Pogled u zločinački um

U neprestanim nastojanjima da se različitim metodima pronikne u tajne Hitlerovog zločinačkog uma, istraživači veoma često okreću pogled i ka onom što je bila njegova čitalačka lektira, od najmlađih dana do same smrti. O toj Hitlerovoj čitalačkoj pasiji i idejama koje su na njega mogle uticati u ovom broju NIN-a objavljujemo dva priloga autora koji tu tematiku izvanredno poznaju – pisca Filipa Davida i američkog kolumniste Antona Graftona koji je za magazin The New Republic recenzirao upravo objavljenu knjigu Hitlerova lična biblioteka: Knjige koje su odredile njegov život (Hitler’s Private Library: The Books That Shaped His Life) Godinama posle silaska sa istorijske scene najokrutnijih predstavnika dva velika totalitarna sistema Adolfa Hitlera i Josifa Staljina, ne prestaje ogromno interesovanje naučnika, istoričara i običnog sveta za običaje, navike, svakodnevni i tajni život ovih diktatora, među najvećima u istoriji masovnih zločina. Zapravo, monstruoznost zločina koje su počinili gotovo da nadilazi sve ono što je do tada učinjeno u svetu zločina – njihove žrtve broje se na milione. Da li se iza tih zločina krije samo ideologija ili nešto mnogo više, tajanstvenije, morbidnije i svakako šokantnije, ne može se otkriti drugačije nego zaviriti u njihov um posredno, preko onoga što je upijao njihov duh, preko knjiga koje su čitali, preko susreta sa ljudima koji su im bili bliski. A ključno pitanje koje se postavlja, jeste pitanje o zlu, o samoj prirodi zla, poreklu, snazi i moći zla. Čitamo kako je “Hitler redovno svraćao u omiljene antikvarnice i kupovao knjige, neretko ostavljajući tu i čitavu zaradu”, ili kako je posebno voleo Karla Maja i Šekspira što, eto, pokazuje kako se u nekim svojim osnovnim navikama nije razlikovao od mnogih drugih ljudi. Ovakva analiza Hitlerove ličnosti potkrepljuje tezu kako je zlo nešto banalno, tezu koju je postavila Hana Arent izveštavajući sa suđenja Ajhmanu u Jerusalimu, kada je, kako piše, shvatila da Hitlerov bliski saradnik Ajhman zadužen za uspešno ostvarenje holokausta nije nikakvo oličenje demonskog nego samo običan “birokrata smrti”, “pojedinac oslobođen odgovornosti” a da shodno tome ni zlo nije nekakva kosmička, metafizička pojava. Jer da je drugačije, to bi značilo da se holokaust može ponoviti, ne jednom nego više puta. Teorija o “banalnosti zla” oslobodila je Hanu Arent, po sopstvenom priznanju, te more, te užasne strepnje o zlu kao nečem izvan ljudske moći shvatanja i poimanja, i omogućila joj miran san. Ipak, naše iskustvo, iz dalje i bliske prošlosti, sasvim opravdano dovodi u sumnju jednostavna objašnjenja ove vrste. Tamna, mračna strana ljudske prirode opčinjava ljudsku maštu jednako, ako ne i više, nego velika pozitivna dela ljudskog uma. Svedočanstva o Hitlerovoj biblioteci nisu mnogo pouzdana, među police biblioteke staju i knjige koje ostaju nepročitane. Ali zato postoje dobra svedočanstva o knjigama, filmovima, muzici, koje je “veliki diktator” voleo, cenio i citirao, kao i o ljudima koji su ga fascinirali i idejama koje je bez ostatka prihvatao. U najranijem periodu, neposredno posle Prvog svetskog rata, onaj ko je na njega posebno uticao svojom filozofijom istorije, čovek koji je po svedočenjima savremenika posedovao “ludačku originalnost”, bio je Ditrih Ekart, pesnik, “ekscentrični genije”, antisemita, nemački nacionalista, morfinista i alkoholičar koji je neko vreme proveo i u azilu za mentalno obolele. Hitler je kasnije Ekarta spominjao, sa suzama u očima, kažu očevici, kao svog najvećeg prijatelja i učitelja. Ekart je bio povezan sa nekim okultnim društvima i, po svoj prilici, približio je Hitlera svetu okultizma. Na samrtnoj postelji Ekart je izgovorio često citirane reči: “Hitler je igrao, ali sam ja svirao... Nemojte žaliti za mnom, ja sam uticao na istoriju više nego bilo koji drugi Nemac.” Jedan drugi Nemac takođe je odigrao važnu ulogu u formiranju ličnosti i karaktera jednog od najvećih zločinaca celokupne ljudske istorije. To je bio poznati nemački neuropsihijatar Edmund Robert Forster. U oktobru 1918. kaplar Hitler primljen je u vojnu bolnicu u Pazevalku gde ga je doktor Foster lečio od slepila zadobijenog na ratištu od bojnih otrova. Doktor Foster je ustanovio dijagnozu da je gubitak vida posledica nervnog sloma, a ne povrede očiju i da pacijenta može izlečiti od njegovog “histeričnog slepila” ako ga ubedi kako je “njegova božanska misija da vodi pobeđenu i poniženu Nemačku do konačne pobede”. Nekoliko godina kasnije, 1923, jedan minhenski novinar napisao je: “Celokupna volja ovog čoveka određena je njegovim