Smrt štampe

Skot Bosli, izvršni direktor Američkog udruženja urednika je 2006. godine najavio da će „reč novine (newspaper) nestati iz rečnika”. Prosečni čitalac novina u SAD je star 55 godina - i svake godine je sve stariji. Samo 19 odsto Amerikanaca uzrasta od 18 do 34 godine je tokom svog života u ruke uzelo neki dnevni list. Još 2004. godine štampa je za Amerikance mlađe od 35 godina, kako piše NJujorker, postala najmanje korišćen od svih izvora vesti. Samo 8 odsto mladih čita novine da bi se informisali. Popravljanje ovog lošeg proseka se u žargonu neoliberalnog tržišta zove - „monetarizovanje mlađe publike”. To polako postaje nemoguća misija. Stasale su generacije koje ne cene, ili uopšte ne poznaju, taktilno zadovoljstvo koje je važan deo rituala čitanja novina. Čitaoci umiru i nema ko da ih zameni. DŽefri Kol, profesor na Univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu, kaže da „današnji tinejdžeri ne čitaju novine i nikada ih neće čitati”. Kol podseća da dnevne novine u SAD najveće tiraže, i najviše oglasa, imaju petkom i nedeljom i kaže da ćemo verovatno prvo biti svedoci ukidanja štampanih izdanja utorkom, sredom, četvrtkom i subotom. U drugim zapadnim zemljama, pored petka, odlično se dobro prodaje subotnje, „vikend” izdanje. Zato logika „pet dana na Internetu, dva dana na kioscima” ne deluje kao neka nategnuta konstrukcija futurologa, već kao smislen pokušaj da se odloži smrt papirnih novina, medija čija je tehnologija rođena u XV veku. Mada, za neke dnevnike je i štampanje samo dva izdanja nedeljno preskupo. U oktobru je objavljeno da će Kriščan sajans monitor, jednih od najuglednijih američkih dnevnih novina, postati prvi nacionalni dnevni list u SAD koji će sasvim preći na Internet i prestati da ima štampano izdanje. Novine godinama gube poštovanje i integritet. Napadana i ismevana na Internetu, servilna prema agresivnoj Bušovoj administraciji, štampa je predugo pokušavala da zadovolji i levičarske i desničarske kritičare. Ali, kako to obično biva kada pokušavamo da spojimo nespojivo, samo tonemo još dublje. Prosečni tiraž američkih dnevnika je za prvih devet meseci ove godine opao za 4,6 odsto - dvostruko više nego u istom periodu prošle godine. Vol strit džornal je jedan od dva američka dnevnika koji su zabeležili rast tiraža - i to od samo 0,1 odsto. Vrednost akcija NJujork tajmsa je od početka ove godine pala za 60 odsto. Ovakav sunovrat je posebno zabrinjavajući jer se Tajms bolje od drugih američkih dnevnika prilagodio internet-eri, odnosno ponudio je na netu sadržaje na način kako mlađa generacija voli da ih konzumira. NJujorški dnevnik je početkom decembra, samo dan pošto je objavljeno da je vlasnik Los Anđeles tajmsa i Čikago tribjuna bankrotirao, odlučio da poslovnu zgradu ili stavi pod hipoteku ili proda i uzme pod lizing od novih vlasnika. Ova operacija bi listu, koji očekuje da će 2009. godina biti „brutalna” i dovesti do daljeg pada tiraža, donela 225 miliona dolara. Planirano je i smanjenje troškova za više od 40 odsto. Ovo je rizična strategija. Posle velikog smanjenje troškova u novinarstvu obično, umesto oporavka, stiže propast. Novinarstvo je jedna od veština gde inovacije ne mogu mnogo da pomognu. Za izdavanje novina potrebna je glomazna mašinerija koja se ne može lako prestrukturirati ili učiniti jeftinijom. Mediji i tržište nikada nisu bili u skladnom braku. Dobro novinarstvo je uvek skupo. Samo biro u Bagdadu godišnje košta NJujork tajms tri miliona dolara. Jedino što je medijima potrebnije od talentovanih i vrednih novinara je novac. U eri nemilosrdnog neoliberalnog kapitalizma, koji svaki izuzetak od logike kapitala diskvalifikuje kao upokojenja dostojni ostatak „mračne”, netržišne prošlosti, smrtni greh novinarstva leži u jednostavnoj činjenici da povećanje njegovog kvaliteta zahteva povećanje troškova koji ne dovode do adekvatnog, ili bilo kakvog rasta zarade, odnosno vrednosti akcija. Iako štampani mediji i dalje stvaraju profit, deo njihovog prokletstva je i u tome što se biznis model novina nikako ne uklapa u logiku današnjih nestrpljivih investitora i nervoznih berzi na kojima se ne zahteva samo profit, već njegov stalni i veliki rast. Zato su pod najmanjim tržišnim pritiskom bile one novine u kojima je kontrolni paket deonica generacijama držala jedna dinastija, kao što su familija Sulcberger-Oš (NJujork tajms) ili Grejmovi (Vašington post i NJuzvik). Veliki listovi su za njih dugo vremena bili porodično srebro koje je obezbeđivalo društveni prestiž i uticaj. Sve do 2000. godine sva četiri najuticajnija američka dnevna lista - NJujork tajms, Vašington post, Volstrit džornal i Los Anđeles tajms - bili su u porodičnom vlasništvu. Familije su, piše NJujork rivju of buks, „štitile novine od najupornijih zahteva Volstrita, dozvoljavajući im da se bave izuzetno kvalitetnim - i izuzetno skupim - novinarstvom... Porodice koje su kontrolisale novine su bile podstaknute plemenitim shvatanjem da su njihove novine kvazijavne institucije”, sluge opšteg dobra, a ne samo mašine za stvaranje profita. Ali, emotivna veza se vremenom gubila, novac je postajao jedino merilo, i mnogi naslednici su rešili da, umesto da sa neizvesnošću iščekuju opadajuće profite od očevine, medijske dragulje prodaju halapljivim investitorima. Prvo su Čendlerovi, posle pet generacija porodične kontrole, prodali Los Anđeles tajms, a zatim su se Benkroftovi prošle godine oprostili od Volstrit džornala. Jedan od glavnih razloga zašto Sulcbergerovi nisu prodali NJujork tajms je to što ih je samo osam - dvadesetak puta manje nego što je bilo Čendlerovih kada su, zahvaljujući glasovima mlađih članova porodice, prodali kalifornijski dnevnik. Novi vlasnici-investitori su se rukovodili američkom verzijom balkanske „trange-frange” logike. Većina nije imala ambicije da duže ostane u medijskom biznisu. Verovali su da će, drastično smanjujući troškove i broj zaposlenih, novostečeno vlasništvo zvučnog imena učiniti profitabilnijim i brzo ga „utopiti” po većoj ceni. Ali, pokazalo se da medije, naročito one štampane, nije moguće transformisati prema obrascima „restrukturiranja” koji su se prethodnih godina pokazali izuzetno uspešnim u drugim „starim” industrijama. Volstrit je prekasno primetio da recept koji je „izlečio” mnoge glomazne, „radno-intenzivne” sektore, u medijima vodi u fatalan začarani krug. Što su troškovi bili manji to su oni koji su novine uzimali da bi pročitali nešto smisleno i zanimljivo imali manje razloga da ih kupuju. DŽon Kerol, bivši urednik Los Anđeles tajmsa, smatra da je tragedija medija počela kada su ih preuzele velike korporacije. Eskalacija ovog procesa, koji vodi gašenju štampe je, po Kerolu, nastupila kada su kontrolu nad korporacijama preuzeli još nestrpljiviji investicioni fondovi. Glavni stručnjaci u ovim fondovima nisu bili eksperti za medije, ili bilo koju drugu industriju koja je razmatrana kao meta investitora, već „istraživači tržišta koji kompjuterima pretražuju svet u potrazi za potencijalno profitabilnim investicijama”. Za nekadašnje porodične vlasnike „sposobnost medija da prave pare je bila samo deo njihove vrednosti. Danas je ona sve”, jedina vrednost za koju mare novi vlasnici. Analitičar je u Tajmu napisao da „postoji razlika između ljudi koji se obogate na poslu sa novinama, i onih koji se obogate pa kupe novine”. Kerol kaže da su mnogi menadžeri koji su, u ime fondova ili špekulativnih novobogataša upravljali medijima, bili iskreno zbunjeni i šokirani saznanjem da u njihovim firmama postoje ljudi koji ne „smatraju da su prvo i iznad svega odgovorni deoničarima”. Prve žrtve tržišno-informatičkog virusa koji sve brže ubija štampu pale su u Velikoj Britaniji polovinom devedesetih. „Rat cena” je 1993. godine započeo Rupert Mardok, danas gospodar ključnih medija na svim kontinentima. Ugledni engleski listovi, kao što su Gardijan, Independent i Dejli telegraf, u ovom ratu za profit prvo su iskasapili najskuplje delove, dopisničke mreže, nekada ponos svake uspešne medijske kuće. Umesto iskusnih dopisnika, iz sveta su počeli da izveštavaju mladi i neiskusni vagabundi, često diplomci koji su, pre ulaska u devet-do-pet mašinu, želeli da provedu jednu godinu putujući po svetu ili živeći u neobičnom, dalekom velegradu. Izveštavanje je za većinu bilo način da zarade neku funtu dok provode najslobodniju godinu života. Među njima je bio i jedan broj onih koji su planirali da ovako počnu novinarsku karijeru i preskoče prva korake u novinarstvu, izveštavanje o požarima, sitnom kriminalu ili pijačnim događajima. Ova promena, prelazak sa najiskusnijih (i najskupljih) na najneiskusnije (i najjeftinije) novinare u „pokrivanju” svetskih kriza, poklopila se sa ratovima u Jugoslaviji. Nedostatak iskustva, pomešan sa besramnom ambicioznošću