Plejbojeva smrt

U leto 1997. godine svet je preko jedne mutne fotografije dvoje koji se ljube upoznao Emada el Dina Mohameda Abdela Moneima Fajeda, kako je glasilo puno ime najstarijeg sina egipatskog milijardera Mohameda al Fajeda i Samire Kašogi, sestre ozloglašenog trgovca oružjem Adnana Kašogija. Dodi Fajed, rodom iz Aleksandrije, preko noći je stekao slavu plejboja sa neverovatno dugačkim spiskom čuvenih bivših devojaka. Ponekad se taj 41-godišnjak predstavljao kao Oskarom ovenčani filmski producent, ali nikome to u ovom trenutku nije bilo važno: žena koju je ljubio na mutnoj fotografiji bila je Dajana, princeza od Velsa, a njihova priča se iz sata u sat pretvarala iz tabloidske vesti u romansu veka: novi Edvard i Volis Simpson. Sve je počelo kada su se Dodijev otac Mohamed al Fajed i princeza Dajana sreli na nekom dobrotvornom skupu u Londonu. Odmah je njoj i njenim sinovima ponudio letovanje u svojoj kući na jugu Francuske, pa su svi tamo odleteli njegovim privatnim avionom 11. jula. Dodi je stigao koji dan kasnije. Tokom dana paparaci su imali nebrojene prilike da snime dečake. Uveče je organizovana disko zabava na jednoj od paluba i mladi prinčevi su, koliko god to bizarno delovalo, bili jedini gosti. Docnije su prinčevi otišli da se nađu sa svojim ocem, a Dajana se vratila na jug Francuske i tamo provela drugo letovanje na jahti “DŽonikal”, ovoga puta sa Dodijem. Putovanje od te jahte do smrti u tunelu odvijalo se strmoglavom brzinom. Par je igrao grozničavu igru žmurke sa štampom, koja ih je čamcima jurila po zalivu Sen Tropea. Dajana bi ponekad prskala paparace pištoljem na vodu. U tom neumornom lovu na par na tako haotično maloj udaljenosti osećao se nagoveštaj nekog zla. Ipak, bar ovog puta, Dajana je u svemu tome bila saučesnik. Izgledalo je kao da ona orkestrira celu stvar – od samosvesnih poza koje su se videle na snimcima (poljubac, skok u vodu sa broda) do obećanja reporterima da će im “vrlo brzo” ispričati neverovatnu priču. Potpuno odsečena od kraljevskog sistema, Dajana u ovom trenutku nije imala nikoga u koga je mogla da ima puno poverenje. Nekoliko bliskih ljudi koliko joj je još preostalo, uglavnom su bili sumnjivi tipovi, vidovnjaci i numerolozi, koje je sa ogromnom pažnjom slušala. Paparaci su je pratili kud god je išla i još uvek joj je bila neophodna sigurnost i zaštita koju joj je ranije pružao kraljevski sistem. Ukratko, očajnički je nastojala da nađe zaštitnika. Zato nije nimalo iznenađujuće što je sklopila prijateljstvo sa Muhamedom al Fajedom, čovekom onazisovskog bogatstva i podjednake opsednutosti bezbednošću, nadzorom i telohraniteljima. Što se Al Fajeda tiče, nije bila nikakva tajna da je, otkako je izgubio bitku za britanski pasoš, koja je kulminirala aferom zbog koje je pala Mejdžorova vlada, i otkako je potom doživeo poniženje od kraljevske porodice koja je povukla svoje pokroviteljstvo nad robnom kućom “Harods”, čiji je on vlasnik postao, bio rad da izgradi alternativnu bazu moći sa Dajanom u centru. Mohamed al Fajed je ohrabrivao Dodija da se viđa sa Dajanom, a njoj je očigledno prijalo da se viđa sa Dodijem. Samo, gde je, u svemu tome, bio Dodi? Odavno se pitam da li je moguće saznati nešto više o Dodiju, ko je on zapravo bio i kako se našao u Dajaninom naručju. Na kraju sam odlučio da napravim dokumentarni film o njemu. Moj producent je stupio u kontakt sa kabinetom Mohameda al Fajeda i zatražio intervju. Bio sam ubeđen da će pristati – na kraju krajeva, sigurno će pozdraviti još jednu šansu da ispriča svoju verziju. Sem toga, oduvek sam nekako bio na njegovoj strani kada je reč o nesreći koja se dogodila, već i time što sam, kada sam saznao za događaj u tunelu i Dajaninu smrt, sebi u bradu promrmljao: “MI 5.” Al Fajedovi