ubeđenjem u mesijansku misiju.” Glavne naučne i ideološke doktrine u Hitlerovoj Nemačkoj, eugenika, nauka o rasnoj higijeni i geopolitika, nauka o uticaju prirode na društveni i politički život, najvećim delom su se zasnivale na Darvinovoj teoriji o opstanku vrsta i organističkom shvatanju postojanja države i društva, prilagođeni nacističkoj ideologiji. Rihard Vajkart tvrdi da je Hitler izgradio svoj etički pogled na principima darvinizma. “Bez obzira na to koliko je put od Darvina do Hitlera bio krivudav, jasno je da su darvinizam i eugenika utrli put za nacističku ideologiju, naročito za ekspanziju, rat, rasnu borbu i istrebljenje, koje su isticali nacisti.” Jedan, veoma važan deo Hitlerove lektire, svakako se sastojao iz čitanja knjiga koje su obuhvatale ove oblasti. Mnogi socijaldarvinisti i eugenisti kritikovali su humanizam kao nešto što ometa napredak ljudske zajednice. U nacističkim mističnim ritualima pored paganskih elemenata očevidan je i uticaj kasnog nemačkog romantizma i ekspresionizma, duha koji je izašao iz boce devastirane Vajmarske Republike i obeležio dobar deo nemačke umetnosti dvadesetih i tridesetih godina. Posebna tema, još neistražena do kraja, podložna različitim manipulacijama, jeste Hitlerov odnos prema mističnom i okultnom. NJegovo ime i njegov nacionalsocijalistički pokret vezuju se za postojanje najrazličitijih tajnih i okultnih društava od kojih poreklo nekih navodno seže u duboku prošlost čuvara znanja iz davnih, neistorijskih magijskih vremena. U obimnoj literaturi koja se ovim bavi, najčešće se spominju tajna društva “Zlatna zora”, “Društvo vril”, “Tula”. I autori poput Bulvera Litona, Artura Mejčena, madam Blavacki, Gurdžijefa, Kroulija. NJihove knjige je verovatno čitao. Jedan od najbližih Hitlerovih saradnika Hajnrih Himler osniva 1934. istraživački institut Anenerbe – Udruženje za istraživanje i proučavanje rasnog nasleđa koje je formacijski bilo uključeno u SS. Ova organizacija bila je mešavina mistike, okultnog, avanturizma, arheologije i neizbežnih rasnih teorija i zapravo se bavila stvaranjem mitova za podržavanje rasnih ideja služeći se tobože “pouzdanim naučnim metodama”. Istraživanja na različitim mestima od Antarktika do Tibeta “dokazivala” su arijevsko poreklo Nemaca “sve do paleolitskog ili starijeg kamenog doba” i vezu sa drevnim paganskim kultovima. Ovladavanje moćnim magijama starog sveta trebalo je da potvrdi i na tom okultnom planu vladavinu arijevske rase nad sveukupnom istorijom i njenim nasleđem. Antisemitizam u Nemačkoj nije došao sa Hitlerom. “Od kraja XVIII veka”, piše Danijel Goldhagen u svojoj studiji “Hitlerovi dobrovoljni dželati”, “‘jevrejski problem’ uvek je bio političko pitanje...privredni i društveni problem...Stoga je nesporno da su osnovna načela nacističkog antisemitizma, antisemitskog zla iz kojeg se ispililo nacističko mišljenje o Jevrejima, imalo duboke korene u Nemačkoj, da su bila deo kulturnog modela spoznaje nemačkog društva i sastavni deo nemačke političke kulture”. Hitler je potvrdu svojih rasnih antisemitskih teorija i svoje antijevrejske opsesije mogao da pronađe u postojećim rasnim teorijama, antisemitizmu nemačkih klasika, ali, začudo, i kod Nemaca jevrejskog porekla koji su na račun kritike jevrejstva, “samomržnjom” pokušavali da ostvare potpunu asimilaciju u nemačko društvo. Tako je, primera radi, Karl Marks, sin rabina konvertita koji se odrekao judaizma i promenio veru, napisao studiju “Svet bez Jevreja”, žestoku kritiku društvene pozicije Jevreja i njihove finansijske moći, čije su pojedine stranice sasvim dobro mogle da se uklope u “Protokole sionskih mudraca” ili “Majn kampf”. No, problem antisemitizma i Hitlerove opsesije “jevrejskim problemom” kao centralnim problemom nacističke ideologije, složeniji je i kompleksniji i zahteva više prostora i tumačenja. Hitlerova biblioteka ne može se zamisliti bez rasističke literature Ota Hauzera, Gobinoa, Frica Lenca, Vilhelma Šalmajera, Hjustona Stjuarta Čemberlena, Osvalda Špenglera ali i Getea, Šopenhauera, Šilera, vođe nemačke reformacije Martina Lutera, kompozitora Riharda Vagnera. I veliki su imali svoje predrasude! Šta zapravo čini suštinu zločinačkog uma? On upija, izvlači iz konteksta, pronalazi na marginama, ali i u glavnom toku ono što učvršćuje, betonira njegovu fiks ideju. Svrha ovog kratkog zapisa jeste da ukaže kako zločinački um ne ispunjava jedna, nego mnoge knjige, bezvredne i vredne, jednako kao i susreti sa mnogim, različitim ljudima. Zatim, istraživanja i teorije, naučne i kvazinaučne, koje se saobražavaju ideologiji. Upotreba i zloupotreba područja