i nestrpljivošću, omogućio ja da sa Balkana ode povećana količina „ekonomisanja sa istinom”, pojednostavljenih, crno-belih medijskih slika. Sledeća žrtva, posle dopisničke mreže, bili su stil i integritet tekstova. Od novinara se tražilo da što brže štancuju priloge koji su sve više ličili na ono što su ranije objavljivali samo najžući tabloidi. Neki od novinara, koji su bili šokirani gledajući u šta se njihov posao pretvara, ovaj proces trivijalizovanja i unošenja senzacionalističkih elemenata nazvali su „sanizacijom”, pisanjem nalik onome koje je do rata dominiralo Sanom, najgorem od londonskih tabloida. Sledeći korak je bio promena formata „ozbiljnih” listova, prelazak na dimenzije tabloida, koje su eufimistički nazvane „kompaktnijom formom”. Na kraju, iako u Dejli telegrafu ili londonskom Tajmsu još možemo naći dobre tekstove, veliki deo onoga što danas objavljuju ovi dnevnici predstavlja žalosne primere neodgovornog i lošeg novinarstva, melodramatizaciju vesti. Ova dva lista više nemaju veze sa onim što su nekad bili i reputacijom kakvu neko, po inerciji, možda još uvek očekuje. Britanija je, kao i mnogo puta u istoriji, bila prva. Trend koji je počeo na kraljičinom ostrvu metastazirao je u SAD. Mada, Britanci su svetskim medijima ponudili i drugu, iznenađujuću lekciju. Novinari na Ostrvu nikada nisu „prihvatili američko insistiranje na razdvajanju izveštavanja od iznošenja stavova”. Majkl Kinsli, liberalni američki novinar, piše da, na primer, britanski čitaoci smatraju da je sasvim prirodno da će dobar novinar, „inteligentna osoba, plaćena da se upozna sa nekom temom, forsirati stav o toj temi. Oni smatraju da je iskrenije ako novinar iznese te svoje stavove nego ako ih potiskuje u ime objektivnosti”. Potencijal koji se krije iza ovakvog shvatanja novinarstva najbolje od svih je uočio Rupert Mardok, globalni „vlasnik vesti”. Mardok je zaključio da današnja publika ne želi objektivnost (on je smatra licemerjem i zavaravanjem), već „hoće stav, ne samo o onome što se desilo, već zašto se desilo” i hoće da mu stavovi budu servirani „odmah”. Mardokovi mediji najčešće nude, po uzoru na gazdu, desničarske stavove. Istina, mnoge je zbunila Mardokova zaljubljenost u Obamu. Neki izvori tvrde da je pod uticajem Kineskinje Vendi Deng, 38 godina mlađe, treće supruge, australijski ultrakonzervativni milijarder postao nešto liberalniji. Mardok voli da vodi političke i medijske ratove. Ali njegova uloga u ključnom medijskom sukobu današnjice je zanemarljiva. DŽejkob Vajsber, urednik Slejta, retko uspešnog i zanimljivog internet-magazina, konstatuje da je miroljubiva koegzistencija između štampe i Interneta završena. Nema sumnje ko će biti gubitnik u novom „sukobu”. Štampa u tom ratu smrtnom neprijatelju obezbeđuje najubojitiju municiju. Naime, jedan od razloga zašto se mnogi ljudi osećaju dobro informisanim, iako uopšte ne čitaju štampu, jeste u tome što oni od kojih dobijaju informacije - od televizijskih urednika, instant eksperata do sve brojnijih blogera, mogu da prvo pročitaju štampu i zatim prepakuju informacije koje su „upili” uz jutarnju kafu. Skoro 80 odsto svih vesti na Internetu i dalje potiče iz novina. „Internet je sada”, kako piše NJujork rivju of buks, „elektronska verzija dečaka koji je nekada, vozeći se biciklom od kuće do kuće, ubacivao jutarnje novine u dvorišta” sanjivih američkih pretplatnika, samo jedan „ingeniozan način distribucije” sadržaja koje proizvode stari mediji. Jedan urednik NJujork tajmsa je rekao da blogeri „recikliraju i prežvakavaju vesti” iz novina, filujući ih usput glasinama, fantazijama i teorijama zavere. Arijana Hafington, najuticajnija blogerka na svetu, odgovorila mu je da blogeri „ne prežvakavaju vesti, već ih pljuju”. Veliki mediji, stidljivi i slabovidi u susretu s činjenicama koje se ne sviđaju moćnima, i njihove lenje i ušuškane novinarske zvezde, samo su tokom rata u Iraku dali dovoljno povoda da budu ispljuvani. Međutim, blogeri su izuzetno uspešni u otkrivanju grešaka i laži u medijima, ali - ako izuzmemo poneki dobar komentar i analizu - pokazali su se kao loši i neodgovorni novinari. Samo par internet-medija se bavi novinarstvom na ozbiljan način. Sve je veći broj novina koje više ljudi pročita na Internetu, nego što čita njihovo štampano izdanje. Mada je pitanje koliko onoga što čitamo na Internetu, čija nas logika tera da što pre otvorimo