Retra

Nekako, u cik zore, odmah po rođenju Isusa, dobio sam snažan napad sinusa!? Eej, to meni da se desi! I, molim vas, ne ubeđujte me da su me stigle godine, jer, kunem vam se, za sve je krivo – parno grejanje! Založio ga, brale, Đilas za Božić, založio ga, onako domaćinski, uprkos Ukrajincima, tako da sam vrata od terase širom otvorio i razgaćen spavao. I, negde, pred zoru, kada su, je l’ da, tri mudraca sa Istoka vitlejemsku pećinu napustila, a mati božansko detence podojila, prepovila i u jasle stavila, e, baš tad, počne da mi seva u sinusima! Uuuh, ko da neko rije noževima, onako, mučki kao na Golgoti, mada su, kasnije, hrišćanska braća bogumilima jezike i noseve sekli i ćoravili... Kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Al’ niko se ne javlja nego samo SMS poruke pljušte. Te mi Božić čestita “Konzervativna feministkinja”, te “Vila paganka”, a javljaju se, bajo, i Srpkinje sa Kosova, dojadila im, izgleda, pravoslavna vera pa traže mog “Bezbožnika”. A sinus seva li, seva. I više od besa nego od bola izađem na terasu u gaćama. Ko velim, kome će da dosadi, ko će na suvomrazici da popusti; sinusi ili bolovi? I, gle, popuste, utihnu bolovi, opet se očeliče sinusi. Biti Srbin sa bolesnim sinusima, to ti je, brale, ko tiganj bez drške, i, bacaj to odmah na đubrište istorije! Jer, kako ćeš sa kilavim sinusima da se, opet, vataš za gušu sa Rimljanima na zaleđenom Dunavu? Kako ćeš sa Germanima da se kolješ, gore, kod Hamburga, tamo gde je nekad bila – Retra! Šta!? Sad ne znate ni šta je Retra, najveći srpski paganski hram na Severnom moru, sav u zlatu, kao Troja. Retru, Retru su nam divlja germanska plemena srušila ne bi li nam hrišćanstvo nametnula, ej tamo, krajem 11. veka. Retra, grad-hram, nalazio se “na četiri dana hoda od Hamburga” i bio je središte plemena Redarije, najmoćnijeg među bratskim srpskim plemenima. A pored Redarija, u Prednjoj Pomeraniji živeli su Bodrići, Qutići, Volinjani, Rujani i drugi Srbi/Vendi. I treba li da vam objašnjavam zašto su se ovi najmoćniji među Srbima zvali REDARIJE? Pa, prosto, bili su REDARI! Držali su RED u gradu-hramu Retra, a zavodili su red i po čitavoj Pomeraniji. Vladala je, kod Redarija, bajo, “tvrda autokratija”, bila je to vlast jakih sinusa. A vidimo šta je demokratija koja ti dozvoljava da imaš parno grejanje, i, shodno tome, slabe sinuse. I, zaista, zaista vam kažem; ako Srbima neko dođe glave, to će biti topla rebra radijatora u njihovim stanovima! Elem, Redarije su držale autokratski red u Gornjoj Pomeraniji, a zemlja se tako srpski zove samo zato što je Severno more, još onomad, veliki potop napravilo, pa je srpska plemena, malko, naniže POMERILO! Dakle, čvrst red je u Pomeraniji među Srbima vladao. Kako i ne bi kada im se i vrhovni bog REDEGAST zvao! E, sad, požuriće neki da me isprave, to jest, da nam se bog RADEGOST zvao. A koja je razlika između Redegasta i Radegosta, moliću lepo!? Ako nam je bog GOST koji voli RED, ne voli li taj srpski bog i RAD!? I ako je neko RADAN i REDAN, nije li nam takav bog ili čovek, svejedno, veoma RAD GOST u kući, na nebu ili čemu se, već, Srbin okreće i raduje. Hoću