službenici su bili učtivi ali su vrlo jasno stavili do znanja da će on učestvovati u razgovoru ukoliko naglasimo da je a) Dodi bio omiljen i svi su ga voleli, b) Dodi imao uspešnu karijeru na filmu, i c) ako kojim slučajem glasine o Dodijevom drogiranju uopšte pomenemo, moramo objasniti da nema dokaza koji bi te teze potkrepili. Pretražio sam arhive i, koliko god to čudno izgledalo, ispostavilo se da Dodi nikada u životu nije dao nijedan intervju. Nema ni jedne jedine reči koju je on izgovorio u javnosti a da je ostala zabeležena. Na video-snimcima domaće proizvodnje možemo videti Dodija kako se skija i smeši, mazi mačku ili vozi motorni čamac, uvek sam. On živi u svetu luksuza i privilegija, ali je potpuno sam. U jednom trenutku vidi se kako nešto govori, ali mi ne čujemo šta je to. Glas nije snimljen. Čak je i na fotografiji “Poljubac” Dodijevo lice u najvećoj meri zamagljeno. Zapravo, nije sasvim jasno ni da se oni stvarno ljube. Čak sam se upitao da li su Dajana i Dodi ikada uopšte bili u nekom odnosu. To me je sve više zaokupljalo. Na jednom snimku Dodijevog radnog stola u njegovom stanu u Park Lejnu vide se samo dve uramljene fotografije: na jednoj su on, Toni Kertis i neki holivudski pajtaši, a na drugoj Denis Luis, manekenka sa kojom se pet godina čas zabavljao, čas prestajao da se zabavlja. Ona živi u Los Anđelesu, gde se bavi jednim neobičnim vidom slikarstva: pravi portrete preminulih, mešajući njihov pepeo u slikarski pigment. Sreli smo se u njenoj pomodnoj galeriji u centru grada, u zgradi koja je spolja sva obmotana bodljikavom žicom i išarana grafitima. Tanka je poput čačkalice, visoka preko 180 centimetara plus visoke potpetice, nosi odelo i drži čivavu pod miškom. Upitao sam je može li da se seti gde su se to ona i Dodi fotografisani. “Iskreno govoreći, ne sećam se, ali mora biti da je to bila neka luda zabava.” Da li ju je on impresionirao? Čuo sam da je Dodi mogao da pucne prstima i za dvadeset minuta bi se tu već našao helikopter. “Bilo je zabavno. Išli smo na neka sjajna mesta, ali ja sam najviše volela da odlazim u njihovu kuću u unutrašnjosti i da idem na jahanje. Ili bismo otišli na jug Francuske i onda se izvezli brodom. Bio je to život kao iz bajke.” Denis je delovala malo dekoncentrisano dok smo razgovarali, nervozno se smejala i stezala čivavu. “Jeste li bili zaljubljeni u Dodija?” “Bože, ne, nikako!” “Bili ste s njim veoma dugo.” “Ali nije to bio neki odnos gde bismo jedno drugom nešto obećali. Samo smo ... samo smo izlazili zajedno.” Dodija su povezivali sa mnoštvom žena: Bruk Šilds, DŽulija Roberts, Mari Helvin, Ku Stark, Brit Eklund, Vinona Rajder, Daril Hana, DŽoan Vejli, Tina Sinača, Tanja Brajer, čak i Suzana Konstantin koja je navodno bila “luda za Dodijem” i nikako nije htela da ga ostavi na miru. Dodi je bio zainteresovan isključivo za poznate devojke. Angažovao je Pet Kingsli, čuvenu publicistkinju koja je radila za Toma Kruza i Madonu, da bi bio sasvim siguran da će biti fotografisan sa svakom svojom čuvenom pratiljom na nekom, kako se kaže, kultnom mestu u Los Anđelesu. Samo, iako je Dodi uživao reputaciju plejboja, uopšte nije sasvim jasno da se on zaista zabavljao, pa čak ni da je spavao sa bilo kojom od tih žena. Sigurno je samo da su ga sa njima viđali. Fotografisao se sa njima. Što sam dublje istraživao, to sam više shvatao koliko je plitka cela ta priča. Dodijev brat od ujaka Husein Kašogi poznavao je Dodija još dok su obojica bili klinci i zajedno provodili leta na nekoj jahti koja je krstarila Mediteranom. Huseinov otac Adnan Kašogi i Mohamed al Fajed bili su poslovni partneri u Kairu početkom 60-ih godina. Mohamed se oženio Adnanovom sestrom, ali su se njih dvojica sukobili na poslu i dotadašnje prijateljstvo se izmetnulo