sledeću stranicu, stvarno i pročitamo. Stručnjaci za medije su odavno primetili da, umesto da se na Internetu zadubimo i pročitamo par tekstova, većina nas će se opredeliti da površno, „dijagonalno” čita desetine tekstova na nekim od desetina milijardi veb stranica koje nam se nude. Ovakvo „čitanje” je nespojivo s mnogim glavnim odlikama dobrog novinarstva, kao što su vešto skrojeni, skoro literarni narativ, dubina, kompleksnije promišljanje i razvijanje argumenata bez korišćenja nerazumljivih žargona. DŽejkob Nilsen, vodeći stručnjak za osmišljanje veb stranica, još je 1997. godine na pitanje „kako korisnici čitaju na Internetu” odgovorio jednostavnim - „nikako”. Veb nije napravljen da bi podsticao čitanje - manje od 16 odsto onih koji gledaju u tekst na mreži stvarno čita, reč po reč, ono što je napisano. Nilsen kaže da ogromna većina korisnika na netu „očajnički traga... za komadićima informacija koje su im lično relevantne.” Drugi stručnjak podseća da „su novine nešto što čitamo, a Internet nešto što posećujemo”. U starim medijima koji se najuspešnije prilagođavaju promenama, novinari su navikavaju da više ne budu samo televizijski izveštači ili autori dobrih tekstova. Traži se sposobnost rada za različite „platforme” u okviru iste medijske kuće, odnosno „multimedijsko izveštavanje”. To znači da se od novinara na Zapadu sve češće očekuje da bude sposoban da piše i istovremeno pravi dobre audio i video-priloge - i fotografije. Brzina prenosa informacija, na primer u SAD, postala je dovoljno velika da je skoro samoubilački čin ako dnevne novine na svom internet-sajtu nisu u stanju da konzumentima, pored tekstova, ponude i originalan i zanimljiv video i audio-materijal. Veliki neprijatelj dnevnih novina je nedostatak interaktivnosti, problem koji, u vremenu kada je sve brojnija generacija odrastala sa kompjuterima i igricama, pogađa i Holivud, odnosno film koji, takođe, ne dozvoljava povratnu spregu, upliv konzumenta u proizvod. Problem sa potpunim prelaskom novina na Internet je što „advertajzerima” čitalac na mreži vredi mnogo, mnogo manje od čitaoca papirnog izdanja. To je jedini razlog zašto na Zapadu još uvek postoji štampa. Novine sve manji deo zarade ostvaruju od prodaje na kioscima i od pretplate. Definicija koja kaže da novine „prodaju reči čitaocima, a čitaoce oglašivačima” nikada nije zvučala tačnije. Veliki broj štampanih medija je lansiran samo kao sofisticirano sredstvo za pospešivanje prodaje određenih proizvoda. Srpska izdanja ovakvih medija su već preplavila i naše tržište. Narednih meseci će nestajati s kioska istom brzinom kojom su se poslednjih godina pojavljivali. I u slučaju štampanih medija koji nemaju za cilj da informišu, SAD su indikacija onoga što nas čeka. Muški Vog će od sledećeg broja, umesto mesečno, izlaziti samo dva puta godišnje - od januara do novembra broj stranica sa plaćenim oglasima je u Vogu i sličnim listovima opao za 10 odsto. Mediji u SAD već godinama više od 80 odsto prihoda dobijaju od oglašivača. Samo je slom auto-industrije, čije su reklame američkim medijima donosile između 12 (televizijama) i 7 odsto (novinama) ukupnih prihoda, bio dovoljan da ozbiljno uzdrma medijsku industriju. Većina medija gubi novac na svakom prodatom primerku - troškovi štampe i distribucije su veći od cene. Korist od prodaje postoji samo zato što je cena oglasnog prostora vezana za tiraž. Rast troškova distribucije najviše je pogodio internacionalna izdanja Tajma i NJuzvika, koja već godinama posluju sa ogromnim gubicima. Domaća (za SAD i Kanadu), mnogo deblja izdanja ova dva magazina su i dalje profitabilna, mada beleže stalni pad tiraža. NJuzmagazini, „medijski dinosaurusi”, donedavno su vešto izbegavali sumrak i propast koji su prorokovali mnogi stručnjaci. Satelitska televizija i Internet su eliminisali razloge zbog kojih su nastali - njuzmagazini su u zabačenijim mestima trebali da omoguće znatiželjnoj čitalačkoj publici da dođe do pozadine vesti, dublje i smislenije analize događaja i fenomena. To je funkcija koju i dalje, prilično uspešno, njuzmagazini obavljaju van engleskog govornog područja, na jezicima gde je javna sfera mnogo manje „okupirana” sadržajima sa Interneta. O značaju broja ljudi koji govore jedan jezik, za sudbinu štampanih medija najbolje govori činjenica da čak i u bogatom Japanu, čiji su stanovnici zaljubljeni u najnovije tehnologije, tiraži