Dozvolite da vam naredimo

Sjedinjene Američke Države su najdemokratskija zemlja na svetu, jer je to jedina zemlja koja na svojoj teritoriji nema američku ambasadu, napisao je svojevremeno američki novinar Dejvid Bajdner i veoma dobar poznavalac prilika u Srbiji. Ta duhovita opaska se u mnogim zemljama može doživeti samo kao dobra, pomalo cinična šala, ali u Srbiji ona postaje ozbiljan politički problem. Jer, kada u svom dvorištu imate i čoveka kroz kojeg govori najmoćnija država planete, onda se prema njemu ne odnosite kao prema bilo kom drugom građaninu i činovniku. Tako je to svuda. Ako ste, pak, te sreće da živite u nekoj od malih i ne tako moćnih država poput Srbije, onda tek morate biti uviđavni prema zvaničnim predstavnicima najmoćnijih zemalja, a ispostavi se da oni baš i ne moraju da budu uviđavni prema vama. Srbi su to najbolje osetili kada je Andreas Cobel, ambasador Nemačke, u aprilu 2007. godine rekao da bi „problem Kosova trebalo rešiti što pre u smislu nadzirane nezavisnosti, jer bi u suprotnom mogli da budu otvoreni problemi u Vojvodini i Sandžaku”. U međuvremenu, SAD i njihovi evropski saveznici zajedno sa Albancima na Kosmetu proglasili su nezavisno Kosovo i u vrlo zanimljivu poziciju doveli svoje opunomoćene predstavnike u Beogradu. Jer, u ovom trenutku ambasadori SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, iz svojih beogradskih rezidencija promovišu politiku koja je u direktnoj suprotnosti sa ustavnim poretkom Srbije i njenim teritorijalnim integritetom. A pored tog neprirodnog položaja da vam se dragi gost zalaže za rušenje kuće, izgleda da se na tome funkcija državnih gostiju ne završava. Tako, u svom blogu na Internetu ambasador Velike Britanije Stiven Vordsvort piše, pored toga da ga umara škotski ples, i o tome kako je godina počela loše ali je posle predsedničkih i parlamentarnih izbora Srbija zaista okrenula novi list. U svom dnevniku Vordsvort piše šta misli o pojedinim srpskim političkim strankama, radikalima je posvetio blog “Radikalska oluja u šolji čaja”, dok je priču o Čankovoj LSV naslovio “Sunčani dan u Novom Sadu”. Oni ambasadori koji ne pišu blog neće se libiti da javno u medijima kritikuju izjave državnih funkcionera, kao što to radi npr. francuski ambasador Žan Fransao Teral, ili će barem na prijemima srpskim političarima i novinarima objašnjavati zašto im npr. srpski ministar inostranih poslova nije po volji, što je manir Kamerona Mantera, ambasadora SAD koga, naravno, smatraju najmoćnijim stranim diplomatom u Srbiji. Toliko moćnim da Demokratska stranka Srbije i Srpska radikalna stranka govore o tome kako je Manter uz pomoć Vordsvorta sastavio sadašnju Vladu Srbije (pogledajte okvir). Da li je, zaista, moć stranih ambasadora u Beogradu tolika i kako oni ostvaruju svoj uticaj? “Moć ambasadoru daje zemlja koju predstavlja i zemlja domaćin. Činjenica da ovog trenutka strani ambasadori imaju veću moć nego inače nije razlog za kritiku ambasadora – oni samo rade svoj posao – već samo govori o tome kakva je naša vlada. I koliko ona, kao što kaže njen potpredsednik Dinkić, nema autoritet. Vlada je namerno napravljena kao slaba da bi predsednik bio jak. I u takvoj situaciji svaki strani ambasador ima daleko više moći nego da ispred sebe ima jaku vladu”, kaže Aleksandar Fatić, direktor Centra za bezbednosne studije. Fatić će reći da su strani ambasadori uvek u Srbiji imali moć jer je praksa srpskih stranaka da traže podršku iz inostranstva ali sada, kaže, ta moć je najogoljenija i najočiglednija. Jer ambasadori više ni ne pokušavaju da prikriju svoje političko delovanje. “Oni su očigledno ponosni na to što rade i na to imaju sve pravo. Bilo bi idealno kad bi srpski ambasadori pravili vlade po svetu, ali oni to ne čine ne zato što ne žele ili što nemaju individualne kvalitete za to već zbog toga što niko neće na to da pristane. A naše političke elite