Čovek koji je video dalje

Rastužila me je vest da nas je napustio Samjuel Hantington, moj dugogodišnji učitelj, prijatelj i član uredništva časopisa Amerikan interest. Upoznao sam ga na poslednjoj godini studija na Harvardu; upravo se vratio sa dužnosti u Karterovoj administraciji i nastavio je da predaje državnu upravu. Sa nekadašnjim studentima održavao je bolje kontakte nego većina drugih profesora. Hantington je, po svoj prilici, najveći politikolog svoje generacije. Posebno je impresivan dijapazon tema kojima se bavio, i način na koji je svaka njegova knjiga postala nezaobilazna literatura u svojoj oblasti: Vojnik i država za civilno-vojne odnose; Zajednička odbrana za pitanja odbrambene politike; Politički poredak u društvima koja se menjaju i Treći talas za uporednu politiku; Sukob civilizacija za međunarodne odnose; Američka politika: obećanje disharmonije i Ko smo mi? za proučavanje američke politike. Kroz sopstveni naučni rad i usmeravajući rad studenata praktično je stvorio supspecijalističko područje strateških studija, oblast koja do njegove pojave nije ozbiljno istraživana na većini univerziteta. Narednih dana i nedelja verovatno će se pojaviti mnoštvo svedočenja i ličnih iskaza o Semu Hantingtonu; zato ću se ja usredsrediti na jedan poseban aspekt njegovog naučnog rada, izučavanje komparativne politike. Knjiga Politički poredak u društvima koja se menjaju, prvi put objavljena 1968, predstavljala je verovatno poslednji veliki napor da se izgradi opšta teorija političkog razvoja i ostavila je dubok trag. Godine 1997, kada sam redovno objavljivao prikaze knjiga u časopisu Forin afers, kandidovao sam Politički poredak za jednu od pet najboljih knjiga iz oblasti međunarodne politike objavljenih poslednjih 75 godina. Možda i zahvaljujući tome Sem me je zamolio da napišem predgovor za novo broširano izdanje knjige koje se pojavilo 2006. Bila je to ogromna čast i s radošću sam se latio zadatka. Citiraću neke delove tog predgovora: „Kako bismo shvatili intelektualni značaj (Političkog poretka) moramo smestiti to delo u kontekst ideja koje su preovladavale tokom 50-ih i ranih 60-ih godina. U to vreme je ’teorija modernizacije’ bila na vrhuncu, kao verovatno najambiciozniji američki pokušaj da se uspostavi jedna integrisana, empirijska teorija promena u ljudskom društvu. Teorija modernizacije vodi poreklo iz radova evropskih socijalnih teoretičara s kraja XIX veka (...) koji su opisivali promene društvenih normi i odnosa na prelasku ljudskih društava sa poljoprivredne na industrijsku proizvodnju. Mada su se prvenstveno temeljili na iskustvima prvih modernizatora kao što su Britanija ili SAD, oni su nastojali da u tim iskustvima sagledaju opšte zakonitosti društvenog razvoja. Evropska socijalna teorija je ubijena, i doslovno i metaforično, tokom dva svetska rata; ideje nastale na njenoj potki iselile su se u SAD. (...) Na Harvardu se, pod vođstvom Veberovog đaka Talkota Parsonsa, težilo uspostavljanju jedne zaokružene, interdisciplinarne društvene nauke koja bi kombinovala ekonomiju, sociologiju, politikologiju i antropologiju. Period od kraja 40-ih do ranih 60-ih godina istovremeno je i period raspada evropskih kolonijalnih imperija i pojave onoga što je prihvaćeno kao treći svet ili svet u razvoju, a čine ga države koje su tada stekle nezavisnost i u ogromnoj su meri težile modernizaciji i dostizanju pređašnjih kolonijalnih gospodara. Naučnici poput Edvarda Šilsa, Danijela Lernera, Gabrijela Almonda, Dejvida Aptera i Volta Vitmana Rostova smatrali su da ti prekretnički istorijski događaji predstavljaju svojevrsnu laboratoriju za razvoj društvene teorije, kao i da istovremeno pružaju veliku mogućnost da se zemljama u razvoju pomogne da povise životni standard i da demokratizuju svoje političke sisteme. Teoretičari modernizacije postavili su tezu o normativnoj vrednost modernosti: sve što je dobro u modernosti teži da se odvija istovremeno i zajedno. Ekonomski razvoj, promena