u žestok sukob koji i danas traje. Dodijevi roditelji su se razveli kada je Dodi imao četiri godine, i on se otad samo selio iz jednog skupog internata u drugi; majku praktično uopšte nije viđao, a oca sasvim retko. “Odrasli smo zatrpani igračkama; imali smo jahte, privatne avione, svuda smo imali kuće. To je pomalo bilo nalik na čauru: ušuškani ste u svom svetu i ništa što je spolja jednostavno vas ne dotiče. Imate svoje vozače, svoje telohranitelje, ljude koji su na vašem platnom spisku i svi vas štite. Roditelje viđate samo tokom tri letnja meseca i nešto malo tokom zime”, pričao mi je Husein. Kada je Dodiju bilo 19 godina, otac ga je poslao na akademiju Sandherst. Ta vojna akademija za obuku oficira britanske vojske organizuje i 18-mesečne serije kurseva za one koji bi malo da se igraju vojske; korisni su za bogate sinove lidera malih zemalja, koji će možda u nekom trenutku da prime raport na vojnoj paradi. U to vreme Sandherst je postajao sve popularniji izbor petrohemijskih magnata koji su želeli da svojoj deci kupe malo aure koju donose dobra britanska škola internatskog tipa i vojnički dril. Bila je sredina 70-ih godina, vreme kada je bogati London doživeo radikalnu promenu. Nasred Mejfera prvi put ste mogli da vidite feredže (pri tom su žene pod feredžama istovremeno nosile i Gučijeve tašne). Arapsko i bliskoistočno bogatstvo počelo je da preovladava u gradu a stari establišment i stari novac nisu voleli to bogatstvo. Dodi je završio samo jedan šestomesečni kurs na Sandherstu i otisnuo se u život luksuznog elitnog dokoličara. Imao je mesečno izdržavanje od 400.000 funti, a njegova lična sekretarica Pamela Mestr kaže da se ponekad dešavalo da već krajem prve nedelje ostane bez para. Recimo, upoznao bi neku devojku, a ona bi poželela nešto od Bulgarija. Ili bi se Dodiju ćefnulo da odleti u Gštad ili u Sen Trope ili u Wujork, avio-taksijem. Postao je kolekcionar raznih igračaka i tehničkih novotarija. Prvi je u Los Anđelesu koji je seo za volan “hamvija” i prvi koji je nabavio “Sonijev” vokmen. Uprkos tome što nije uspeo da postane vojnik, Dodi je s detinjskom radošću skupljao sve što je imalo neke veze s vojskom; voleo je da se šeta u uniformi kopnene vojske i mornarice, kojih je imao bezbroj. Bio je to čudan život. Pokušao je da stekne nekakav status u svetu koji nije želeo da mu pruži nikakav status, i želeo je priznanje od oca koji ga je finansijski podržavao, ali ga je, iza leđa, zvao “moj blentavi sin”. Dodi je postao melanholičan, nekako tih i jako nesiguran. Wegov prijatelj, holivudski reditelj Sten Dragoti, kaže: “Umeo je iznenadno da zaćuti i nikako niste mogli da budete sigurni da li je to stvarna depresija, ili ga je samo otac ponovo izribao.” Al Fajed je pokušao da uvede svog sina u posao, pa mu je kupio predstavništvo “Ferarija”, a potom ga čak i uveo u upravni odbor “Harodsa”; ni na jednom poslu Dodi se nije dobro pokazao. Finansirao je i najekstravagantniji Dodijev san – Dodi je, naime, želeo da postane holivudski producent. Dao mu je pare za osnivanje kompanije koja je producirala film Vatrene kočije i Dodiju donela nagradu Oskar. U Holivudu 80-ih Dodi je došao u kontakt sa kokainom. Elitna holivudska kokainska scena bitno se razlikovala od jeftinog današnjeg tržišta kokaina. Tada kokain nije bio ništa drugo do hemijski džoging. Čak se smatralo da je koristan, tretirali su ga kao energetsko sredstvo koje je čisto, podstiče kreativnost, lakše je i jednostavnije od mračnog heroina koji je carevao tokom 70-ih godina. Kruže glasine da je Dodi kupovao oko kilogram nedeljno, ne samo za sebe, naravno. “To je kao da imate podrum pun ’dom perinjona’”, kaže Dragoti. Da li je Dodi postao narkoman? Wegovi prijatelji su vrlo diplomatski nastrojeni i kažu