciljem – da tek proglašenu jevrejsku državu „bace u more”. Tako je počeo prvi arapsko–izraelski rat. Utemeljenje dvije „paralelne istine” o jednoj zemlji datira mnogo ranije. Pauza između dvije jevrejske države trajala je ništa manje nego 19 vijekova. Dakle, u tako dugom periodu jevrejski narod, rasut i često progonjen po cijelom svijetu, bio je bez svoje zemlje i države, ali s jakom sviješću o sebi. Cionistički pokret, s centralnom političkom idejom o utemeljenju države Jevreja, formiran je u XIX vijeku. Osnivač pokreta je bio pisac i novinar Teodor Hercl, čovjek koji je prisustvovao suđenju Drajfusa, autor knjige Judenstat. Jedno vrijeme je figurirala afrička zemlja Uganda kao moguće mjesto formiranja obnovljene jevrejske države. Kasnije je prevladao izbor Palestine, teritorije starih predaka, gdje je i stvoren biblijski mit „obećane zemlje”. Na cionističkim kongresima „stari vlasnici obećane zemlje” zaneseno su ponavljali namjeru i pravo „naroda bez zemlje da se vrati u zemlju bez naroda”. Ali, demografski gledano stvari su tamo izgledale drugačije. Na toj zemlji su već nekoliko vijekova dominantno živjeli Arapi, dugo pod Otomanskom imperijom, a poslije Prvog svjetskog rata pod protektoratom Velike Britanije. Palestina je ime rimske provincije, a rezolucija OUN iz 1948. je pozivala na stvaranje “dvije države u Palestini”. Kada je Teodor Hercel u Istanbulu ponudio turskom sultanu milion i šeststo hiljada sterlinga da kupi palestinsku zemlju (koju bi kultivisao „narod bez zemlje”), teško je mogao pretpostaviti da će lokalno arapsko stanovništvo upravo na antagonizmu prema „jevrejskim kolonizatorima” izgraditi jaku nacionalnu samosvijest palestinskog imena. Drugim riječima, porazi, okupacije, izbjeglički logori, postali su glavni faktori nacionalne kohezije Palestinaca. Mnogi smatraju da se složenost izraelsko–palestinskog konflikta ne može svesti na pitanje teritorija. Na kulturnoj dimenziji konflikta, insistirao je i američki profesor Samjuel Hantington u svjetskom bestseleru „Sukob civilizacija”, riječima: „Ni teritorijalni spor albanskih muslimana i pravoslavnih Srba oko Kosova, niti onaj Jevreja i Arapa oko Jerusalima, ne mogu imati laka rješenja, jer te teritorije za ove narode imaju duboko istorijsko, kulturno i emotivno značenje” (st. 184, italijanskog izdanja „Sukob civilizacija”). Ovdje dolazimo do jednog drugog paralelizma na koji ukazuje ugledni italijanski ambasador Serđo Romano u „Korijere dela sera” 31. marta 2008. Naime, povodom Bušovog stava da neće razgovarati s Hamasom, „jer Amerika ne razgovara s teroristima”, Romano podsjeća da je rezolucija SB UN br. 1160, marta 1998. zahtijevala i “prekid terorističkih akcija OVK na Kosovu”, ukazujući na kasnije zajedničko političko i vojno djelovanje Amerikanaca i OVK. Ali, ovdje smo, već, kod jedne druge priče. Miodrag Lekić (Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u Rimu)