padaju mnogo sporije nego u SAD. Posle serije manje ili više uspešnih transformacija, međunarodno izdanje NJuzvika se uglavnom svelo na čudnu mešavinu dva teško spojiva sadržaja - vesti o novim luksuznim proizvodima i fensi destinacijama i eseja u kojima se iznosi stav autora (što je nekada bio najmanji deo lista). Komentar, lepo upakovani lični stav stručnjaka ili analitičara, produkcijski je najjeftiniji novinarski žanr. NJuzvik, kakav odnedavno stiže na kioske širom sveta, liči na neku vrstu skraćenog i šarenog, nedeljnog izdanja Foreign Affairs-a. Ali, ovakav sadržaj, koji može biti zanimljiv obrazovanoj publici zainteresovanoj za međunarodne odnose, doveo je do daljeg pada tiraža magazina u čijem stvaranju novinari imaju sve manju ulogu. NJuzmagazini su, pored ostalog, i žrtve skraćivanja života vesti. Pozadina vesti i reportaže su dugo bile „njihove teritorije”. One su sada „okupirane” od strane dnevnih novina čiju je nekada glavnu funkciju, preuzeo Internet. Ekonomska kriza, koja je ove jeseni zahvatila svet, samo je ubrzala procese koji su već potkopavali mnoge temelje novinarstva. Iako je štampa najveća žrtva, elektronski mediji osećaju pritiske druge vrste. Internet konkurencija, naročito stalno rastuće horde nikome odgovornih blogera i „građana novinara”, tera ih da, da bi nekako opstali, liferuju brze, nedomišljene i često sasvim besmislene priloge. Sve veći deo informativnog programa na američkim i britanskim televizijama čine kratki intervjui, koje obično vodi prezenter vesti, ili živa uključenja novinara. Polako nestaju ozbiljniji prilozi koji zahtevaju da budu montirani ili pregledani od strane urednika, izveštaji koji bi mogli da omoguće dublje i smislenije sagledavanje problema ili događaja. Sve velike američke televizijske mreže su ove godine otpustile najmanje po nekoliko stotina zaposlenih. Neki mediji danas preživljavaju samo zahvaljujući poslovima koje su matičnim kompanijama nekada bili sporedni izvori prihoda. Vašington post kompanija, vlasnik istoimenog dnevnika i NJuzvika, više od pola zarade ostvaruje od Kaplana, podružnice koja se bavi biznisom pripreme prijemnih ispita i izbora fakulteta. Kaplan je za deset godina zaradu uvećao jedanaest puta, što je stopa rasta o kojoj mediji više ne mogu ni da sanjaju. Fantazije o profitabilnosti štampe još uvek žive u Srbiji. Naši biznismeni, izvodeći pogrešnu kalkulaciju o jeftinoći novinarstva i malom broju primeraka listova koje treba prodati da bi se stiglo do primamljive, mada imaginarne zarade, i dalje skoro svakodnevno osnivaju nove magazine i novine. Možete imati savršenu ideju, briljantno pakovanje, ali ako tu nema ničega dobro napisanog da se pročita, ili ako tu publikaciju neka velika industrija („luksuz”, moda, automobili, nameštaj...) ne prihvati kao efikasniji način reklamiranja svojih proizvoda i „isprsi se” za oglase, samo je pitanje dana kada će ambiciozno pokrenuti list nestati sa kioska i mala, naizgled mudra investicija postati skupa lekcija. Srpsko novinarstvo se uglavnom suočava sa drugačijim problemima od medija na Zapadu. Domaći urednici predugo nisu morali da brinu o čitaocima. Mediji su bili korisna igračka politike. Kao što pokazuju i poslednja imenovanja uredničkih timova, najuspešniji srpski novinari su pokorne sponzoruše. Nekada su u medijima glavni bili poslušnici Miloševićevog režima. Današnji gospodari medija na ključna mesta najčešće postavljaju bučne i polutalentovane vernike neoliberalne dogme. Pseudopatriotske medijske karijeriste zamenili su samoproglašeni „evropjevci”. Žrtve su, tu se malo toga promenilo posle 5. oktobra, novinarstvo, tiraži i čitaoci gladni dobrih tekstova. Veliki mediji, i štampani i elektronski, tokom svoje istorije su često bili sluge loše vlasti i brutalne dominacije, oružja masovne obmane. Ali, njima dugujemo i noćne more mnogih korumpiranih, zlih i neodgovornih političara, pad sa trona onih koji su zasluživali da odu. Ono što je u priči o sumraku medija najstrašnije nije nestanak štampe - bar će mnoga stabla ostati neposećena - već činjenica da je ozbiljno ugrožena njena ključna društvena funkcija. Iz medija nestaju najznačajnije, i najskuplje, forme - izveštavanje i istraživanje. Izveštavanje je suvim, dosadnjikavim informacijama davalo živost, lepotu i smisao. U štampanim medijima ga je sve manje, a u elektronskim je ustupilo mesto uključenjima sa lica