mističnog i okultnog, predrasude što se provlače kroz naučna, ekonomska, književna, dramska dela. Sve to zajedno stvara ono što se naziva “kulturni model”, dominantni način mišljenja u jednoj državi, u jednom društvu koji se formira kroz duži period. Biblioteka i pročitane knjige otkrivaju dosta, ali ne sve. Hitler je ipak došao kao rezultat dužeg, višegodišnjeg procesa, sazrevanja određene društvene, kulturne i političke klime, određenog, prevlađujućeg kulturnog modela u kojima su postepeno narastali nacionalizam, antisemitizam, društvena netolerancija. Hitlerov zločinački um objedinio je brojne, često međusobno suprotstavljene tendencije prisutne u društvu čiji je deo bio. Svemu tome dodao je dosta svoga, ličnog, svojih opsesija. Ali veliki zločinci nisu izolovane, usamljene pojave. Zlo postoji u zločinačkom umu kao društvena i pojedinačna paranoja koja u određenim, za to povoljnim okolnostima, dobija planetarne razmere, pretvara države u zločinačke države, ljude u ljudska čudovišta i proizvodi tragedije i katastrofe nepojmljivih razmera. Ne treba se zavaravati: zlo se može ponavljati u raznim vremenima i na različitim stranama sveta, rađa se uvek i iznova što stvara utisak njegove metafizičke suštine. Ali bitno je da zločin uvek dolazi od ljudi i ostaje ljudski problem. Voleo je Karla Maja i Šekspira Šetajući minhenskim ulicama punim sveta Hitler je redovno svraćao u omiljene antikvarnice i kupovao knjige, neretko ostavljajući tu i čitavu zaradu. Kada je došao na čelo nacističke partije, naložio je da se na članskim kartama odštampa i spisak obavezne literature Malo je zgrada na Kapitol Hilu impozantnih poput Yefersonove zgrade Kongresne biblioteke, njenog ogromnog stepeništa, stubova i čitaonice s kupolom. A u samoj je zgradi malo prostorija koje izgledaju običnije, da ne kažemo banalnije, od one koja čuva 1.200 naslova iz kolekcije Adolfa Hitlera, tesno spakovanih na metalnim policama. Zajedno sa osamdesetak knjiga koje se čuvaju u biblioteci univerziteta Braun, i nekolicine rasutih tekstova, pomenuti naslovi predstavljaju skromne ostatke kolekcije koja je brojala više od 16.000 knjiga, a koju je Hitler čuvao u svom domu u Minhenu, glavnom štabu Rajha u Berlinu i vili na Obersalcbergu u Bavarskoj, nadomak Berhtesgadena. Ispostavilo se da je, poput Hitlerovog Hiljadugodišnjeg carstva, i njegova impozantna kolekcija bila daleko ranjivija nego što je on mislio. Ruski i američki vojnici su, i pre firerove smrti, počeli da uzimaju knjigu po knjigu, noseći ih kući umesto suvenira. Neke su se pojavljivale pojedinačno, poput istrošene kopije knjige Moj život i delo Henrija Forda, koju je jedan mladi poručnik iz Minhena doneo u NJujork, gde je prodata izdavaču Skribneru. Neke su, pak, stizale u bataljonima: sovjetska “pobednička brigada” je iz Berlina u Moskvu prenela kolekciju od 10.000 naslova, kojoj se od 1990. gubi svaki trag. Jedina veća kolekcija koja je ostala netaknuta nakon završetka rata bila je ona od 3.000 knjiga, sakrivena u sanducima piva u jednom bavarskom rudniku soli. Članovi američkog Dvadeset prvog kontraobaveštajnog bataljona zaključili su, nakon “letimične kontrole razbacanih knjiga”, da “u kolekciji potpuno nedostaje beletristika, kao i da od poezije i drama nije ostalo skoro ništa”. Što je najgore, “nijedna od knjiga nije izgledala kao da ju je neko čitao. Nije bilo nikakvih beležaka na marginama niti podvučenih delova teksta”. Hans Bailhak je, novembra 1946, pišući o kolekciji za Süddeutsche Zeitung prezrivo primetio da je “kolekcija interesantna jedino što je pripadala ‘velikom’ državniku, dok je, sama po sebi, veoma nezanimljiva. Reč je o tipičnoj diletantskoj biblioteci”. Kada su knjige konačno stigle u Vašington, Arnold Jakobius, tada stažista a kasnije analitičar tekstova vajmarskog novinara Kurta Tuholskog, načinio je detaljniji izveštaj i poslao ga Frederiku Gofu, direktoru odseka za retka izdanja Kongresne biblioteke. On je takođe primetio “malo komentara na marginama, autograma i sličnih zanimljivih detalja”; kasnije su, na njegov predlog, knjige koje su izgledale neotvorene dodate javnoj kolekciji biblioteke ili prodate kao duplikati. Čak su i one izdvojene knjige, sklonjene na bezbednom mestu, privlačile malo pažnje. Pre mnogo godina jedan bibliotekar mi ih je na brzinu pokazao dok smo jurili iz jedne prostorije u drugu: koliko je njemu bilo poznato, do tada ih još niko nije proučio. (Neki stručnjaci, poput Gerharda Vajnberga i Roberta Vajta, jesu ih gledali, ali je velika većina knjiga katalogizovana tek 2001.) U poslednjih dvadesetak godina mnogi stručnjaci koji se bave