Čitajte Štefana Cvajga

Austrijski književnik opisuje kako je zlatno doba bezbednosti koje je pratilo prvi talas globalizacije brzo preraslo u varvarstvo dva svetska rata. “Malo ko je verovao u mogućnost ratova između evropskih naroda”, opisivao je on Beč pred Prvi svetski rat. Naprotiv: “Naši očevi su iskreno verovali da će se razlike i granice između naroda pretopiti u zajedničko čovečanstvo... Sada kada je velika oluja sve to srušila, konačno smo postali svesni da je bezbedan svet bio samo kula od karata; a moji roditelji su živeli u njoj kao da je kuća od kamena.” Nacionalizam je dugo bio prljava reč u otmenim evropskim političkim krugovima. Mnogi političari se još uvek nakostreše kada čuju taj termin. Nacionalizam je bio destruktivna groznica koja je bacila u ludilo kontinent u prvoj polovini dvadesetog veka, da bi ponovo buknula na Balkanu devedesetih godina sa smrtonosnim posledicama. “Nacionalizam je rat”, govorio je pokojni francuski predsednik Fransoa Miteran. Najveći posleratni uspeh Evrope je bio taj što je uspela da razblaži nacionalistički otrov tako da je rat postao nezamisliv. Suverenitet je prešao na Evropsku uniju, “najefikasniji ikad smišljeni mehanizam za rešavanje sukoba”, kako kaže Đerđ Šepflin, istoričar nacionalizma u Evropi i mađarski poslanik u Evropskom parlamentu. Paradoksalno, ali uspeh evropske integracije je pomogao da se nacionalizam dekontaminira, učinivši ga “bezbednim” da se ponovo razmaše dok biračka tela u zemljama članicama odbijaju ono što smatraju prevelikom centralizacijom vlasti u Berlinu. Francuzi, Holanđani i Irci su glasali protiv sporazuma o reformi EU ne plašeći se negativnih posledica. Finansijska kriza je takođe gurnula u prvi plan primat nacionalnih država. Dok spasavaju banke i pumpaju novac u svoje nacionalne ekonomije, vlade nikada nisu bile potrebnije nego sada. Ko je rekao da su ih Evropska unija i globalizacija učinile nevažnim? Ali kako će Evropa reagovati na uspon nacionalnih osećanja tokom ovog sve ozbiljnijeg ekonomskog pada? U Briselu veruju da će se Evropska unija jednostavno prilagoditi novoj realnosti, što će dovesti do pragmatičnije saradnje između država članica. Vlada bojazan da će nadmetanje između interesa država ohrabriti protekcionističke interese, što bi ugrozilo evropski ideal. Dva značajna događaja iz ove godine su naznačila koliko brzo se menja evropski politički pejzaž: francusko predsedavanje Evropskom unijom, koje neki pozdravljaju kao novi model upravljanja Evropom; i dalja “normalizacija” Nemačke. Francuski predsednik Nikola Sarkozi se hvali time što je svoju zemlju vratio na čelo EU. Wegova aktivna reakcija na rusko-gruzijski sukob i finansijsku krizu je svakako ubrizgala novu dinamiku u rukovodstvo EU. Zanemarite institucionalne razlike, usredsredite se na rezultate, glasi čarobna formula šestomesečnog francuskog predsedavanja. Ipak, Sarkozi ima veoma degolistički koncept Evrope – snažna Evropa koju vode velike nacionalne vlade, sa institucijama EU koje igraju sporednu ulogu. Šarl de Gol je tvrdio da Evropa može da funkcioniše kao francuska Arhimedova poluga, povećavajući uticaj ove zemlje u svetu. Stiče se utisak da Sarkozi deli njegovo mišljenje. Delimično kao reakcija na ovaj pristup, Nemačka ponovo otkriva “svoje ja” u Evropi. Obeshrabren neuspehom EU da usvoji institucionalne reforme i iritiran Sarkozijevom impulsivnošću, Berlin pravi sve veću razliku između nemačkih i evropskih interesa, što se najviše ogleda u politici prema Rusiji. Ako evropske institucije više ne mogu uspešno da posreduju u sporovima, onda Nemačka mora da postane upornija u promovisanju svojih vlastitih državnih interesa. Nemačka kancelarka Angela Merkel se pretvorila u “Gospođu ‘Ne’”. Jan Tehau, stručnjak za Evropu u Nemačkom savetu za spoljne poslove, kaže da je poslednjih nekoliko godina uzdrman nemački posleratni bonski konsenzus koji je nacionalne snove ove zemlje projektovao na Evropu. “Nemačka je izgubila veru u veštačku evropsku religiju. Danas niko neće automatski reći da je ono što je dobro za Evropu dobro i za Nemačku. Evropa se sve više doživljava kao instrument za ostvarivanje ciljeva.” U tom smislu Nemačka se jednostavno ponaša kao ostale velike zemlje članice, kao što su Francuska i Velika Britanija, odavno odustavši od nade u evropski federalizam. Po mišljenju nekih, ovaj preobražaj evropske politike je zdrav i dobrodošao. Evropska unija postaje zajednica nacionalnih država koje sarađuju samo po pitanjima koja ne mogu same da reše. Ipak, postoje ograničenja i opasnosti u ovakvom pristupu. Da li Sarkozijev model rukovođenja Evropskom unijom može da nadživi francusko predsedavanje? Da li će se manje članice EU pobuniti protiv uobraženosti većih zemalja? Mnoge od najvažnijih evropskih politika – uključujući monetarnu, trgovinsku i politiku konkurencije – zavise od zajedničkog pristupa, a ne samo od saradnje. Bivši evropski komesar Mario Monti tvrdi da je međudržavna integracija glavna prednost Evrope u globalizovanom svetu, ako ne i jedina. Takođe, postoji opasnost da će ekonomska kriza imati daleko ružnije posledice od nacionalizma. Bilo bi utešno da razmišljamo da će zdrav razum birača obuzdati ove sile. Ali čitanje zastrašujuće autobiografije Štefana Cvajga “Jučerašnji svet”, napisane 1942. godine, poljuljaće svaki osećaj samozadovoljstva. Austrijski književnik opisuje kako je zlatno doba bezbednosti koje je pratilo prvi talas globalizacije brzo preraslo u varvarstvo dva svetska rata. “Malo ko je verovao u mogućnost ratova između evropskih naroda, onoliko koliko se verovalo u postojanje veštica i duhova”, pisao je Cvajg o društvenoj klimi u Beču pred Prvi svetski rat. “Naši očevi su iskreno verovali da će se razlike i granice između naroda pretopiti u zajedničko čovečanstvo... Sada kada je velika oluja sve to srušila, konačno smo postali svesni da je bezbedan svet bio samo kula od karata; a moji roditelji su živeli u njoj kao da je kuća od kamena.” John Thornhill Financial Times