socijalnih odnosa u vidu urbanizacije i raskid primarnih rodbinskih grupa, viši i inkluzivniji nivoi obrazovanja, normativna pomeranja ka vrednostima kao što su ‘ostvarenje’ i racionalnost, sekularizacija i razvoj demokratskih političkih institucija – sve je to sagledavano kao jedna međuzavisna celina. Ekonomski razvoj će podstaći bolje obrazovanje što će opet dovesti do promene vrednosti, a ta promena vrednosti će promovisati modernu politiku i tako dalje, sve ukrug. Politički poredak u društvima koja se menjaju pojavio se dakle u tom kontekstu, na takvom fonu, i frontalno je osporio sve te pretpostavke. Prvo, Hantington je tvrdio da je političko propadanje u najmanju ruku podjednako verovatan politički razvoj, kao i da je stvarno iskustvo zemalja koje tek što su stekle nezavisnost zapravo iskustvo rastućeg socijalnog i političkog besporetka. Drugo, sugerisao je da dobre stvari koje modernost sobom nosi često funkcionišu protivno jedna drugoj. Naročito u situaciji u kojoj socijalna mobilizacija nadjačava razvoj političkih institucija, jer onda može doći do razočaranosti kad novi socijalni akteri shvate da ne mogu da učestvuju u političkom sistemu. To opet dovodi do stvaranja onoga što je Hantington označio kao „pretorijanstvo”, i ključni je uzrok pobuna, vojnih pučeva i pojave slabih ili neorganizovanih vlada. Ekonomski razvoj i politički razvoj nisu deo jednog istog, ničim neometanog procesa modernizacije; proces modernizacije ima zasebnu logiku, dok se institucije kao što su političke stranke ili pravni sistemi uspostavljaju ili razvijaju u složenijim oblicima. Hantington je izvukao praktične implikacije iz svega što je na ovaj način uočio: konkretno, zaključio je da je politički poredak sam po sebi dobra stvar i da on ne može automatski proisteći iz procesa modernizacije. Pre bi se moglo reći da stvari stoje obrnuto: bez političkog poretka, nema uspešnog ekonomskog i socijalnog razvoja. Različite komponente modernizacije treba sagledavati u sekvencama. Preuranjeno povećanje političke participacije – uključujući tu i takve stvari kao što je preuranjeno održavanje izbora – može destabilizovati krhke političke sisteme. To je postavilo osnov za razvojnu strategiju koja je nazvana „autoritarnom tranzicijom”, gde modernizatorska diktatura obezbeđuje politički poredak, vladavinu zakona i uslove za uspešan ekonomski i društveni razvoj. Onog trenutka kada su postavljeni svi ti montažni blokovi, mogu se dodati i ostali aspekti modernosti kao što su demokratija i građanska participacija. (Hantingtonov đak Farid Zakarija objaviće 2003. knjigu Budućnost slobode u kojoj će izneti unekoliko ažuriranu verziju ovog stava.) Važnost Hantingtonove knjige treba sagledati na fonu tadašnjih zbivanja u američkoj spoljnoj politici. Godina 1968. bila je svojevrsna vododelnica u vijetnamskom ratu, kada je broj pripadnika američkih snaga povećan na pola miliona, a Tet ofanziva je podrila poverenje američke javnosti. Mnogi teoretičari modernizacije nadali su se da će njihov naučni rad biti od konkretne koristi za američku politiku; knjiga Volta Rostova Faze ekonomskog rasta bila je vodič za novu Američku agenciju za međunarodni razvoj (USAID) čija je svrha bila da se zemlje kao što su Južni Vijetnam i Indonezija zaštite od privlačne snage komunizma. Međutim, krajem 60-ih više nije bilo mnogo osvedočenih uspeha kojima su Amerikanci mogli da se podiče. U konkurenciji komunističke i zapadnjačke strategije izgradnje države u Severnom i Južnom Vijetnamu, Južni Vijetnam je doživeo konačni poraz. Hantington je sugerisao da postoji i drugi put napred, onaj koji vodi kroz modernizacijski autoritarizam, što je stanovište koje ga je izložilo pravom odijumu javnosti u krajnje polarizovanom kontekstu Amerike krajem 60-ih godina. Međutim, upravo su takvi vođi – u Južnoj Koreji, na Tajvanu, u Singapuru i u Indoneziji omogućili „azijsko čudo”, čak i uprkos tome što je Vijetnam otišao komunistima. Zato se sa sigurnošću