humanističkim naukama shvatili su da knjige, kada se proučavaju i kao tekstovi i kao predmeti, mogu da otkriju dosta o svojim vlasnicima. Poput izletnika u šumi, oni koji kupuju i čitaju knjige naučnicima ostavljaju mnoštvo tragova za praćenje. Smislene (i čitljive) beleške na marginama, podvučeni delovi teksta, istrošene korice i omoti knjiga – sve nam to govori ponešto o onima koji su knjige koristili i na njih reagovali na svoj način. Stručnjaci za istoriju knjige – od kojih su mnogi vršili svoja istraživanja u Kongresnoj i obližnjoj biblioteci Folger – pratili su i analizirali kroz istoriju takve “markere” na marginama koji su značili da je određeni pasus zbog nečega bio važan za čitaoca i koji su, kako Vilijam H. Šerman navodi u svom iscrpnom delu Korištene knjige: Beleške na marginama u renesansnoj Engleskoj (Used Books: Marking Readers in Renaissance England) jedna od mnogih čitalačkih aktivnosti koja je preživela prelazak sa prepisivanja na štampu. Taj je materijal na intelektualnom planu doprineo mnogo. Posebno je bitno što je tako stvoren svojevrstan forum unutar koga su istoričari i istoričari književnosti i umetnosti mogli da sarađuju i tako ponovo ožive praksu koja je, čini se, u eri teorije bila potpuno potisnuta. To proučavanje načina na koji su knjige pravljene i prodavane, katalogizovane i čitane, koje je bilo ključno u radu pomenutih stručnjaka, nudi nam nove metode za praćenje razvojnog puta misli jednog filozofa ili dela pisca i govori na koji su način čitaoci koristili, usvajali ili odbacivali knjige. U toj novoj klimi ponovo počinje da se budi interesovanje za Hitlerove nekada ignorisane knjige i stručnjaci počinju da proučavaju kolekciju. Filip Gasert i Danijel Matern 2001. objavljuju katalog Hitlerovih knjiga iz američke kolekcije, da bi 2003. i mađarski istoričar Ambrus Miskolj objavio studiju o vašingtonskoj kolekciji. Dramatična knjiga Timotija Rajbaka ne ograničava se samo na predstavljanje Hitlerove kolekcije, već otkriva i zanimljive detalje u vezi sa samim knjigama. Na jednom mestu on čak navodi da je u jednoj od knjiga, “između 160. i 161. stranice našao i oštru dlaku za koju se kasnije ispostavilo da je iz brkova”. Zahvaljujući Rajbakovoj maštovitoj istrazi i voljnosti da se bavi i jezivim temama mi danas znamo više o jednoj od najtajanstvenijih osoba koja je oblikovala svetsku istoriju. Valter Benjamin, koji nad ovom knjigom stražari poput jevrejskog anđela čuvara, verovao je da pomenuta kolekcija otkriva mnogo o vlasnikovom životu i načinu razmišljanja. “Vlasništvo je najintimniji mogući odnos koji postoji između čoveka i predmeta. Ne zato što predmeti kroz njega oživljavaju, već zato što u njima živi čovek. Zato sam mu ja izgradio ovaj novi dom, sa knjigama umesto cigala, dom koji stoji pred vama, unutar koga će on ostati skriven, kao što i treba da bude.” Hitlerov se vašingtonski dom, ipak, pretvorio u ruševinu. Knjiga do kojih je Hitler verovatno najviše držao tamo nema, dok većinu onih iz vašingtonske kolekcije on lično nikada nije ni kupio niti video. Nekad se direktne veze otkrivaju iz detalja. U jednom trenutku Rajbak shvata da je Hitler na marginama jedne knjige koja se bavi ezoterijom beležio podatke iz druge. Iz toga saznajemo da je Hitler istovremeno čitao obe te knjige. Ipak, istoričari retko dolaze do ovako uzbudljivih otkrića. Rajbakova se rekonstrukcija uglavnom zasniva na prelistavanju pojedinačnih knjiga i drugih dokumenata, od Hitlerovih zapisa do memoara savremenika, pomoću kojih on pokušava da otkrije kako su knjige uticale na stvaranje jednog od najužasnijih umova XX veka. NJegov trud nije bio uzaludan: čitalac na kraju Rajbakove kratke ali veoma informativne knjige ima bolji uvid u mislioca – ili kvazimislioca – koji je najobrazovaniju evropsku naciju uspeo da nagna da objavi rat civilizovanom svetu i pokuša da zbriše Jevreje sa lica zemlje. Ipak, teško je doneti neke dublje zaključke. Hitler, po svom priznanju, “nije bio nikakav pisac”. Ali je insistirao na činjenici da jeste bio čitalac. Tvrdio je da je u mladosti, u naletima entuzijazma tipičnog za samouke čitaoce, pročitao veliki deo nemačke književnosti i filozofije – iako nikad nije bio u stanju da pravilno napiše Šopenhauerovo prezime (pisao je Schoppenhauer umesto Schopenhauer). Te su tvrdnje, bar delimično, bile odgovor na napade buržoaskih političara – poput Ota Dikela, sa kojim se Hitler suočio i koga je porazio na početku političke karijere – koji su uživali, ako je to prava reč, rigidno obrazovanje u nemačkim gimnazijama a kasnije i na univerzitetima, zbog čega su i u apstraktnom svetu