dobrovoljno pristaju na takve stvari”, kaže Fatić. Bivši predsednik Vlade Srbije Zoran Živković kaže za NIN da oni koji pričaju da ambasadori imaju veliki uticaj ili ga prihvataju ili su ga već prihvatili. “Naravno da postoje neke zemlje koje su malo ravnopravnije od drugih, to su ovog trenutka SAD, Rusija i zemlje EU i prirodno je da ambasadori tih zemalja imaju malo veći uticaj od ambasadora nekih afričkih ili azijskih zemalja. Ali, taj uticaj može da bude samo onoliki koliki im vi dozvolite. Sad nisam aktivno u politici i ne znam koliko su egzaktno ambasadori sada moćni, ali ako jesu to je isključivo naša krivica, kao zemlje domaćina”, smatra Živković. Fama o stranim ambasadorima kao vladarima iz senke počela je da se širi po imenovanju Vilijama Montgomerija za američkog ambasadora u Beogradu nakon petooktobarskih promena, za koje sebi zasluge pripisuju i Amerikanci (“zajedno smo Srbiju vratili na put, koji ste vi sami potvrdili oktobra 2000”, Majkl Polt u intervjuu NIN-u 2006). Montgomeriju su, s razlogom ili ne, pripisivali značajne uloge u borbi za demokratizaciju medija (Beba Popović protiv B92), velikim privatizacijama (Sartid) kao i u policijskoj akciji “Sablja”. Dugogodišnji dopisnik “Wujork tajmsa” iz Beograda Dejvid Bajdner Montgomerija je, ali i predstavnike drugih zapadnih sila u Beogradu, poredio sa starorimskim vlastodršcima koji su imali praktično neograničenu vlast u pokorenim oblastima. O “bolesnom uticaju stranaca u Beogradu” govorio je neposredno pre nego što je ubijen i premijer Zoran Đinđić (pogledajte okvir). Kad smo kod Đinđića, zanimljiva je priča koju je u svojoj knjizi “Izneverena revolucija” zapisao Milan St. Protić a po kojoj su SAD, preko svog izaslanika za Balkan Roberta Gelbarda 2000. godine dok je DS još bio u opoziciji, dali finansijsku i svaku drugu podršku Đinđićevom protivkandidatu za mesto predsednika DS-a Slobodanu Vuksanoviću. Zoran Živković, koji je posle Đinđićevog ubistva postao predsednik vlade kaže da se, dok je bio premijer, sa Montgomerijem sastajao češće nego sa drugim ambasadorima, ali da su to bila svega tri ili četiri susreta. A da se pitao tadašnji ambasador Velike Britanije u Srbiji Čarls Kroford, Zoran Živković ne bi ni postao premijer, već bi to bio Nebojša Čović. “Da, britanski ambasador je na jedan krajnje nepolitički i nediplomatski način pokušao da se meša u izbor premijera. Tražio je da to bude Nebojša Čović i posle toga on je suštinski postao persona non grata u Srbiji jer smo mi sve kontakte ubuduće vršili preko njegove zamenice u ambasadi”, kaže Živković. Kako je to ambasador Kroford zatražio? “Tražio je da ga primim; a kako sam već bio saznao razlog njegove posete, to sam odbio. Primljen je na nižem stranačkom nivou, mislim da se sastao sa Gocom Čomić i Borisom Tadićem, on je njima tada to saopštio, rečeno mu je da od toga nema ništa i više se s njim nismo sastajali. Takve stvari nisu bile praksa tih godina, ali je taj ambasador očigledno mislio da može i to. Čuo sam da je i u Poljskoj imao problema zbog sličnih stvari”, kaže Zoran Živković. Postoji priča da su se u tom periodu, leta 2003, američki i engleski ambasadori okrenuli dvema novim partijama: G17 plus i “Otporu”. Iako su, dok nisu postali stranka, nesumnjivo imali kontakata sa strancima, tadašnji “otporaši” a današnji poslanici DS-a će na to reći da stranci ni na koji način nisu pomogli “Otporu” kao stranci. “A ne znam ni na koji način su mogli da nam pomognu. Pare nam nisu dali, niti su to mogli po zakonu.” Za razliku od “Otpora”, G17 plus je znatno bolje prošao na srpskoj političkoj sceni; od tada još nisu pali sa vlasti a do vlasti su došli, između ostalog, i zbog toga što su otkrili nekoliko afera tadašnje vlade. Do možda i najveće, afere “Bodrum”, Dinkić je došao preko jednog uticajnog ambasadora kome je jedan duhoviti političar iz Novog Sada ispričao kako je Neda Arnerić uspela