može reći da je Politički poredak knjiga koja je konačno uništila teoriju modernizacije. Bio je deo opsežnog napada čije je drugo krilo predstavljala levičarska kritika, s tezom da teoretičari modernizacije bogotvore etnocentrični evropski i severnoamerički model socijalnog razvoja kao univerzalni model koji čovečanstvo treba da sledi. Američke društvene nauke tako su se iznenadno našle u situaciji da više nemaju sveobuhvatnu teoriju, već su počele da klize u aktuelnu metodološku balkanizaciju.” (...) U periodu posle hladnog rata Hantington je napisao Treći talas, knjigu čiji je naslov dao naziv celom tom periodu. Za razliku od drugih naučnika (...) smatrao je da se ogromna većina tranzicija trećeg talasa dogodila u zemljama koje u kulturnom smislu pripadaju hrišćanskom krugu, kao i da postoji izražena verska osnova modela demokratizacije na kraju XX veka. Tako pre svega katolički svet nastoji da dostigne protestantske pionire, isto onako kao što su katolička društva sa zakašnjenjem ušla u fazu kapitalističke revolucije. Treći talas međutim nije manifestacija šireg procesa modernizacije koji preseca različite kulture i konačno će zahvatiti sva društva, već je to proces koji je ukorenjen u određenom skupu kulturnih vrednosti nasleđenih od zapadnog hrišćanstva. Treći talas je tako obuhvatio mnoge teme koje će docnije biti znatno detaljnije razmatrane u Sukobu civilizacija i delu Ko smo mi?, kao i u zborniku Kultura je važna. Hantington je duboko verovao u trajnost kulturnih vrednosti i primat religije kao činioca koji oblikuje i nacionalni politički razvoj, i međunarodne odnose (još žešći udarac teoriji modernizacije). Sa tog stanovišta, globalizacija je samo površna sila koja stvara najtanji mogući, sasvim površan sloj kosmopolitskih “ljudi iz Davosa” i na kraju neće moći da jemči mir i prosperitet. Po tom shvatanju, SAD nisu avangarda jednog univerzalizatorskog demokratizacijskog pokreta; pre bi se moglo reći da su one uspešne kao izdanak jednog “angloprotestantskog” društva. Mnogo je pitanja oko kojih se Sem i ja nismo slagali. Ja visoko cenim moć i trajnost kulture, kao i način na koji je moderna liberalna demokratija ukorenjena u hrišćanskim kulturnim vrednostima, ali mi se uvek činilo da je kultura korisnija kao sredstvo za objašnjenje porekla nego za objašnjenje trajnosti demokratije kao političkog sistema. Po mom mišljenju Sem je potcenio univerzalizam privlačnosti života u modernim, slobodnim društvima čije vlade polažu račune svojim biračima. Wegovi argumenti umnogome počivaju na stanovištu da su modernizacija i pozapadnjačenje dva potpuno razdvojena procesa, a ja u to ozbiljno sumnjam. Mračna slika sveta koji on prikazuje kao mesto razdirano kulturnim konfliktom jeste slika koja odgovara islamistima i ruskim nacionalistima, ali ona nije od koristi za objašnjenje moderne Kine ili Indije, niti za objašnjenje motiva onih ljudi u muslimanskom svetu ili Rusiji koji nisu islamisti ili nacionalisti. Nisu civilizacije, već su nacionalne države i dalje osnovni akteri svetske politike i motivisane su mnoštvom različitih interesa i inicijativa koji često premašuju nasleđene kulturne predispozicije. Bilo kako bilo, Semovi argumenti su uvek iznošeni sa veoma čvrstom logikom, uz mnogo erudicije i uverljivosti. Čak i kada se čovek sa njim nije slagao, njegovim argumentima je morao da pristupi s maksimalnom dozom ozbiljnosti. Upravo su njegovi argumenti poslužili kao leksički i strukturalni osnov za sve potonje diskusije o datoj temi. Pored toga što je bio veliki pisac, bio je i veliki učitelj i izveo je čitavu generaciju studenata koji su preoblikovali praktično sve supspecijalističke oblasti politikologije. Od najranijih do poslednjih radova uvek je bio na meti oštre kritike, ali to jeste obeležje naučnika koji ima šta da kaže. Sa sigurnošću možemo reći da takve veličine skoro neće biti. (Samjuel Hantington umro je 24. decembra 2008. Ovaj tekst objavljen je u časopisu Amerikan interest)