mesta, tiradama poluobaveštenih, lepuškastih televizijskih lica, često sa terase najbližeg hotela sa pet zvezdica. Zahvaljujući tehnološkoj revoluciji „živo uključenje” je od najskuplje, postalo jedna od produkciono najjeftinijih formi. Pri tome je smisao žrtvovan brzini. Umesto slika i pravih emocija, živih reči aktera ili svedoka, sa mesta koje je dovoljno blizu „lica mesta” mediji nam „uživo” serviraju iluziju izveštavanja, predvidljiva trtljanja aktivista nevladinih organizacija, samozaljubljenih analitičara i rent-a-eksperata. Istraživačko novinarstvo, koje je obično mnogo više skupo nego što je opasno, između ostalog, omogućavalo nam je da otkrijemo ono što su moćnici raznih vrsta i ambicija želeli da nikada ne saznamo. Oni danas sve ređe svoje prljave biografije i okrutne ambicije pokušavaju da sakriju od očiju javnosti, tako što prete hrabrim novinama ili medijima. Mnogo je veća, i obično za opstanak medija fatalnija od nemalih troškova istraživačkog novinarstva, cena koja se plaća otkazivanjem oglasa ili, ako se radi o moćnim državnim organima, uskraćivanjem pristupa i „ekskluzivnih” informacija. Od smrti štampe, dobrog i skupog novinarstva, korist će imati svi naši veliki neprijatelji - korumpirani političari, monopolisti, organizovani kriminal... Neki analitičari predviđaju da će, ako se ekonomska kriza nastavi posle 2009. godine, agonija medija biti ubrzana. Tržište će, u tom slučaju, izvršiti genocid nad štampanim medijima. Ali, bez obzira da li će, prvo zapadne, a onda i ostale novine umirati polako, ili u kratkom spazmu tržišnog nasilja, u toj tužnoj priči biće mnogo negativaca. Novinari i urednici sigurno nisu na dnu liste krivaca. Štampa, u poslednje vreme, nije bila „dobar momak”. Bil Keler, izvršni urednik NJujork tajmsa, nedavno je rekao da je „raspoloženje na mestima gde se sastaju urednici kao na sahrani”. Mnogi se plaše propasti, neke brine gubitak uticaja i važnosti. Keler kaže da „gomila celuloze i olova”, na koju su mnogi od nas navučeni, sve više liči na „eksponat spreman da bude izložen u vitrini nekog muzeja”. Ožalošćenih, onih koji će pustiti suzu pored medijskog odra, neće biti mnogo. Možda će se, nekoliko godina posle sahrane štampe, neki analitičar ili istoričar setiti da je preduslov opstanka demokratije da građani, oni koji treba da odlučuju, budu valjano informisani. Ni tada, kao ni danas, kada bi mnogi da nekako spasavaju štampu, neće biti lakih rešenja. Tržište, naš poslednji preživeli idol, jedno je krajnje bezobzirno i samoživo božanstvo. Informisanje bez novinara Nestrpljive generacije, koje žele da poklone pažnju samo vizuelnom bogatim ili zabavnim sadržajima, svoj pogled na svet i njegovu komplikovanu realnost sve češće oblikuju uz pomoć satiričnih ili dokumentarnih produkcija. U proizvodnji informacija i analiza koje vole da konzumiraju, ne učestvuju novinari. Efekte demokratizacije i deprofesionalizacije informisanja vođene ovakvim ukusom možemo posmatrati na dva, sasvim različita, slučaja. Jedan primer, mogli bi to nazvati postmedijskim informisanjem, jeste popularna satirična emisija Daily Show („dnevni šou”) u produkciji američke kablovske mreže Komedi sentral, čije nedeljno, „globalno izdanje” možete vikendom gledati na CNN-u. Polučasovna emisija počinje najavom u kojoj se kaže da je „program koji ćete gledati parodija vesti”, da ga nisu pripremili profesionalni novinari i da „stavovi koji će biti izneseni nisu sasvim promišljeni”. Urednici šoua s ponosom ističu da će „objaviti sve vesti, prvi - čak pre nego što postanu istinite”. Domaćin emisije je DŽon Stjuart (45), bivši glumac koga smo gledali i kao voditelja ceremonija dodele Oskara 2006. i 2008. godine. Stjuart u šou, koji simulira tipičnu emisiju vesti, „glumi” prezentera. Pomaže mu mreža lažnih dopisnika, eksperata i komentatora koji se u smešnim, i ponekad apsurdnim „prilozima” i „analizama” podsmevaju politici, javnim ličnostima i medijima koji su više opsednuti samopromocijom nego vestima. (CNN je česta tema njihovih priloga.) Jedan od uzora autora ovog šoua je Ameriku opisao kao „divlju, bizarnu, nepredvidivu, groteskno baroknu” zemlju. Stjuart kaže da mu jedan od najvećih problema predstavlja današnja politika u kojoj i „najpreteranija parodija postaje realnost. Suviše često apsurdne stvari za koje mislite da leže u srcu najmračnijih teorija zavere postaju istine”. On smatra