da ga nikada nisu videli kako uzima drogu, a onda brzo prelaze na neku drugu temu. Sigurno je da je počeo da stiče izvesne psihološke tikove: recimo, paranoidan strah od bacila, tako da je besomučno prao ruke ako bi mu se ikada dogodilo da mora da se rukuje s nekim strancem. DŽoni Gold, vlasnik noćnog kluba Tramp, koji danas živi na Bahamima, seća se da je Dodi neprestano živeo u strahu da će ga neko oteti. “Bio je skoro siguran da će mu neko sipati nešto u piće. Zato nikada nije dva puta pio iz iste čaše; otpio bi gutljaj i naručio novo piće.” Vreme je prolazilo i Dodi je ostao zarobljen u tom čudnom luksuznom mehuru, osećajući da nije kadar da zadovolji svoga oca, ali očajnički želeći da uradi nešto što bi naišlo na očevo odobravanje. Onda se pojavila Dajana u leto 1997. Događaji su spojili troje ljudi: Dajanu koja tek što je prekinula vezu sa lekarom Hasnatom Kanom i koja je želela da iskoristi Dodija ne bi li se vratila Kanu; Mohameda al Fajeda, na kraju dugog puta poniženja u rukama britanskog establišmenta i Dodija, radog da jednom u životu uradi nešto što će njegov otac smatrati vrednim. Ironijom sudbine, u istom trenutku u kome je Dodi ostvario ambicije koje je njegov otac gajio za njega, on je stvorio i situaciju u kojoj je konačno mogao prvi put u životu da se oslobodi očevog uticaja. Naime, u obližnjoj uvali Dodi je imao ukotvljenu drugu jahtu, na kojoj je bila jedna druga žena: Keli Fišer, foto-model, devojka koja je bila verena za Dodija i kao dokaz je nosila verenički prsten njegove majke. Dragoti mi je ispričao da su Keli i Dodi tada već bili dve godine zajedno: “To je za Dodija zaista izuzetno dug period.” Bio je to prvi ozbiljan odnos od braka koji je 1987. godine na brzinu sklopio sa još jednom manekenkom i foto-modelom, Suzan Gregard, i koji je trajao osam meseci. (Gregardova je kao razlog za razvod navela činjenicu da su ih uvek okruživali telohranitelji: “Nikada nismo bili sami.”) Međutim, u leto 1997. Dodi i Keli su bili vereni. Zajedno su kupili kuću u Malibuu i činilo se da Dodi priprema raskid sa ocem kako bi počeo da živi vlastiti život. A onda je iznenadno bio suočen sa drastičnim izborom: mogao je da bira između dužnosti prema ocu koja se ogledala u zabavljanju sa Dajanom ili ljubavi i slobode sa Keli. Dodi je uradio ono što je najbolje znao: ignorisao je situaciju. Ispostavilo se ipak da Keli želi odgovore i telefonirala mu je na jahtu. U početku uopšte nije hteo da razgovara sa njom, samo bi gurao slušalicu svome ocu. A onda su na kraju ipak razgovarali. Keli: “Šta bi s našom veridbom?” Dodi: “Kojom veridbom?” Keli: “Našom veridbom. Nemoj me zezati, Dodi. Odvezao si je (Dajanu) u Sen Trope i s njom si proveo čitav dan, a uveče si došao meni u krevet.” Keli je bila besna zbog očiglednih Dodijevih pokušaja da izbegne razgovor, ali je on imao razloga za oprez i uzdržanost. Konferencija za novinare koju je Keli potom organizovala – i na kojoj je pokazivala prsten i plakala majci na ramenu – u tom trenutku je izgledala kao još jedan pokušaj da se neko okoristi od celog cirkusa sa Dodijem i Dajanom. “Naravno da nisu nameravali da se venčaju”, kazao mi je bliski Dodijev prijatelj DŽejms Martin, holivudski kolumnista specijalizovan za tračeve. “Ne mislite valjda da je Keli bila zaljubljena? Ne možete me to ozbiljno pitati. Jedino u šta je ona bila zaljubljena je šoping.” Nisam siguran da je u pravu. U tom površnom, sumnjičavom svetu u kome za svaki odnos postoji posebna agenda, gde se telefonski razgovori snimaju i gde svako ima cenu, ipak mi se čini da je kod Keli bar u tom trenutku bilo nečeg istinitog. Wen neobuzdani bes prema Mohamedu al Fajedu i Dodiju nije bio bes osobe koja samo pokušava da što bolje proda priču i da brzo dođe do velikih