da se istovremeno brčka na turskoj plaži i da glasa u republičkoj Skupštini. U to doba, kada se pominju uticajni ambasadori mislilo se isključivo na ambasadore SAD i zapadnoevropskih sila. Ruski ambasador tada nije imao važnost koju danas ima. “Mi smo želeli da uspostavimo što bolje odnose i sa Rusijom, ali Moskva nije bila zainteresovana. I to nam je Putin jednom i rekao, da je njih zanimao Milošević a ne mi”, kaže Zoran Živković. Kome je to rekao? “Đinđiću i Koštunici. Rekao im je da im posle pada Miloševića mi više nismo važni.” Kad smo im to opet postali bitni? “Kada se srpska politička elita potpuno okrenula Rusiji kao izvoru moći i garantu budućnosti. To je uradio Koštunica na opštu radost SPS-a i radikala, a tom politikom je vremenom zarazio i DS i Borisa Tadića”, kaže Zoran Živković. On će još reći da u današnjem svetu morate da se opredelite, a što ste manji morate brže i pametnije to da uradite. I kaže, u njegovo vreme Srbija je bila jasno opredeljena za bliže odnose sa SAD i EU nego sa Rusijom, a sada još ne znamo gde smo. “Koštunica nas je vodio ka Rusima, udaljavao od SAD i EU, a sadašnjoj vladi najviše odgovara ova pozicija kandidata za kandidata jer tako nema nikakve odgovornosti. I kad je vlada takva, normalno je da ambasadori ne mogu prema njoj da se ophode sa uvažavanjem. Komentarisanje rada ministra spoljnih poslova nije dobar diplomatski gest. Ali kad ministar Jeremić vodi pubertetsku politiku Dorijana Greja, šta drugo možete da očekujete nego da vas kritikuju. A kad ga kritikuju Francuska i Evropska komisija, onda on skupi hrabrost i bes iskali na ambasadorki Crne Gore”, kaže Zoran Živković. U principu, ambasador ne sme da se meša u unutrašnje stvari suverene države, mada je jasno da kad nešto pohvali to neće biti loše prihvaćeno. Ali, ovde je postalo normalno da ambasadori javno kritikuju poteze i kadrovska rešenja države Srbije. A na to su sve države posebno osetljive. “Dugo ovde postoji ta praksa moći stranih ambasadora. Ona je proisticala iz toga što su ambasadori, kao iz menija u restoranu, mogli da biraju sagovornike iz vlasti i opozicije u zavisnosti od toga kakav odgovor žele da čuju. Na primer, ambasador Majkl Polt je bio odličan ambasador; nije imao predrasude prema Srbima, bio je otvoren za komunikaciju, ali njemu je tu veliku moć dao jedan deo naše političke elite koja se zalagala za mekši pristup kosovskom problemu, a koja je sad sva prevedena u vladu. I ako danas ima nesporazuma između vlade i ambasadora-to je onda samo krivica Vlade Srbije zbog narušavanja etičkih normi u diplomatiji. Naime, predstavnici vlade prvo obećaju nešto u inostranstvu, a onda kad dođu, slažu i to ne izvrše”, kaže Aleksandar Fatić. Sličan je slučaj i sa ruskim ambasadorom čija je moć, kaže naš sagovornik, narasla tako što se naša vlada neozbiljno odnosila prema energetskim sporazumima koje je dogovorila sa Rusijom. “Izgubili su poštovanje Rusa, pokazali su da su nelojalan partner, a opet su na kraju morali da potpišu sporazume. A što je sagovornik neozbiljniji i nekompetentniji, moć ambasadora se povećava. I zašto pričaju da je Kameron Manter sada toliko moćan? Zato što smo dobili vladu naspram koje on deluje kao Valujev protiv nekog boksera perolake kategorije. Prošla naša vlada je bila jednim delom slaba, ali ova je sasvim slaba. I kada Manter ne može sa ministrima da adekvatno razgovara, kako očekujete da se on ponaša? On odlično radi svoj posao, ničim nije uvredio Srbiju, a to što mu naši političari svašta dopuštaju može da mu služi samo na ponos”, kaže Fatić. Inače, Beograd je uvek važio za mesto gde se vodi intenzivan diplomatski život i službovanje u srpskoj prestonici nikada se nije smatralo utešnom nagradom. Mada, primetiće Fatić, kako odmiču godine od 2000. Beograd postaje utešna diplomatska nagrada. “To ne važi za Sjedinjene Američke Države i skandinavske zemlje, koji i dalje