reći, RED i RAD su Nemci od nas naučili, i, eno ih gde su stigli! Naravno, prvo su nam Retru, glavni grad Redarije, dva puta razorili. Prvi put je Retru razorio car Oton i to 955. godine. Grad Retra sravnjen je sa zemljom, a kip boga Radegosta, zajedno sa svim hramovnim riznicama, car Oton je poklonio episkopu, je l’ da, hrišćanskom, onom iz Bradenburga. Zlato je zlato, moj bajo, makar i srpsko, pagansko. Ah, kakav je samo bio kip Radegosta! “Sav u zlatu, a postelja u purpuru izrađena.” Dvesta godina kasnije, 1150. ili 1157. godine, Srbi/Vendi su ponovo podigli grad Retru i hram u njemu, “obnovili poklonjenje idolima” i pokušali da vrate pređašnji sjaj. U vreme Henrika zvanog Lav, gradu Retri došao je kraj; grad i hram su srušeni i pretvoreni u gomilu kamenja i od ovog pustošenja Retra se više nikad nije oporavila...” Sedim u beržeri i uzdišem, a Srbi slave Božić, teraju svoje. Da se, bre, više niko ne seća, a kamoli da slavi boga Radegosta! Ni ovde u Srbiji, a ni tamo u Pomeraniji. I sinusi me više ne bole, ali, eto, počinje da me boli Retra. Ali, kako da se Srbi Pomeranije sećaju kada je, recimo, knjiga “Retra” Andreasa Gotliba Maša izdata u Berlinu 1771. godine, evo, tek sada, na srpski prevedena! Niko, bre, da je prevede za dvesta godina. Niko od srpskih akademika, niti neka “ozbiljna” izdavačka državna kuća, već, Vesna, ćerka Radivoja Pešića, onog što je vinčansko pismo sistematizovao i zbog toga od srpske germanizovane elite progonjen bio. Pa, čak, i sada dok traje izložba o Vinči, u Galeriji SANU, Pešićeve knjige se iz izloga komšijske knjižare sklanjaju. Germani, brale, Germani još srpskom Akademijom vladaju. Jung sedi na indijskom taburetu, gricka srebrnu patarensku lulu i kroz zube besedi: “Znam da si u gradskom muzeju Ciriha pomno gledao veliku mapu seobe naroda od kojih je, je l’ da, nastala Švajcarska. I lepo si video da su švajcarsku zemlju naselili, uglavnom, RETROROMANI! Došli su, baš, nekako, iz Pomeranije, možda, baš, iz RETRE! I šta misliš, zašto sam ja, Karl Gustav Jung, poreklom Švajcarac, izabrao baš tebe Srbina za svog naslednika, za balkanskog apostola!?” Sneg veje li, veje... Kad, opet, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Pljušte SMS poruke, božićne čestitke; od “templara sa Dorćola”, ali i iz drugih masonskih loža... Svi se samo za Božić javljaju i “srpskog Aristotela” se sećaju. Jung gleda u snežnu vejavicu iznad FK “Obilić”, zagonetno se smeška i kaže: “Zapamti, ako bilo koja masonska loža želi dobro Srbima, onda je to švajcarska ALPINA!” Onda sa Jungom navalimo na postan pasulj bez zaprške, i, pucaj, brale, sa belim lukom, sa našom starom retroromanskom mukom. Posle smo se i Nikolinog vina nalili, pa smo i Srbe batalili. A u snu mi moja Crna iz Vrčina dolazi i ovako govori: “Čuvaj se masona svih boja, ne budi naivan poput Lava Tolstoja. Jer, jadan pristupio je Masonskoj loži iz Tule samo zato što su mu Nobelovu nagradu obećali, a onda su ga izigrali. Kao, šatro, ideje su mu isuviše anarhoidne... A, bajdvej, tvojih sinusa: za njih je kriva tvoja vunena kapa arkanovka. Ona ti ih je raznežila više od Đilasovog parnog grejanja.