nemačke filozofije i društvenih nauka bili na svom terenu. Hitler nikada nije stigao do tog nivoa. Nemački klasici iz njegove kolekcije izgledaju netaknuti, a ni beleške ne pokazuju da je Hitler bio posebno upoznat sa njima. Prva verzija Mein Kampf-a sa autorovim beleškama koje je Rajbak analizirao, pravopisnim greškama i čudnom sintaksom, oslikava Hitlerovu neobrazovanost – koja je predstavljala problem čak i najodanijim pristalicama koje su lektorisale knjigu kao i onima koji su nakon objavljivanja pokušali da je pročitaju. Hitler je, u svakom slučaju, dosta čitao tokom uspinjanja na političkoj lestvici. Šetajući minhenskim ulicama punim sveta Hitler je redovno svraćao u omiljene antikvarnice i kupovao knjige, neretko ostavljajući tu i čitavu zaradu. Kada je došao na čelo nacističke partije, naložio je da se na članskim kartama odštampa i spisak obavezne literature. Tokom odsluženja zatvorske kazne nakon poznatog minhenskog puča povukao se iz političkog života i više nego što je to kazna nalagala da bi imao više vremena za čitanje i pisanje. Knjige i informacije koje je uspeo da prikupi tokom 20-ih i 30-ih godina u kasnijoj su se karijeri pokazale veoma korisnima. Hitler je bio strastveni kolekcionar tekstova o ratu, od teorija strategije preko vojnih istorija i memoara, do udžbenika o vojnim brodovima i tenkovima – sve je to čitao s velikom pažnjom. Stekao je detaljno znanje o svemu iz tog domena – od Fon Klauzevicevih doktrina do podataka o kalibru određenih vrsta oružja – koje mu je kasnije veoma koristilo u raspravama sa skeptičnim članovima Generalštaba tokom Drugog svetskog rata. I kada je došao na čelo države, Hitler je nastavio da sakuplja knjige. Prijatelji i pobornici, poput Leni Rifenštal i Svena Hedina, slali su mu svoje publikacije s laskavim posvetama. Isto su činile i gradske uprave, poslovne kompanije i izdavačke kuće. On je, začudo, nastavio da čita dosta – ali daleko od toga da je čitao sve – od onoga što su mu slali. Hitler je u Obersalcbergu često čitao do kasno u noć, nekad i do samog svitanja. Boravio je u kabinetu, na čijim je vratima stajao znak kojim se zahtevala apsolutna tišina, zadubljen u čitanje – toliko zadubljen da se jedno veče, kada ga je Eva Braun prekinula, izbezumio od besa i isterao je iz prostorije sav zajapuren. Za doručkom bi – kako je Trodl Junge, njegova poslednja sekretarica, saopštila Rajbaku – “prepričavao ono što je prethodne noći pročitao i to do najsitnijih detalja”. Do samog su kraja, o čemu svedoče poslednje fotografije bunkera u Berlinu, nepoznate ogromne knjige zauzimale skučeni prostor njegove spavaće sobe. Šta je čitanje moglo da učini – i šta je učinilo – sa Hitlerom? Sama činjenica da je ostavljao beleške u većini knjiga veoma iznenađuje, govori Rajbak. Naposletku, Hitler je bio poznat kao “čovek koji nikada nikoga nije slušao, koji je razgovor doživljavao kao konstantnu tiradu, beskrajni monolog”. Pa ipak, kao čitalac bi zastao “kako bi se posvetio tekstu, podvlačio određene reči i rečenice, obeležavao čitave pasuse, stavljao uskličnike pored jednog, upitnike pored drugog, a često i paralelne linije na marginama duž delova teksta koje je smatrao posebnim. Iako su komplikovane za tumačenje, beleške na marginama – od kojih neke čak ni ne pripadaju Hitleru – predstavljaju čoveka koji sluša i odgovara. Da li one mogu poslužiti kao orijentiri za razotkrivanje njegovog zamršenog uma, uma koji su hiljade tomova memoara i komentara više skrivale nego otkrivale? Hitlerove beleške jasno – čak i jasnije od sačuvanih memoara – govore o tome koliko su mu neki autori značili. NJemu najdraže knjige – tomovi u kožnim povezima koje je čuvao u svojoj alpskoj vili – išle su od avanturističkih romana Karla Maja do Šekspirovih drama. Romani Karla Maja, poput onih o Vinetuu npr, “oduševljavali” su Hitlera u detinjstvu i toliko su privlačili njegovu pažnju da je to imalo “negativne posledice” na njegove ocene. Hitler je tokom rata nalagao svojim generalima da proučavaju Majove romane, čak je naredio štampanje posebnog izdanja za vojnike na frontu. Hitler je Vinetua smatrao majstorom “za taktičke finese i veoma pronicljivim”, zbog njega je postao zainteresovan za lukave taktike i planiranje iznenađenja. Kako se jednom poverio Albertu Šperu, nikada se nije odrekao noćnog čitanja, “čak ni u bezizlaznim situacijama”, jer je “u pričama nalazio novu snagu, naročito u filozofskim tekstovima i biblijskim pričama za starije”. Šekspira je poštovao više nego bilo kog klasičnog nemačkog autora iz XVIII veka. Ipak je Šekspir svetu podario Šajloka, dok je Lesing stvorio mudrog