i da je komedija neka vrsta „mašine za katarzu” - što bi za naše napaljene denacifikatore bilo korisno saznanje kada bi im suočavanje, umesto raznih oblika profiterstva, bilo stvarni cilj. Iako autori tvrde da je cilj njihovog programa da zabavi, a ne da informiše, u SAD više muškaraca uzrasta od 18 do 34 godine gleda Stjuartovu parodiju nego (prave) emisije vesti. Za petinu mlađih Amerikanaca šou, za koji njihovi roditelji najčešće nisu ni čuli, predstavlja glavni izvor informacija. NJujork tajms se u naslovu teksta, objavljenog u avgustu ove godine, pita da li je DŽon Stjuart, koji je, zahvaljujući Daily Show-u, stekao armiju obožavalaca, u svetu informisanja postao „ime kome se najviše veruje”. Najveće Stjuartovo dostignuće je način na koji je razgolitio mehanizam „orvelovskih manipulacija” Bušove administracije. Tokom dugih Bušovih godina veliki američki listovi postali su, više nego ikada ranije, nekritični i udvorički. Glavna, i nepresušna, medijska tema Daily Show-a je Foks njuz, Bušova omiljena televizija. Ovaj kanal vesti liči na skupu, upeglanu inkarnaciju najgorih trenutaka Miloševićeve „TV Bastilje”. Foks njuz je narodnjačka mreža zavodljive, i ponekad vulgarne propagande zavijene u oblandu informisanja koja je, kao i ostali Mardokovi mediji u SAD, prethodnih godina vešto promovisala ultrakonzervativne stavove. Istovremeno, NJujork tajms, CNN i drugi liberalni mediji su se posle 11. septembra kukavički povukli, pobegli od kritike vlasti u strahu od pada gledanosti i tiraža, u sve ksenofobičnijoj zemlji uplašenoj terorizmom. Bob Vudvord, nekada najhrabriji američki novinar, napisao je tih godina knjigu o DŽordžu Bušu, koja zaslužuje počasno mesto u antologijama ulizičkog novinarstva i publicistike. Arijana Hafington je Vudvorda nedavno nazvala „glupom plavušom američkog novinarstva... koja je toliko impresionirana bliskošću s moćnima da pada na sve što joj ponude”. Medije i novinare koji su kapitulirali pred režimom zamenili su, pored blogova i parodija, i dokumentarni filmovi. Hitovi Majkla Mura, na primer, posle 2001. godine nametnuli su se frustriranim levičarskim aktivistima kao najefektniji način kritike neoliberalnog kapitalizma i ratoborne, fundamentalističke administracije. Angažovani dokumentarci nisu postali samo izvor informacija i instant „udžbenici” istorije i ekonomije. Oni su uspešno oblikovali stavove nemirne generacije, ljudi koji su bili suviše zadovoljni da bi se otvoreno pobunili i suviše brzi i obuzeti tehnologijom da bi se ozbiljnije bavili kompleksnim pitanjima o kojima su želeli da imaju kritički stav. U „prosvetiteljskim”, levičarskim dokumentarnim filmovima, kao i na prividno suprotstavljenom Foks njuzu, po pravilu nedostaje stav druge strane i kontraargumenti, sem kada su predmet podsmeha. Površnost, preterivanje i pristrasnost, kakvi proviruju iz Murovih filmskih mudrovanja promovisanih kao sinteza otkrovenja i objektivnosti, doživeli su klimaks u dokumentarcu Zeitgeist („duh vremena”), dvočasovnom internet-megahitu, filmu koji je, u celosti ili u tematski sortiranim delovima, odgledalo desetak miliona ljudi. Film koji nam nudi „istinu” o hrišćanstvu, ekonomiji i 11. septembru, ove je godine dobio i nastavak - Zeitgeist: Addendum. Imućni autor ova dva „neprofitna” filma, oko kojih je nastao i istoimeni pokret, tvrdi da je Zeitgeist dokumentarce stvorio kao izraz „osećanja prema onome što smatra izuzetno važnim društvenim shvatanjima kojih većina ljudskih bića nisu svesna. Prvi film je fokusiran na skrivene istorijske i moderne informacije o institucijama koje su sada dominantne, ali istovremeno istražuje šta možda očekuje čovečanstvo ako strukture moći bez kontrole nastave svoju konsolidaciju i samožive i korumpirane obrasce delovanja. Drugi film pokušava... da ponudi rešenje... bazirano na modernom, nesujevernom razumevanju onoga što jesmo i kako smo povezani s prirodom”. Iza mesijanske frazeologije, instant istina i vizuelnih akrobacija, koje su osvojile publiku prezasićenu informacijama, krije se levičarska teorija zavere skrojena od uobičajene mešavine činjenica, citata i poluistina uvezanih lažima u plitku, logičnu celinu. Moćnici „iza zavese... znaju da će se, ako ljudi ikada shvate istinu o njihovoj ličnoj moći, duh vremena koji su proizveli da bi mogli da izrabljuju, srušiti kao kula od karata. Ceo sistem u kome živimo nam usađuje shvatanje