u Srbiju šalju izvanredne ambasadori.” Što zbog svoje lične sposobnosti, što zbog moći države koju predstavlja, što zbog moći države u kojoj službuje, Kameron Manter je bez sumnje jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji, ovog trenutka. Pa mu se sa pravom ili ne, kao nekada Montgomeriju, pripisuju raznorazna dostignuća, od već pominjane uloge u formiranju Vlade Srbije do rascepa u najvećoj stranci: srpskim radikalima (pogledajte okvir). Iako je u anketi “Blica” američki ambasador sa druge pozicije najuticajnijih stranaca u Srbiji (2007) pao na šesto mesto u 2008. godini. Šta li onda tek mogu prva petorica sa “Blicove” liste? VOJISLAV KOŠTUNICA o uticaju stranih ambasadora u Srbiji, intervju NIN-u, januar 2008. Besprimerno mešanje stranaca i tajkuna Da vlada vodi odgovornu politiku i da ima barem malo samopoštovanja, ona bi upozorila ambasadore da to nije njihov posao Videli smo kako su se u formiranje srpske vlade ili nečega što bi trebalo da bude srpska vlada uveliko umešali tajkuni i strani ambasadori u Beogradu. Nikad pre ovoga nijedna vlada nije sastavljena na taj način. Ovakav spoj tajkuna i stranaca koji se upliću u nešto što je čisto naša stvar je novina i nešto besprimerno u našoj istoriji. Država je demokratska ukoliko u njoj postoji više od jedne stranke i ako se između njih odvija nadmetanje za glasove birače. Stranke su važne institucije u demokratskom poretku. I svaka vrsta takvog mešanja sa strane znači mešanje u naše unutrašnje odnose. Da vlada vodi odgovornu politiku i da ima barem malo samopoštovanja, ona bi upozorila ambasadore da to nije njihov posao. Moram reći da ne očekujem da to učini, jer je ova vlada nastala uz skoro javnu podršku i uplitanje stranaca. A ovo je nedopustivo i za zemlje čiji se ambasadori ovako ponašaju, jer su to države duge demokratske tradicije. DRAGAN TODOROVIĆ, ŠEF POSLANIČKE GRUPE SRPSKE RADIKALNE STRANKE Ambasadori su napravili SNS Nažalost, kako odmičemo od 1990. uticaj stranih ambasadora u Srbiji je sve veći. Do punog izražaja taj uticaj je došao posle 5. oktobra 2000. godine kada je za ambasadora Amerike imenovan jedan od organizatora tog 5. oktobra, Vilijam Montgomeri. Nakon što je sredio stvari u Hrvatskoj i doveo na vlast Stjepana Mesića, Montgomerija su poslali u Srbiju da dovede DOS na vlast. Od Montgomerija svaki sledeći ambasador SAD bi prvo svojim domaćinima stavio do znanja da će odlučivati o svemu. I siguran sam, kao što je Manter učestvovao u formiranju sadašnje Vlade Srbije, da su na sličan način, uz američko posredništvo, formirane i sve dosovske vlade do sada. Nemam dilemu ni oko toga da su ambasadori Amerike i njihovih evropskih satelita napravili stranku Tomislavu Nikoliću. Pa pogledajte samo sa koliko oni novca sada raspolažu, pogledajte koliko Nikolića i Vučića ima po medijima. Češće su na ovim režimskim televizijama od Borisa Tadića. A ko je to mogao da im obezbedi? Odgovor nije uopšte težak. Nikolić i Vučić koji su 18 godina bili ljuti protivnici globalizacije koju oličavaju SAD i zemlje EU sada su odjednom postali ne samo prihvatljivi partneri nego i nezaobilazni politički činioci. Da, smatram i da je moć ruskog ambasadora povećana. Ali, ruski ambasador se ponaša principijelno, ne daje političke ocene. I ja se, kao predstavnik Srpske radikalne stranke, susrećem samo sa takvim, ozbiljnim ambasadorima kao što su ruski, kubanski, indijski... Nikada se ne bih sretao sa ambasadorima koji svojim ponašanjem vređaju Srbiju kao što to radi onaj engleski baletan Vordsvort. ZORAN ĐINĐIĆ, o uticaju stranih ambasadora u Srbiji 2003, Banjaluka Bolesno mešanje stranaca “Zamislite da moj ambasador u vašoj zemlji pozove vašeg premijera pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to neka šala, da je skrivena kamera. Pa, mi smo isto tako zemlja kao što je i vaša zemlja” O Srbiji će se odlučivati u srpskom parlamentu i organima koji su za to nadležni. Sve te ranije priče i ranije krizne grupe i krizni štabovi su prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. Postoji ona mala mistifikacija u našim medijima. Čudim se kad to čitam svakoga dana, na primer, koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija. Kakve to ima veze? Pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji. Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas, ali to da vi sada strance uključujete kao deo unutrašnje politike, to je bolesno. Mi tu bolest još imamo u Beogradu. Imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima. Oni pozivaju ministre, pozivaju moj kabinet, i čude se što neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da moj ambasador u vašoj zemlji pozove vašeg premijera pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to neka šala, da je skrivena kamera. Pa, mi smo isto tako zemlja kao što je i vaša zemlja. Nemojte da mislite da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naša ambasada u vašoj zemlji ne bi mogla ni slučajno da uradi. Ali mi moramo sami kao građani, ali i kao ljudi, da zauzmemo taj stav. Poštujemo sebe, poštujemo i druge, ali da stvarno poštujemo sebe i da ne dopustimo da se neko sa strane meša u naše odnose. Jer, da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili. Da imamo ministre koji na takav poziv hladno kažu – izvinite, nemam vremena za to, posle dva-tri puta bi odustali. Pošto još imamo taj kompleks niže vrednosti, mislim da i mi pomalo generišemo tu nezrelu situaciju da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu nego što se raspravlja o sličnim zemljama, kao što su Rumunija, Hrvatska, Grčka. Ne vidim zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju nego što su druge zemlje. ALEKSANDAR VUČIĆ, ZAMENIK PREDSEDNIKA SRPSKE NAPREDNE STRANKE Veoma uticajni u okviru mogućeg Strani ambasadori imaju značajan uticaj na srpske političke tokove, ali ne i presudan. Tu je dobar primer Čedomira Jovanovića; njega i njegovu stranku ambasadori zapadnih zemalja obožavaju, ali nikako od njega ne uspevaju napraviti posebno značajnog političara od kojeg će nešto zavisiti. Dakle, strani ambasadori su veoma uticajni u okviru mogućeg. Ne mislim da je moć stranih ambasadora nešto pojačana danas u odnosu na 2001. ili recimo 2004. godinu. Wihova moć uvek zavisi od domicijalne vlasti, a ne vidim da je neka od ovih vlada posle 2000. bila nešto posebno ozbiljna i kao takva smetnja uticaju stranih ambasadora. Članovi vlade su uglavnom tražili usluge za sebe a ne za državu i samim tim gubili su svako poštovanje ambasadora u Beogradu. Priče da je američki ambasador Kameron Manter pomogao formiranje Srpske napredne stranke su ordinarne gluposti. Ti što to govore (misli na Šešelja i Todorovića prim. G.P.) su zapravo najviše pomogli da se napravi SNS. Ja u životu nisam video nekog zapadnog ambasadora dok Šešelj nije poručio da su ti koji se zalažu za pomirenje Nikolića i SRS-a najveći izdajnici. Koga sam posle viđao? Najviše ruskog ambasadora, ali nisam mnogo ni njega jer je Toma taj posao preuzeo na sebe. I verujte, imamo dobru komunikaciju sa svim ambasadorima, kako ruskim tako i francuskim, ambasadorima drugih zemalja EU ali i nekih azijskih i afričkih zemalja. I naši sastanci sa ambasadorima zemalja EU nisu kao kad se oni sastaju sa ovim njihovim satelitima. Ja sam prisustvovao jednom sastanku Tome Nikolića i jednog ambasadora jedne velike sile gde je sve “prštalo” i gde je došlo do ozbiljne polemike. Naravno, o statusu Kosova jer im je Toma predočio do čega će dovesti njihovo insistiranje na nezavisnosti. Mi ćemo ostati u korektnim odnosima sa ambasadorima, a onog trenutka kada dođemo na vlast i kada Srbija konačno dobije ozbiljnu vladu, videćete i da će se promeniti odnos između stranih ambasadora i vlasti u Beogradu. Jer, sada samo oni ozbiljno rade svoj posao.