para. Keli je očigledno bila povređena žena a Dodiju su ruke bile vezane, šta god da je prema njoj osećao. Drugi blizak prijatelj Henri Hej, milioner koji je išao sa njim s jedne na drugu zabavu tokom 80-ih godina i koji mu je ostao blizak, kaže da je Dodi imao duboko uvrežen osećaj porodične dužnosti. Dakle, sama ideja da bi on tu mogao nešto da bira, deluje potpuno nestvarno u svetu Al Fajedovih i kulturi kojoj oni pripadaju. “U Engleskoj retko ko to razume”, kaže Hej. “Zašto se Dodi nije suprotstavio ocu? To ne biva; porodica je svetinja, prvorođeni sin prvorođenog sina uvek ostaje u svetoj vezi sa ocem.” Ta sveta veza između oca i sina sigurno je bila znatno jača od ma kakve veze između Keli i Dodija. Koga god da sam pitao šta je to što je Dodija moglo da učini srećnim, odgovorio bi mi da je Dodi pre svega želeo da ugodi ocu. To je bila Dodijeva čežnja još iz ranog detinjstva – želja da popuni prazninu i očevim odobravanjem svojih postupaka nadomesti sopstvene manjkavosti. Nesreća u tunelu tragično je zapečatila Dodijev trenutak savršenstva. “Mercedes” koji je jurio po mračnim ulicama Pariza mogao je da bude diplomatsko vozilo bilo kog anonimnog diplomate. Nije bilo tako. Pored Dajane, izgnane princeze, sedeo je 41-godišnji muškarac-dečak koji je konačno dobio očevo odobrenje i priznanje za svoje poteze već samim tim što je sedeo pokraj nje. I sama ta vožnja ima jednu crnohumornu notu: do nje je došlo zbog trenutka Dodijeve pobune protiv oca – možda jedinog Dodijevog izraza pobune još otkako je pre deset godina stupio u kratkotrajni brak. Dok se gomila skupljala pred hotelom “Ric” i dok su se širile glasine da se Dajana sprema da izađe iz hotela, Dodija je uhvatila panika. Odlučio je da izađe na zadnji izlaz. Telohranitelje je to uplašilo, zato što su smatrali da je svaka promena plana loša ideja i zato što Muhamed al Fajed to nije odobrio. I Dodi i telohranitelji pretili su jedni drugima da će se obratiti Al Fajedu – “gazdi”, kako su govorili. Šef obezbeđenja kaže: “Zapretili smo da ćemo morati da telefoniramo u London – da telefoniramo gazdi – a on je rekao da nema potrebe zato što je sve ovo već odobrio g. Muhamed. Rekao je da je g. Muhamed sve to odobrio.” Tako se Dodijev život sveo na jedan telefonski poziv. U sudskoj istrazi koja je vođena povodom Dajanine smrti, Mohamed al Fajed je negirao da je te večeri razgovarao sa Dodijem i da se saglasio sa promenom plana. Kazao je da je rekao Dodiju da “treba da ostanu tamo gde jesu”. Čitav Dodijev život bio je obeležen sitnim aktima pobune kada bi za trenutak mogao slobodno da udahne vazduh a da ne navuče na sebe ljutnju svoga oca. Da se sve nije okončalo tragedijom, ovo bi bio samo još jedan mali, jedva uočljiv korak prkosa. Dodi je slagao telohranitelje da je razgovarao sa ocem – i to je životom platio. Breme koje nosi Mohamed al Fajed je breme oca koji je odlično poznavao svog sina i voleo ga na jedini način na koji je umeo. Znao je da Dodi ne može najbolje da sudi o tome šta treba, a šta ne treba da radi, a to je znao i sam Dodi. U tom trenutku uništeno je sve što je Mohamed al Fajed gradio sa Dajanom. Izgubio je projekat na kome je radio, ali je, što je još važnije, izgubio sina – čoveka koga svet zapravo nije ni poznavao. Ipak, samo nekoliko dana pre no što će poginuti, Dodi je stekao priznanje i odobravanje svog oca, nešto za šta se čitav život borio. I stekao je slavu koju mu inače nije mogao doneti ni čitav buljuk holivudskih lepotica. DŽek Martin mi je rekao da je Dodi često imao običaj da se vajka kako nikako da sretne ženu koja će biti toliko poznata da će ga odvesti na naslovnu stranu časopisa Pipl. Dajana mu je, konačno, donela tu naslovnu stranu. (The Observer) Priredila i prevela LJiljana Nedeljković