Natana, Jevrejina koji je hrišćane, muslimane i Jevreje naučio toleranciji. Hitler je Šekspira citirao kao što su obrazovaniji Nemci citirali Getea, preteći protivnicima: “Srešćemo se ponovo.” Navedeni materijal, iako veoma zanimljiv, ne potiče iz vašingtonske kolekcije već iz snimaka Hitlerovih govora i razgovora. Iako je luksuzno ukoričena kolekcija Šekspirovih dela iz Obersalcberga danas u Vašingtonu, ono je ipak štampano 1925 – znači prekasno da bi se radilo o nemačkim prevodima poznatih citata iz Hamleta i Julija Cezara koji bi ostali urezani u Hitlerovom umu. U nekim slučajevima Rajbak u knjigama koje analizira pronalazi fascinantne i sugestivne podatke. Dok je na zapadnom frontu 22. novembra 1915. vršio dužnost kurira, Hitler je kupio vodič kroz berlinsku arhitekturu kritičara Maksa Ozborna, jevrejskog intelektualca koji je tada, pišući o užasima i divljaštvu rata, sa zapadnog fronta izveštavao za renomirani Vossische Zeitung. Rajbak primećuje da je “novembra 1915. činjenica da jedan kaplar iz prve borbene linije daje četiri marke za knjigu o kulturnoj baštini Berlina, iako su cigarete, šnaps i žene za istu cenu mogli pružiti konkretniju i opipljiviju razbibrigu, bila svojevrstan akt estetske transcendencije”. Tu sliku potvrđuju i otisci prstiju pronađeni pored Ozbornovih reprodukcija Rubensovih i Botičelijevih slika iz kojih se može zaključiti da se Hitler, koji je u slobodno vreme crtao, i dalje nadao da će jednoga dana postati slikar. Jači utisak ostavlja Ozbornova kritika eklektike većine berlinske arhitekture, “orgija neopisivog posrnuća u neukusu”, ali i pasusi u kojima hvali izuzetke. Ozborn se divio pruskim vojnim kvalitetima spomenika Neue NJache koji je Karl Fridrih Šinkel podigao u čast pruskih boraca palih u ratu protiv Francuske, kao i briljantnoj ideji Karla Gotarda Langhansa da Brandenburšku kapiju, na suprotnoj strani velikog berlinskog bulevara, kruniše boginjom pobede. Sudeći po iskrzanim i ispresavijanim stranicama, Hitlera je očigledno veoma zainteresovalo dugo poglavlje u kome je Ozborn kritikovao drugorazredne umetničke predstave pruskog heroja Fridriha Velikog. Rajbak primećuje da se Hitler, koji je istraživao Berlin tokom vojnog odsustva, slagao s Ozbornom u kritici gradske arhitekture. Hitler je, naravno, u budućnosti planirao da grad transformiše u monumentalnu, stilski koherentnu prestonicu koja će se zvati Germanija i zajedno sa Šperom je radio na planovima za Olimpijski stadion i Sud pravde. Ozborn, čija su dela bila zabranjena, zbog čega je emigrirao u Ameriku, navodno nije odobravao način na koji je Hitler shvatao njegov prilično konvencionalni estetski nacionalizam. Ali jedno je jasno: čitanje Ozbornovih tekstova unapredilo je Hitlerovo čitanje Berlina – i verovatno ga i inspirisalo da napusti svoju raniju sklonost ka arhitektonskoj eklektici. Mladom je Hitleru bečka Ringstrasse sa svojom baroknom Operom, zgradom parlamenta u grčkom stilu, renesansnim gradskim pozorištem i neogotičkom gradskom skupštinom izgledala “poput čarobnog prizora iz Hiljadu i jedne noći”. Dok je Hitler-veteran i čitalac Ozbornovih tekstova želeo nešto drugo: čiste “severnogermanske praforme” koje se, ipak, na neki način, baziraju na starogrčkom stilu. Jednako je fascinantan Rajbakov osvrt na kratku knjigu o Alfredu Grafu fon Šlifenu (poznatom po planu za pobedu protiv Francuske) koju je napisao grofov lični lekar, a koju je Hitleru 1940. poklonio Artur “Vili” Kanenberg, jedan od njegovih najbližih saradnika. Čitava knjiga – od impozantnih korica do anegdota vezanih za to što je Šlifen bio dovoljno predusretljiv da porazi francuske generale – osmišljena je kao pohvala pruskih vrlina: hrabrosti, strogosti, tradicionalnosti i spremnosti na povlačenje radi strateških ciljeva. Rajbak pokazuje da je Kanenberg, koji je Hitleru, nakon prvog susreta u nekom restoranu, izgledao kao najobičnija dvorska luda, svojom posvetom uspeo da transformiše knjigu: “Mome fireru. Moto: ‘na ovaj ili onaj način’. Zig hajl, Kanenberg, 19. 5. 