da smo nemoćni, da smo slabi, da nam je društvo zlo... To su sve masne laži. Mi smo moćni, lepi i izuzetni”, poručuje nam autor na kraju svoje informativno-istoriografske papazjanije. Zaboravio je da podseti da smo svi, ne samo moćni „ljudi iza zavese”, ponekad lažljivi. Los Anđeles tajms Anatomija jednog sunovrata Veće nije uvek i bolje. Uvezivanje velikog broja medija u jednu kompaniju može delovati kao dobro rešenje, naročito u situaciji kada je neophodno smanjivati troškove. Ali, ako stvari krenu loše, stvaranje medijskih korporacija može da upropasti uspešni medij, koji bi da je ostao sam imao sigurniju i bolju budućnost. Još tragičnijom za sudbinu nekih američkih novina pokazala se ambicija biznismena, koji se nikada ranije nisu bavili medijskim poslom, da poslovnu karijeru krunišu vlasništvom nad medijima. Los Anđeles tajms je imao dvostruku nesreću. Kupio ga je ultrabogati biznismen za koga su novine bile nepoznata i, verovatno, fatalna avantura. Pre toga list je nekoliko godina bio deo medijskog konglomerata, zajedno sa listovima koji ne mogu da opstanu na tržištu. Zato se 8. decembra najveći kalifornijski dnevnik, profitabilne novine čiji je tiraž 739.000 primeraka, našao u situaciji da može da nastavi da izlazi samo pod zaštitom suda za bankrotstva, specifične pravne institucije u SAD, koja treba da pokuša da spreči smrt propadajuće kompanije ili, ako je ona neizbežna, učini je uređenim procesom. Dugačak, tužni kraj je počeo 2000. godine kada je Tajms kupila mamutska Tribjun kompanija, konglomerat koji je kontrolisao 23 TV-stanice i 12 novina. Dve godine kasnije vrednost akcija medija je počela da pada i priča o losanđeleskom dnevniku postaje serija vesti o masovnim otpuštanjima i padu tiraža. Glavni urednici, koji su smatrali da bi dalje smanjenje broja novinara ili troškova „ubilo” uticajni list, odbijali su da ispune zahteve menadžmenta i davali su ostavke. Oni nisu želeli da u istoriji novinarstva budu zabeleženi kao urednici koji su „sahranili” američku medijsku instituciju. Cena Tribjun korporacije je nastavila da pada. Krajem 2006. godine Sem Zel, čikaški špekulant nekretninama, zaključuje da je vrednost medijskog giganta dodirnula dno. Zel je uzeo ogroman kredit i postao vlasnik Tribjun kompanije - i Tajmsa. Godinu dana kasnije Zel više nije mogao da vraća glavnicu duga koji je postalo nemoguće reprogramirati. On sada duguje 12 milijardi dolara - samo kamate koje treba da plati do kraja godine iznose skoro milijardu dolara. Ali, ovde se ne radi samo o dugovima. Odlična ilustracija zbunjenosti, nedoumice kojim pravcem treba da ide štampa, jeste izjava Majkla Kinslija, jednog od najuglednijih američkih novinara, da su tekstovi u Los Anđeles tajmsu bili „nepotrebno dobri”. Kinsli kaže da je kalifornijski dnevnik „vodeći primer” viška skupog i nepotrebnog kvaliteta u „medijskoj industriji”. Rupert Mardok smatra da je skupa trka za kvalitetom tekstova, u stvari trka za Pulicerovom nagradom, žurnalističkim ekvivalentnom „Nobela”, pokušaj novinara da, koristeći tuđe pare, impresioniraju druge novinare. Logika mnogih uglednih američkih novinara je da o svakoj temi, ma koliko ona delovala nevažno, napišu ne dobar, nego najbolji mogući tekst. Količina materijala koja bi na kraju ušla u tako pisane reportaže je neretko bila manje od 1 odsto onoga što je prikupljano intervjuima i istraživanjem na skupim ili dalekim mestima. Materijal koji je nagrađivani dopisnik Los Anđeles tajmsa 2001. godine skupio za Koštuničin portret, ne duži od tri NIN-ove strane, bio bi dovoljan za odličnu knjigu o čoveku koji je na izborima porazio „balkanskog kasapina”. Izveštavanje za ovaj tekst, koje je najvećim delom ostalo zauvek skriveno u beležnicama, uključivalo je i intervjuisanje skoro svih Koštuničinih rođaka u Koštunićima. Novi vlasnik Tajmsa je izračunao da će zarada biti veća ako čitaoci na holivudskim brdima više ne budu u prilici da pročitaju stavove voćara iz Koštunića. Oni su prihvatili Kinslijev zaključak o višku „skupog kvaliteta” i nastavili da smanjuju broj novinara i troškove izveštavanja. Ali, Tajms je postajao sve dosadniji list koji sve manje ljudi želi da kupi. Teško je, a možda i nemoguće, pogoditi pravu meru zanimljivosti i kvaliteta koji, čak i kada nije skup, nije jeftin. Neki stanovnici Beverli Hilsa izgleda ipak žele da čitaju šta misle stanovnici belosvetskih „Koštunića”.