1940.” Slaveći nemilosrdnost i dodvoravajući se fireru, Kanenberg je Hitleru citirao Hitlera: “na ovaj ili onaj način”, “so oder so”, bila je jedna od omiljenih izreka njegovog vođe, kao i “ako nešto hoćeš da učiniš, učini to”, “njenn schon, denn schon”. Hitler je knjigu čitao veoma agresivno, baš kao što ga je Kanenberg u posveti savetovao. Čitajući četvrto poglavlje, o Šlifenovom pohodu na Francusku, Hitler je analizirao i obeležavao pasuse u kojima je Šlifen upozoravao na opasnosti ratovanja na dva fronta, protiv Francuske i Engleske na zapadu i Rusije na istoku. Nemačka bi, sigurnosti radi, naposletku morala da pokori sve svoje neprijatelje. Ipak, Šlifen je kroz ceo tekst pobijao tu ideju, “kao što nas Veliki Kralj (Fridrih) uči, moramo da budemo spremni da žrtvujemo mnogo, čak i provincije poput Istočne Prusije, kako bismo svu svoju silu koncentrisali na presudnim tačkama – tj. na zapadu. Čitajući ta poglavlja, Hitler je verovatno, kako Rajbak pretpostavlja, počeo da razmišlja o invaziji na Rusiju, koju će početi da osmišljava jula 1940. Podvučeni delovi ove knjige, koja ima jedva sto stranica, otkrivaju početak državnih tajni (arcana imperii) koje će, naposletku, uništiti samu Hitlerovu imperiju. Obeležene knjige najvećim delom pokazuju da Hitler nije čitao da bi naučio nove stvari, već da bi potvrdio ono što je već znao. U poznatom delu Mein Kampf Hitler jasno stavlja do znanja da odbacuje oprezan naučni pristup tekstu. Intelektualci čitaju pokorno, puštajući knjige da im ukažu put: “Naravno, pod ‘čitanjem’ podrazumevam čitanje tekstova koji su različiti od onih koje je prosečni pripadnik takozvane “inteligencije” u stanju da razume”, piše on. “Znam da postoje oni koji ‘čitaju’ mnogo, koji idu od knjige do knjige, od slova do slova, ali ih ipak ne bih nazvao ‘načitanima’. Oni imaju ogromno ‘znanje’, ali njihov mozak ne zna kako da obradi i organizuje prikupljeni materijal”. Takvi čitači “nisu sposobni da razlikuju vredno i bezvredno u nekoj knjizi”. Hitler na kraju zaključuje da “čitanje nije nešto što se čini samog čitanja radi, već instrument koji služi određenoj svrsi”, čitanje je “alat i materijal koji nam treba za građenje života”. Umesto pukog prikupljanja materijala “prateći strukturu knjige ili hronologiju nečijih memoara”, čitalac, piše Hitler, treba da zna kako da svaki važan pasus ugradi “poput dela mozaika u svoje postojeće viđenje sveta: upravo će to čitaocu pomoći da u svojoj glavi stvori kompletnu sliku”. Oni koji ne poštuju to pravilo “misle da zaista poznaju sve važne stvari, misle da shvataju život i da poseduju znanje. Pa ipak, sa svakim novim dodatkom oni se sve više udaljavaju od sveta, sve dok ne završe ili u ludnici ili u parlamentu kao ‘političari’”. Suprotno tome, oni koji poštuju Hitlerovu rigidnu, pragmatičnu hermeneutiku tekstove će doživljavati kao kamenolome iz kojih će vaditi samo kamenčiće koji kompletiraju praznine ili instrumente koji su njima potrebni. Drugim rečima, Hitler je čitao kao što je i govorio: ne da bi otkrio nove činjenice, već da bi potvrdio ono što već misli. To objašnjava koncentraciju s kojom je čitao Nemačke eseje antisemitskog naučnika Paula Lagardea, koje je J. F. Lehman objavio tek 1934, kao i neke druge poznate eseje o rasama autora Hansa F. K. Guntera, poznatog kao Rassengünther, profesora na Jeni i jednog od osnivača nauke i zakonodavstva vezanih za rasu, čiji je izdavač takođe bio Lehman. Ti tekstovi Hitleru nisu otkrili ništa što već nije znao. Hitler nije čitao Gintera da bi saznao kako Jevreji izgledaju, ili Lagardea da bi saznao da Nemačka nikada neće uspeti da asimiluje svoje Jevreje, ili da bi razmotrio njegov predlog preseljenja Jevreja u Palestinu, ili da bi prihvatio njegovo upozorenje da su Jevreji, podizani na Talmudu, isuviše tvrd zalogaj za Nemce – ili pak da bi osudio neke od slučajeva jevrejskog nepoštovanja nemačkog identiteta, kao onda kada su se “pozivali na časno nemačko ime dok su gradili svete mavarske građevine kako bi podvukli da su Semiti. Azijati, stranci”. On je odavno zaključio šta je imao o izgradnji Nove sinagoge u Oranienburgerstrasse – u i njenoj kongregaciji. Kako bilo, izgužvane stranice i iskrzane korice tih knjiga dokazuju da ih je Hitler često čitao. Rajbak ukazuje da “kroz knjige možemo da saznamo o Hitlerovim tehnikama čitanja i selektivnoj koncentraciji” – možemo da vidimo olovku koja preko stranice prati pogled, podvlači pasuse, tu i tamo ispisuje uskličnike i upitnike, povlači linije koje označavaju delove korisne za glavni mozaik. Novi položaj čitaoca učinio je da on u svojim knjigama ponudi ono što ranije nije nudio. Tokom 1934-35, Hitler je bio na čelu diktatorske države. Čitajući kao lider i vladar, on u Ginterovim poznatim slikama i Lagardeovim poznatim osećanjima nije video elemente političkog programa, već početak javne politike. “Beleška na marginama može da se pretvori u državnu doktrinu.” Hitlerove su beleške postale sastavni deo Nirnberških zakona koji su na snagu stupili septembra 1935. Rajbakova korisna knjiga nudi nam detaljniji pogled na Hitlerov čudovišni um. Ipak, mogla je da nam otkrije i više. Rajbak isuviše često prekida analize knjiga i sadržaja, pisanog i kucanog, kako bi nam ispričao o avanturama kroz koje je prošao tražeći materijal: samo su neka od tih objašnjenja u stvari korisna za bolje razumevanje materijala. Isuviše retko Rajbak koristi prilike koje mu prikupljeni materijal pruža kako bi prodro dublje u Hitlerovu psihu. U jednom poglavlju Rajbak opisuje preostale knjige koje se bave ezoterijom i duhovnošću koje su činile dobar deo Hitlerove lične kolekcije: tekstove davno zaboravljenih mislilaca poput Ernsta Šertela i Maksimilijana Ridla. Svi su ti tekstovi nudili iscrpna objašnjenja o vezama između uma i duha. Što je još zanimljivije, ti tekstovi su hvalili pojedince za “razvijenom maštom” koji su mogli da usmere duh i stvore “poput dinamita eksplozivne” ideje koje bi se kasnije pretvarale u pravu lavinu: ideje koje su toliko moćne da prevazilaze banalne, zastarele kategorije dobra i zla ili istine i laži i u stanju su da svojom silinom promene svet. Rajbak pokazuje da je Hitler posvećivao posebnu pažnju takvim pasusima. Oni su podupirali njegovo poimanje sebe kao novog čoveka, duhovno sposobnog da uništi izopačenu evropsku civilizaciju. To je bila vizija koju je Hitler delom otkrio veoma civilizovanom visokom predstavniku Lige naroda slobodnog grada Danciga, Karlu J. Brukhartu, avgusta 1939, dok su tenzije sve više i više rasle, kao i svim svojim generalima nekoliko dana kasnije, kada je naredio invaziju na Poljsku. U centru Hitlerovog poimanja sebe i svoje misije Rajbak “ne nalazi toliko siže Šopenhauerovog i Ničeovog učenja, koliko zamagljenu teoriju sklepanu iz jeftinih i tendencioznih knjižica i ezoteričnih tekstova”. To je zaista tako, iako Korina Tritel u izvrsnoj knjizi Nauka o duši: Okultizam i nemačka moderna (A Science of the Soul: Occultism and the German Modern), ne treba odbacivati uticaj okultnog na nemačku misao s početka XX veka samo zbog toga što se čini smešnim. U vremenu u kome su sve vrednosti – od objektivnih zasnovanih na prirodnim naukama do onih tradicionalnih koje je uspostavljala crkva – bile dovedene u pitanje, mnogi su Nemci, uključujući i one obrazovane iz uglednih porodica, u okultnim spisima videli više od pukog trabunjanja o duši. Okultizam je ponudio nova duhovna otkrovenja koja treba da zamene ona stara, nova naučna otkrića potvrđena kroz seanse, nove uvide (tako su barem mnogi ozbiljni umetnici mislili) u prirodu kreativnog nesvesnog. Uspon okultizma u svim formama, od dobre stare astrologije do duhovnosti potaknute visokim brojem ratnih žrtava, predstavljao je značajnu etapu u nemačkom čudnom hodu ka modernom. Ipak, ezoterični su se mislioci međusobno veoma razlikovali i nacistički su lideri tokom rata često menjali stav prema njima, pre nego što su, naposletku, rešili da ih unište. Upoređivanjem mislilaca koje je Hitler čitao s najviše pažnje – čemu je Tritel posvetila značajan deo veoma informativne knjige – Rajbak je mogao da učini više od jednostavne osude Hitlerovog interesovanja za ezoteriju kao jeftinog i smešnog. Mogao je da prati razvoj tog interesovanja do samih korena i otkrije nam da li je Hitlerova reakcija na ezoteriju po nečemu bila posebna, i ako jeste – po čemu. Ali on to ne čini. Daleko od toga da je Hitler bio jedina uticajna figura XX veka koja je sebe smatrala velikim Misliocem i Čitaocem. Svaka bolje opremljena biblioteka ima Musolinijeva sabrana dela (Opera Omnia) u 44 toma, čijem se divnom, elokventnom italijanskom stilu Hitler divio, ali koji nije bio u stanju da emulira – da ne pominjemo sabrana dela Josifa Staljina, od nekih 14 tomova koje je 70-ih u Londonu objavio Red Star Press. Logično je da se zapitamo da li se Hitlerov način čitanja, citiranja i upotrebe pročitanog razlikovao u odnosu na druge diktatore iz istog perioda. Ili u odnosu na druge nacističke lidere. Rajbak ne daje odgovore na ta zanimljiva pitanja, ne trudi se čak ni da postavi sama pitanja. Na kraju krajeva, Rajbakova knjiga toliko strogo prati Hitlera da nije ni mogla da nam pruži drugačije odgovore. Kako bilo, Hitlerova lična biblioteka jasno dokazuje, ako je dokaz uopšte potreban, da Hitlerov pogled na svet, suprotno tvrdnjama američke propagande, ne predstavlja kulminaciju vekova i vekova nemačke misli. Tek će u uskim i krivudavim hodnicima spomenika nemačkom intelektu – intelektualnog Sondernjeg-a koji je Fric Štern temeljno istražio pre pola veka, i kome su se Korina Trajtel i drugi nedavno ponovo okrenuli – istoričari uspeti da otkriju tajne Hitlerovog uma. Timoti Rajbak lično nije krenuo na taj turobni put: ali drugi hoće, a njegova će im knjiga u tome biti od velike pomoći. Prevod sa engleskog Milana BabiĆ